svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

УСКОРО ИЗ ШТАМПЕ ИЗЛАЗИ КЊИГА ХОЛАНДСКОГ АУТОРА РОБИНА ДЕ РАЈТЕРА

КО ЈЕ УБИО СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ЗАШТО?

Холандски новинар-истраживач, Робин Де Рајтер не поставља питање да ли је Слободан Милошевић убијен или не, већ ко га је убио и зашто. Ова књига коју је издала IK METAPHISYCA, је истовремено и анатомија новог светског поретка. Геополитика преноси делове ове књиге која ће се ускоро наћи у продаји

Слободан Милошевић је 11. марта 2006. у 10 сати ујутру затечен мртав у својој затворској ћелији у Шевенингену. Тужилаштво је дало захтев за аутопсију. Према извештају Холандског института за судску медицину узрок смрти је срчани инфаркт. Патолози су констатовали две врсте срчаних проблема које су могли да доведу до инфаркта.

Поред аутопсије, Тужилаштво је затражило да се изврши и токсиколошка анализа којом би се утврдила, односно одбацила могућност тровања. Токсичне материје нису нађене. "Извесна количина преписаних лекова нађена је у телу Милошевића, али не у опасним количинама", изјавило је Тужилаштво. Милошевић је, дакле, умро природном смрћу. Недељу дана касније бивши председник сахрањен је у свом родном месту Пожаревцу. Тиме се ствар окончала. Политичари, штампа и медији утонули су у апсолутну тишину...

Међутим, није тако било непосредно после његове смрти. Милошевић је за време апотеозе хашког трибунала просто и кратковидо представљен као Хитлер који је избегао заслужену казну. Речи Кристине Аманпур, извештача CCN, то одлично илуструју: "Када је дошао на власт, учвр-стио је свој положај и од самог почетка одређивао шта ће се на Балкану десити. Починио је најтеже злочине против човечанства које су, после Другог светског рата, Европа и свет видели. Његови непријатељи и жртве знају га као балканског касапина."

Ни часопис New York Times од 12. марта 2006, не говори о Милошевићу боље: био је то хладнокрвни властодржац који је од Хрватске 1991. па до Косова 1999. беснео у разним ратовима. Сасвим је пореметио већ лабави однос власти у Југославији, који је по сопственим речима бранио, а веома се чудио што му земљу тако насилнички уништавају. Био је човек увек спреман да истину изманипулише силом. Штавише, Милошевић је наново пронашао хрватске фашисте из Другог светског рата. Овај реномирани часопис бесрамно изврће историјске чињенице јер му то у датом тренутку одговара. Наиме, у Другом светском рату убијено је 900.000 Срба и Јевреја и за тај застрашујући злочин одговорне су озлоглашене хрватске усташе. А да је у Милошевићево време овакво политичко наслеђе из фашистичког периода одиграло велику улогу у идеологији надолазећег хрватског национализма и сепаратизма - то се чак и не спомиње.

Слободан Милошевић је био већ дуже време пре своје смрти болестан. Чудно је да се његово здравствено стање погоршало од почетка суђења у фебруару 2002. Због тога се судски процес редовно прекидао. Упркос томе, Трибунал није сматрао да постоје разлози за забринутост; Милошевићево здравствено стање било је под редовном контролом висококвалификованог медицинског особља затвора у Шевенингену. Да "особље" чине - један лекар опште праксе и једна медицинска сестра, то се притом није спомињало. Лечење Милошевића у току прве године његовог заточеништва састојало се од једног аспирина дневно. Касније је добијао лекове који су имали пре свега успављујуће дејство.

Овакав медицински третман је од самог почетка оштро критикован. Један од Милошевићевих саветника, адвокат Зденко Томановић, изјавио је да се здравље његовог клијента систематски подрива. Руски лекар, Др. Лав Бокериа са познатог, специјалистичког Института Бакуљев, рекао је новинарима следеће: "Последње три године непрекидно смо инсистирали да се Милошевић пошаље у болницу да би доктори могли да поставе тачну дијагнозу, али без успеха. Да је Милошевићу било допуштено да оде на било коју специјалистичку клинику, као што је, рецимо, наш медицински центар, преузело би се одговарајуће лечење и живео би још дуго."


Већ маја 2003, група од тринаест немачких лекара писменим путем се обратила Трибуналу изражавајући своју забринутост због здравља господина Милошевића. Сугестије доктора су одбачене и адекватна терапија је изостала. Штавише, изостала је и било каква реакција на касније писмене протесте исте групе лекара.

Група доктора коју је одредио сам Трибунал установио је следећу дијагнозу: "Секундарна оштећења на разним органима, изузетно висок крвни притисак који у одређеним условима може довести до можданог или срчаног удара као и смрти." Врховни тужилац Карла дел Понте поводом здравственог стања Милошевића изјавила је за часопис Neuen Zurcher Zeitung од 18. јула 2003 следеће: "Што се тиче његовог здравља, Мил шевић се осећа изузетно добро. Многи шесдесетогодишњаци пате од хипертензије. Надам се да немате утисак да смо га запустили."

Медицински налаз од новембра 2005 године показао је присуство "непознатих" лекова у крви Милошевића. Они, иначе, неутралишу дејство лекова против високог крвног притиска. Зато је Милошевић затражио од Трибунала дозволу да га лече руски специјалисти. Доктори са Института Бакуљев допутовали су у Хаг и прегледали Милошевића. Констатовали су да су у стању да га на својој клиници излече. Дванаестог децембра 2005 године, Милошевић је уручио молбу да га пребаце на Институт Бакуљев ради лечења. Молбу је Трибунал одбио са образложењем да је формално некоректна. Поред тога, речено му је да ће се молба узети у обзир једино у случају да се гарантује његов повратак да би суђење могло да се оконча. Руска влада је званично 18. јануара 2006 дала гаранцију да ће Милошевић, после лечења, бити на располагању Трибуналу. Упркос томе, молба је 23. фебруара 2006 одбијена. Следећег дана Милошевић је изјавио да ће се жалити.

Карла дел Понте бранила је одлуку Трибунала објашњењем да Милошевић у затвору има сву неопходну медицинску помоћ и квалитетну негу. А одмах после његове смрти, изјавила је за италијанске новине Republica следеће: "Чудно је, али наравно није немогуће, да је тако изненада умро а да доктори нису приметили како му се здравствено стање много погоршало." Многи сматрају да је званични извештај о узроку Милошевићеве смрти лажан. Ивица Дацић, председник Социјалистичке партије Србије (СПС), каже: "Милошевић није умро у Хагу, он је убијен у Хагу.

Руски генерал Леонид Ивашов изјавио је: "То је политичко убиство по наруџбини."

Према речима Ника Варкенвисера, члана међународног центра за слободу Слободана Милошевића (Слободан Милошевић Фреедом Центре), смрт бившег српског председника је по Уговору о незлостављању (члан 16) последица суровог и нељудског третмана. "Начин на који се поступало са Слободаном Милошевићем, а поготову када је реч о судијама Робинсону, Квону и Бономију, довољан је разлог да се Трибунал оптужи за убиство." Владимир Кршљанин, члан центра за слободу Слободана Милошевића, изјавио је да многи Срби мисле да се ради о убиству с предумишљајем.

У холандским новинама Таргетс (април 2006) пише: "Милошевићу је од самог почетка ускраћиван адекватан медицински третман, чак и после захтева руских лекара урученог новембра 2005 год. и дате гаранције од стране руске владе да ће се после лечења вратити у Хаг. То што су судије одлучиле да му се не изађе у сусрет, и то два пута узастопце, већ је довољан разлог да се Трибунал оптужи за убиство са предумишљајем."

Све српске новине, без изузетка, објавиле су вест о Милошевићевој смрти следећим речима: "Хаг је убио Милошевића."

Присуство српског министра Расима Љајића за време аутопсије требало је да распрши све сумње у вези Милошевићеве смрти. Међутим, оно је имало супротан ефекат јер је познато да је господин Љајић био његов заклети непријатељ. А то да је породица Слободана Милошевића инсистирала на независној аутопсији ван Холандије, једноставно се игнорисало!

Самоубиство није било искључено као могући узрок смрти. Пошто се суђење приближавало крају, требало је да Милошевић буде зрео за тај очајнички чин. Врховни тужилац Карла дел Понте је рекла: "Није искључено да је Милошевић извршио самоубиство да би тиме искористио последњу прилику да покаже свој понос и презир према Трибуналу." Такође је уз благонаклони осмех додала да "није први пут да оптужени изабере смрт пре пресуде." Наиме, шест дана пре Милошевићеве смрти, нађен је мртав у својој ћелији Србин Милан Бабић. И у овом случају се твдило, иако није било никаквих доказа, да је у питању самоубиство. Све уобичајене мере предострожности биле су предузете; једна од њих је контрола затвореника на сваких пола сата. Бабићева смрт остаје загонетка, а надлежни одбијају да дају било какав исказ.

Хајкелина Верајн Стјуарт, запослена у организацији Амнесту Интернатионал и чест посматрач на суђењу, рекла је да је Милошевићева смрт директна последица лекова нађених у његовој крви: "Сигурни смо да је то узрок смрти; природна смрт је апсолутно искључена." Такође је изјавила да је, из разговора са особом блиском бившем председнику, сазнала да је он кришом користио лекове који неутралишу дејство прописане терапије. Један од саветника госпође Дел Понте такође се пожурио да објасни како је Милошевић још раније одбијао да узима лекове.

Међутим чињеница да је Милошевић добијао терапију под строгим надзором лекара, чини теорију о самоубиству потпуно апсурдном. Зар треба заиста да поверујемо да је месецима замењивао лекове упркос томе што су камере биле непрекидно укључене?! Па чак и кад би то била истина, како је онда могуће да ништа у његовој ћелији није нађено?!

Рајнер Руп је рекао: "Изузетно инвентивно, ово самоубиство! Прво је пуцао три пута себи у леђа, а затим се обесио. У полицијском досијеу, не тако давно, на југу Сједињених Америчких Држава, тако је описано једно самоубиство. Ово објашњење неодољиво подсећа на изјаву "независног" холандског токсиколога Доналда Угеса поводом "самоубиства" бившег југословенског председника. По њему, Милошевић је успевао да у своју ћелију, у једном од најобезбеђенијих затвора, прошверцује забрањене лекове да би упропастио своје здравље, а све у нади да ће му то обезбедити карту за Москву у једном правцу."

Токсиколог Доналд Угес тврди да су резултати анализе Милошевићеве крви коју је извршио јануара 2006 показали присуство рифампицина, јаког лека против туберкулозе и лепре који неутралише дејство лекова против високог крвног притиска. Поред тога, он тврди да је Милошевић себи погоршао здравље узимајући и антибиотике које му нису били преписани. "Веома рафиниран лек, нико се тога не би сетио. На тај начин његови људи покушали су да холандске лекаре представе као некомпетентне. Не верујем да се ради о убиству. Нити је умро због рифампицина; тај лек је требало да му обезбеди одлазак у Москву где би га пустили на слободу; тамо би престао са узимањем лека, опоравио би се, а Холандија би се обрукала."

Пошто су породица и присталице Слободана Милошевића изразиле неповерење према званичним извештајима о његовој смрти, светска штампа искористила је овакве изјаве Доналда Угеса да их оцрни. Међутим Доналду Угесу је Суд правде поверио функцију токсиколога, а не детектива. Једно је открити трагове токсина у крви, а сасвим друго имати тачан одговор на то како су они тамо доспели. Како је могао Доналд Угес, признати професор на пољу биохемијске анализе, да говори о томе зашто је Милошевић употребљавао непреписане му лекове? Како је он то могао да зна?!

Сам Милошевић је, по доласку у Хаг, безброј пута нагласио да нема самоубилачке намере. Ево шта је рекао неколико дана пре смрти: "Нисам овај процес овако дуго издржао да бих себи нешто учинио."

Разне спекулације да је тровање могући узрок смрти нису сасвим неосноване! Већ 2002 године испоставило се да је Милошевић добијао погрешне лекове који, баш као и рифампицин, повишавају крвни притисак; о томе пишу холандске новине НРЦ Хаделсблад (23. новембар 2002): "Слободан Милошевић је у затвору у Шевенингену добијао погрешне лекове који су му изазвали висок крвни притисак То је разлог због ког је морало да се почетком новембра прекине суђење бившем председнику Југославије. Један од коментатора Трибунала тврди да није у питању грешка. Сваки даљи коментар је одбио."

Крајем августа 2004 у затвору у Шевенингу, за време вечере, догодило се нешто веома необично: наиме, затворско особље јако се узнемирило када је Милошевићев оброк добио неко други. На суђењу, 1. септембра 2004, Милошевић је споменуо овај инцидент. Тога дана реч је имала одбрана. Трибунал је намеравао да Милошевићу одузме право да се сам брани под изговором да он то није у стању и на тај начин да га примора на ћутање. Одбрану је требало да преузме господин Стивен Кеј. Све то изазвало је снажан отпор код Милошевића и уједно довело до бојкота при саслушавању сведока. Претила је опасност да цео процес пропадне. Трибунал је морао да попусти.

Ево шта је између осталог Милошевић рекао тога дана: "Дакле, већ три године моји лекари ме сматрају здравим и довољно способним да се сам браним. И онда се дешава нешто чудно: изненада се појављује неки "независни' доктор из Белгије, земље где је седиште НАТО-а, и изјављује да нисам довољно здрав да самог себе браним, а сви моји доктори овде се са тим једногласно слажу.... По мом мишљењу ради се о манипулацији; суштина целе приче је жеља да ми се одузме могућност да кажем истину. Тужилац, господин Џефри Наис, хоће да ми додели адвоката и стога што се о мени ради, па не могу да будем непристрасан. Лично сматрам да је друга страна та која је у овом случају пристрасна." Милошевић је, као и обично, изузетно учтиво још једном подвукао: "И зато запамтите добро: никада нећу одустати, ни по коју цену, од свог права да се сам браним, нити ћу пристати да ми се то право ограничи." А затим је наставио да говори о чудним стварима које су се у затвору десиле: "Ви можете да донесете сопствене закључке. Међутим, имајте на уму да користим лекове које су ми ваши доктори, ваши сарадници, преписали. Ја нисам сасвим сигуран шта се овде дешава, али могу да позовем комплетно затворско особље да посведочи шта се десило када ми је донет оброк намењен особи која седи на супротној страни пролаза. Дигла се права узбуна да добијем храну која је баш мени намењена иако су сви оброци, наизглед, исти. Нисам око тога правио проблем. Нисам знао шта се дешава. Међутим, будите тако љубазни и запишите да су доктори три године за редом изјављивали да сам здрав, а да сада - после овог инцидента - ти исти доктори одједном изјављују да више нисам здрав. Ја имам одређене претпоставке, те претпоставке могу бити оправдане или не, али за њих постоје јаки докази." Затим су судије ућуткале Слободана Милошевића тако што су му искључили микрофон. Никада се није повела истрага поводом овог алармирајућег случаја!

Милошевић је све чешће патио од ужасног притиска иза очију и ушију. Џејмс Бисет, канадски амбасадор у бившој Југославији (1990-1992), био јеу Шевенингену, у посети код Милошевића, када је бивши председник изненада страшно поцрвенео у лицу и рукама зграбио главу. У глави му је одзвањало тако јако као када се говори у металну посуду. Рекао је да непркидно има такве сметње, иако му је притисак под контролом.

Не само да му нису пружали одговарајућу медицинску помоћ да би употребили његово слабо здравље као разлог да га приморају да одустане од свог права да се сам брани, већ су чинили све да му здравље још више погоршају: редовно се дешавало да сатима мора после суђења да седи на дрвеној клупи и чека јер, наводно, није било превоза.

"Амици цуриае" тј. пријатељи суда, који у току суђења имају функцију посматрача, залагали су се да се процес на годину дана прекине. За то време би се Милошевић опоравио. Када је то чула, врховни тужилац Карла дел Понте је побеснела. По њеном мишљењу Милошевић је имао у затвору сву потребну негу.

Десетог марта 2006, у затвору су биле у току припреме за позивање новог сведока: Момира Булатовића, бившег председника Црне Горе. Том приликом Милошевић је, по ко зна који пут, изразио своју забринутост адвокату Зденку Томановићу: за пет година проведених у затвору није узео ниједан антибиотик, није имао ниједну инфекцију осим једног грипа; па ипак у лекарском извештају од 12. јануара 2006, који је добио скоро два месеца касније (?!), стоји да су му у крви нађени лекови који се користе против туберкулозе и лепре. Ако је Милошевић узимао тај лек на своју руку, а то се сазнало већ 12. јануара, зашто се онда ништа није предузело? И зашто му је тек 7. марта речено за рифампицин? До тада је, иначе, Милошевић одмах добијао резултате лекарских прегледа!

Милошевић је био тај који је преко свог адвоката ово изнео у јавност и о томе обавестио руску владу. Зашто би он то урадио ако је самоиницијативно узимао рифампицин? Чуди који су били присутни у тренутку када је Милошевић прочитао лекарски налаз, кажу да му је страшно позлило. "Милошевић се тетурао, придржавао за зид и сваки час одлазио у wc." Зашто није ни тада ништа предузето? Верајн Стјуарт тврди да после 7.марта није уследила интензивнија контрола Милошевићевог здравља. Такође је рекао следеће: "Велика је загонетка зашто је медицински налаз од 12. јануара уручен Милошевићу и његовим адвокатима тек 7. марта."

Чудно је и то што је Милошевићева смрт тако касно откривена. Карла дел Понте изјавила је на конференцији за штампу да оне ноћи када је Милошевић преминуо, није било редовне контроле на сваких пола сата. Штавише, ни видео камере нису биле укључене! А на питање шта је томе разлог, одговорила је: "Нисам одговорна за оно што се дешава у затвору."

Трибунал се сигурно може теретити за убиство из нехаја, ако не и за убиство са предумишљајем, за шта ће се, како тврде српски медији и немачке новине Der Welt, подићи оптужба. Нема места сумњи да Трибунал и Вашингтон, који држи конце у рукама, сносе пуну одговорност за Милошевићеву смрт.

"Било би боље када би Милошевић умро док је још на оптуженичкој клупи. Јер ако се процес доведе до краја, онда је врло вероватно да ће бити осуђен само за релативно мало кривично дело", изјавио је Џејмс Гав већ 2004. године у једном интервјуу на британској телевизији (Chanel Four). Иначе, он се сматра експертом за ратне злочине и саветник је хашког суда правде. И заиста - доказни материјал који је Трибунал изнео био је неубедљив и траљав. Зато су медији и ћутали. Дајен Џонстон, бивши издавач часописа In These Times и бивши извештач "Зелених" из Европског парламента, рекла је: "У почетку су људи још веровали да ће медији наставити са преношењем тог великог шоу програма - суђења Балканском касапину. Али су медији брзо заћутали због Милошевићеве адекватне и чврсте одбране. Од тада се цео судски процес углавном одвија иза затворених врата. И то има своје разлоге."

Ралф Хартман, бивши немачки амбасадор у Југославији, изјавио је: "Ово суђење бившем председнику Југославије које је НАТО најављивао као 'процес над процесима', постало је, у међувремену, тајно суђење. Разлози су очигледни: Милошевић је у свом уводном говору који су објавиле многе новине, изнео сензационалне чињенице и необориве доказе о улози коју су одиграле Америка, Немачка и друге НАТО-земаље у рушењу Савезне Републике Југославије. Човек може да изврне и прећути истину, али не може да је победи."

Како је суђење одмицало, постајало је све јасније да оптужба није вредна ни папира на коме ја написана. Милошевић није имао разлога за самоубиство јер тужиоци су били ти који су сатерани у теснац. "Отерали су га у смрт", изјавио је господин Н.М.П. Стајнен, Милошевићев саветник и адвокат из Холандије. Тачно је да је Милошевић био озбиљно болестан, али је био пун ентузијазма и самопоуздања зато што се процес одвијао у његову корист. Ниједног тренутка није сумњао да ће победити!

Вукашин Андрић, доктор који је новембра 2005 прегледао Милошевића, рекао је: "Трибунал је прижељкивао његову смрт да се никада не би сазнала права истина."

Милорад Вучелић, члан Социјалистичке партије Србије, разговарао је 9. марта 2006 са Милошевићем телефоном. "Био је узбуђен и задовољан својом одбраном. Нема сумње да га је Трибунал ликвидирао", закључио је Вучелић. Клаус Хартман је већ неколико година раније увидео опасност од 'биолошког решења' којим би се Милошевић заувек ућуткао. Живадин Јовановић, бивши југословенски министар спољних послова, истог је мишљења: "Трибунал је одговоран за смрт председника Слободана Милошевића."


Пет година је Трибунал неуспешно покушавао да докаже да је српска војска под вођством С. Милошевића одговорна за злочине против човечанства. У холандским новинама Волкскрант од 26. фебруара 2004, пише: "Нема правог доказа против Слободана Милошевића." А, такође, у холандским новинама НРЦ Ханделсблад од 28. фебруара 2004 стоји: "Оптужба против Милошевића се распада."

Милошевић је својим питањима редовно доводио сведоке оптужбе у теснац. Поред тога, њихова сведочења су често имала сасвим други ефекат од онога коме се Карла дел Понте надала. Бивши шеф Службе безбедности Србије, Раде Марковић, је, као сведок оптужбе, рекао да му је обећано ослобођење од казне и нови идентитет ако сведочи против Милошевића. У супротном, може да рачуна на 'последице'.

Драган Васиљковић, такође сведок оптужбе, између осталог, прочитао је на суђењу и документ којим му се нуде разна обећања под условом да сведочи против Милошевића. Тај документ је, иначе, добио од тужилаца.

Изненада се појавио свакакав - прилично сумњив - доказни материјал. Материјал какав, нормално, ниједан судија не би прихватио. Тако је, на пример, један сведок, изјавио да су у њега пуцали из тешке машинске пушке и притом је показивао крваву, изрешетану кошуљу. Милошевић је затражио од тог сведока да покаже ожиљке, на шта је овај одговорио да он сам није рањен јер га је Алах заштитио да би на Трибуналу могао да сведочи против Милошевића. Трибунал овај изказ није изба-цио из записника, већ га је, напротив, прихватио као доказ против Милошевића.

С друге стране, сви сведоци одбране, од првог до последњег, успели су да недвосмислено и необориво, дакле, чињеницама, оповргну мит о завереничким тежњама да се створи Велика Србија и да прикажу тај мит као велику, злонамерну лаж. Штампа и медији извештавали су о суђењу изузетно оскудно, а о Милошевићевом испитивању сведока није било ни речи; иначе, судије су редовно инсистирале да ти искази не уђу у записник.

Ко је Робин де Рајтер

Робин де Рајтер рођен је 6. марта 1951. године у Еншедеу, Холандија. Рано детињство провео је у свом родном граду. Касније се са својим родитељима преселио у Шпанију где је студирао теологију, историју и шпански. Дипломирао је 1974 године.

Његова књига Џорџ В. Буш и мит о ал-Каиди: прикривена сила иза терористичких напада 11. септембра 2001 имала је велики успех на међународним сајмовима књига и стекла популарност широм света. У Холандији, ова књига добила је 2005. године награду Фронтиер.

Његове књиге преведене су на неколико језика и издате у преко четрдесет земаља.

Робин де Рајтер знао је већ 2001. шта се у Југославији заиста дешава. Књига нам разоткрива стварне чињенице и мотиве везане за смрт Слободана Милошевића, пропаст Југославије и пропаст Србије.

Из штампаног издања листа „Геополитика“ за децембар 2012. године приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 5234430

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.