svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Драгољуб Збиљић: Нити ће козе (са)чувати купус, нити ће српски лингвисти (са)чувати ћирилицу на досадашњи начин

zbiljicКомунисти су страстније уништавали ћирилицу него ли хрватске усташе

Поводом храбрих актуелних покушаја министра културе и информисања Владана Вукосављевића да се, после дванаест година неуставности за српску ћирилицу, усклади Закон о службеној употреби језика и писма с јасном народном обавезом из Члана 10. Устава Србије, веома је важно знати шта је кључно за будућу извеснију судбину српске ћирилице у језику Срба.

Српски лингвисти избегавају своје обавезе, па су у последњој измени Правописа српскога језика (2010) задржали неуставно решење питања писма, противно пракси у решавању питања писма у целој Европи и свету. Те су следеће обавезе.

• Без реформе у Правопису српскога језика у правцу враћања једноазбучја као решења питања писма у свим другим правописима и језицима у Европи и свету, српска ћирилица мора постепено нестати, јер су могућности за замену ћирилице систематски оствариване преко власти и лингвиста у заједничком подухвату српски политичари с лингвистима последњих најмање 70 година.

• Српски лингвисти су с комунистима заједнички спроводили такву „равноправност писама“ за Србе да је она данас замењена хрватском латиницом (гајицом) око 90 одсто у јавности у Србији и Републици Српској, а у Црној Гори и Федерацији БиХ има је у оквиру „статистичке грешке“.

• У оквиру самопроглашене „државе Косово“, изван три-четири мање српске општине, српска ћирилица је сто посто замењена хрватском абецедом тамо где је на путним правцима употребљен (и) српски језик

• Кад је такво (катастрофално) стање ћирилице међу Србима и у Србији и изван Србије, српски министар културе Владан Вукосављевић спасава свој образ и покушава да испуни своју обавезу (и треба га подржати у томе) покушајем да макар усклади Закон о службеној употреби језика и писма с уставном (народном) обавезом по Члану 10. Устава Србије иако није схватио да се српско писмо не може спасити само законом, без реформе садашње српскохрватске одредбе о двописму и у Правопису српскога језика.

• Српски плаћени лингвисти у институцијама за српски језик (Матица српска, САНУ-ов Институт за српски језик и Одбор за стандардизацију српског језика, пре свих других) ама баш ништа не чине да објасне кључне чињенице и истину обманутом народу у време комуниста ко је, када, како и зашто забрањивао ћирилицу и фаворизовао хрватску латиницу (гајицу), с каквим крајњим циљем који је остварен од 1954. године до данас у више од 90 одсто замењене српске азбуке у пракси.

• Ипак, десетак одсто српске ћирилице још живи, највише захваљујући упорности и заинтересованости у последњих 20-ак година првооснованог Удружења „Ћирилица“ у Новом Саду, а касније и других сличних удружења и њиховом натчовечанском залагању људи, свесних значаја ћирилице за српски народ, јер када више не буде ћирилице у Срба, Срби ће доживети судбину која је задесила Србе католике који су први од Срба полатиничени и, онда, олкашано асимиловани.

• Српски лингвисти су у већини остали заробљени умом квазилингвистике сербокроатистике и навукли су се силних страхова да данас ретко кад смеју и да спомену да сви други народи у њиховима језицима чувају своја писма без икаквих тешкоћа, али само у једноазбучју.

Тако, уместо да буду предводници као стручњаци у враћању српске ћирилице у живот после упорног рада комунистичке власти да се ћириклица занмени латиницом код Срба, српски лингвисти су, нажалост, и данас кључни затирачи ћирилице преко решења питања писма у српском језику као у време доношења Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) и формалној лажној равноправности писама, а, у ствари, настављању фаворизације хрватске латинице која је већ наметнула Србима већинско латиничко писмо и да се наметнута навика народа на фаворизовано писмо не може решити по комунистичком политичком договору с лингвистима о „постепеној замени српске ћирилице“ преко сурове смишљене фаворизације латинице у јавности да би избегли формалну забрану латинице да би се избегао однос према ћирилици као у окупацији Срба и Србије од Аустроугарске (1914-1918. и у НАХ-у (1941-1945). Али, комунистичка добро осмишљена фаворизација латинице дала је трајније успешне резултате у затирању ћирилице под комунистичком влашћу него у време окупације и у НДХ-у.

На крају треба још истаћи да је антићириличка и антисрпска пропаганда у правцу потпуне замене у Срба њихове ћирилице хрватском лаитницом измислила на хиљаде разлога од којих ниједан разлог није ни на чему утемељен.

7. август 2018.

Драгољуб Збиљић

(председник Скупшптине првоосноване „Ћирилице“)

Преузето са: http://www.vidovdan.org/

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 3740543

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.