svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Милорад Вучелић: КАТОЛОГ ПОНИЖЕЊА

Уочи пресуде Хашког трибунала Рамушу Харадинају не бисмo смели да сметнемо с ума да је суд у Србији својом одлуком фактички одустао од кривичног гоњења и пустио на слободу ратног злочинца Илију Јуришића, а да је немуштим и неуверљивим поднесцима и писанијама наше Министарство правде и Тужилаштво за ратне злочине допринело ослобађању Ејупа Ганића пред британским судом. Ако су се у Лондону, у шта сумњам, и двоумили преломили су их „докази“ из Београда. Био је то велики допринос не само ослобађању поменутих оптуженика за ратне злочине над Србима, већ и својеврсни облик њихове рехабилитације.

Па, ваљда сада не очекујемо да Хашки трибунал подбаци и лиши наше преговараче задовољства да поред Тачија угледају и Харадинаја. Мучени они све више верују да су Срби заиста погубили неке ратове од Харадинаја и Тачија, па пробају да их умилостиве и умоле да им врате бар делић онога што су нам, како они кажу, „отели“. А то умилошћавање шиптарских кукавичких ОВК-а бојџија и трговаца људским српским органима одвија се под покровитељством наших највећих пријатеља који су нас из хуманитарних разлога бомбардовали и који сада, такође из хуманитарних разлога и за наше добро, траже да прихватимо, а не да признамо назависност Косова, и да тако допринесемо да ту „државу“ призна што више држава, како нам је препоручио и наложио Вилијам Кенард, амбасадор САД-а при ЕУ.

У међувремену док се гради међународно интегрисана граница са Косовом одвија се процес граничног обележавања других делова Србије. Овога пута то нису гранични прелази већ, за сада, спомен обележја разним зликовцима и њиховим терористичким организацијама, почев од Бујановца и Прешева, па надаље. Нисмо далеко од тога да се подигне монументална реплика Жуте куће у натприродној величини (а не тек макета) и постави као највеће знамење југа Србије и цивилизацијски споменик великоалбанских тежњи, али и као доказ српске привржености евроатлантским интеграцијама. Биће то нека нова и модерна концептуална верзија Ћеле-куле у коју су овога пута уграђени Срби као насилни донатори не само својих органа него и територија, историје, традиције и државе.

Из Војводине се чује онај познати рефрен „ди су наши новци“ и уместо да им неко одговори да га траже од Развојне банке Војводине и од министра Драгина и бројних фирми које су прогутале разне субвенције или, пак, од хрватских фирми којима је продата земља, или од Јерковића и Станаја, њима се титра и с њима се погађа да би се тобоже поштовао Устав Србије који они не да не поштују него га отворено руше. И они, попут оних из Прешева и Бујановца, стално нешто обележавају. Историјске датуме државе Србије они не славе него обележавају, како директно и јасно рече Иштван Пастор.

Када је већ реч о држави, укупни и згуснути амерички и ЕУ напори и активности последњих дана, а каталог или попис тих притисака и уцена је готово немогуће направити, могу се свести на унисони став да би Србима требало узети државу. Србија не заслужује да буде држава. На њу се врши фронтални напад. А када се Србима узме држава и све државотворно, онда се то што остане и нема где примити, па ни у ЕУ.

Једини битно друкчији и одлучан глас (кад би имао ко да га добро чује) долази од Русије и из кристално јасних ставова руског потпредседника Владе Дмитрија Рогозина речених приликом посете Београду: Русија, за разлику од других, има и жељу и новац да помогне Србији и сматра да су срамни и неприхватљиви сви покушаји да се уценама наметне независност Косова. Наравно, поновљено је по ко зна који пут да Русија не може бити адвокат некоме ко сам хрли да прихвати измишљену и лажну кривицу (Прочитати текст Николе Врзића „Велика Хашка опсена“ у овом броју „Печата“) и неком ко се улизује својим отвореним непријатељима, који му сем понижења не нуде ништа друго, па чак ни шаргарепу, неком ко очекује да Руси буду бољи и већи Срби од Срба. Свим паметнима и одговорнима било би доста!

Овако се вербална одбрана државности Србије може свести на оно „Јанко брани Владислава мртва, што га брани кад га не одбрани“. А од Руса, многи у Србији, не да не очекују да буду већи Срби од Срба него да не буду ни Руси ако је то могуће. То су већ утабане стазе Тадићеве политике без алтернативе, и познати интереси жутог картела.

Договорене промене на врху жутог картела, који се још увек негде назива ДС, а које су се одиграле претходне недеље у виду демократских избора којима је устоличен Драган Ђилас, слабашно покушавају да се прикажу као некакво велико политичко питање и политичка промена. Пред нама је још један покушај да се класична криминална питања претворе у политички проблем. Није никако реч само о неким појединачним криминалним делима, нити о кандидовању било кога за непосредну инкриминацију.Тога има довољно и за то постоје надлежни. Реч је о систематском антидржавном деловању пљачкања буџета. Највећи део пословних и политичких подухвата заснивао се на директној похари јавних прихода до којих долази држава својим порезима и страним енормним задуживањима. Јавна предузећа су се претворила у пуку прћију дојучерашњих властодржаца. Државне субвенције су одлазиле у приватне џепове и то уз непосредно учешће највиших политичких и владиних функционера који сада користе Народну скупштину као сигурну кућу и који покушавају да се изборима на политичке функције покрију и прикрију.

Нема ни једне једине злоупотребе за којом дојучерашња власт није посегла и просто је отужно гледати шта сада раде у својим политичким наступима и на шта личе представљајући се као некаква опозиција тобоже забринута за судбину земље коју су иначе довели до саме пропасти.

Најгоре од свега је то што покушаје да се приведу заслуженој правди хоће да представе као политички прогон. Заташкавали су контролом медија, владавином полицијом и тужилаштвима свако своје непочинство. Ако би се негде нешто јавно и појавило било би маргинализовано. Тако је, на пример, о силним злоупотребама око „Азотаре“ и трговине пшеницом и вештачким ђубривом писано и било је много тога познато, али ником није на памет падало да тим поводом поведе било какву истрагу. Није ту одлучни Александар Вучић, нити било ко други морао да измишља. Што је најгоре, то актере пљачки није учинило нимало опрезним или уздржаним. Напротив, били су још грамзивији и још више помамљени, и са све већом политичком и безбедносном заштитом. Писано је више него аргументовано о силним злоупотребама у вези са мостом на Ади; „Бус Плусом“; огромним приходима и монополу на трговину рекламним простором и односом са јавним предузећима (Прочитати наш истраживачки текст:„Драган Ђилас и мултикомирање Србије“ у овом броју „Печата“); прикривеном власништву у медијима; публиковане су скале званичних прихода Ђиласових предузећа и њиховог енормног раста откад је ДС на власти; налази државне ревизије осионо и дрско су нападани…

И после свега тога појављује се теза по којој „Вучић удара на Ђиласа преко борбе против корупције“ и како се његовом евентуалном сменом са власти у Београду „руши воља грађана“, и врши политички прогон новопостављеног шефа жутог картела.

Починиоци појединачних криминалних дела, по свему судећи, одговараће без обзира на све покушаје политичког прикривања и позивања на имунитет. На суду ће се доказати и да је неко невин. Али је несумњиво да је комплетна претходна власт удружено радила на економском слому и пропасти државе Србије. То је, заједно са уништавањем институција, евроатлантском спољном политиком, организованим покушајима декодирања културног идентитета и активним учешћем у комадању Србије, јединствена и заокружена политика чије ћемо последице тек откривати и доживљавати. Са пресудама или без њих, претходна власт је за то крива.

Извор: „Печат“

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5234431

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.