svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Саздан повеленијем краља Милутина

МАНАСТИР ВИТОВНИЦА

КОД ПЕТРОВЦА НА МЛАВИ

Према једном напису очуваном у препису из 19. века манастир Витовница „создан бист... повеленијем честиваго краља српского Милутина“.

 

Повеље о оснивању манастира нема, нити постоји било какав писни траг о ктитору и времену настанка Витовнице. Сачувано је само неколико варијанти предања по којима је манастир саградио краљ Милутин.

Да би утврдио ко је саградио Витовницу М. Валтровић је почетком 80-тих година 19. века пошао од њене основе и закључио да она својим обликом јасно потврђује предање о краљу Милутину као њеном градитељу Валтровић је без двоумљења саопштио да та основа целим својим обликом представља драгоцен податак о развоју основног распореда у српским црквама. Посебно је нагласио да северна и јужна апсида Витовнице спољним тространим изгледом показују сродство са појединим црквама из времена краља Милутина. Кренуо је још корак напред и дошао до закључка да витовничка петострана олтарска апсида представља зачетак петостраности, која ће постати неприкосновени облик апсида код свих наших каснијих значајних манастирских цркава, као што су Раваница, Љубостиња, Лазарица, Манасија, Каленић, чије су све три апсиде петостраног облика.

Поглед на манастир Витовницу при доласку

Постоји, међутим, и претпоставка да је Витовница подигнута тек у последњој трећини 14. или првој половини 15. века, с обзиром на моравску архитектуру цркве, па чак и да је била придворна црква истоименог утврђења у њеној близини. Но, то су још увек претпоставке без чвршћег утемељења.

Предања нуде највише

Највише детаља о настанку Витовнице сачувано је у предањима, која, упркос неким произвољностима, не би требало олако одбацивати, пре свега због оног зрнца истине које свако од њих садржи.

Негде половином 19. века Аћим Медовић, окружни лекар у Пожаревцу, први је забележио једно такво предање.Он каже да су Дрман и Куделин били добро утврђени у Ждрелу тако да им ни јаче војске од њихове нису могле нашкодити. Лако су одбијали нападе из долине Млаве, док су са других страна били заштићени планинским венцима и гребенима. Краљ Милутин је то увидео и одлучио да удари на њих заобилазним путем преко Пека и Звижда, па уз ток речице Комше код Нереснице настави ка Ждрелу, с леђа непријатељу.

Кад је преко Комше и Прокопа стигао на ободе планина изнад Ждрела и распоредио своју војску, изненађење противника било је потпуно. У долини су и даље стајали делови српске војске, како би заварали, а онда дочекали противника кад почне у паници да бежи. Драман и Куделин су се нашли у потпуном окружењу. Предање вели да је за време битке Млава била црвена од крви, а од бугарско-татарске силе није остало ништа.

У знак ове победе, према том предању, краљ Милутин је саградио манастир Витовницу.

Бугарски феудалци су, како је историјски потврђено, у неколико махова односили победе над угарском војском, па је Милутинова и Драгутинова победа сигурно била велики догађај, који није могао да остане без трага у народној традицији. Био је то, такође, и значајан разлог за подизање цркве као белега српске државе на овом простору.

Осмострано кубе на старом делу цркве

Предање које је записао Михаило Ризнић у другој половини 19. века такође означава краља Милутина као градитеља Витовнице. Ризнић бележи: „Испод данашњег манастира, у оним црвеним бреговима са леве стране реке, вадило се некада гвожђе. У долини испод манастира била је топионица, а река је покретала многе витлове и на њима чекиће за ковање полуга. Једнога дана догоди се грдна несрећа: јурну воде низ реку, поплаве и поруше све зграде и изгине силан свет. Та погибија чу се чак до краља; он дође да види са неколико владика и митрополита из Ждрела Горњачког. Кад све виде, сажали му се и заповеди да се ту, за спомен оних мртваца подигне црква. Мајстори упитају краља: где ћемо зидати, а краљ одговори: па овде у овој долини. Мајстори и владике му на то одговоре да су ту витлови били па неће ваљати. Зашто, упита краљ. Земља је равна, а место за цркву згодно; нека се зида ту и нека се зове Витовница. Тако и буде“.

Предање садржи некололико занимљивих података, сем овог да је краљ Милутин ктитор манастира. Прво, да су у том крају били рудници, топионице и ковачнице, чији трагови и сада постоје; друго, да је разлог за грађење манастира била погибија великог броја људи; и треће, да је у време грађења манастира седиште браничевске митрополије било у Ждрелу горњачком.

Краљ Милутин је могао да сагради Витовницу у периоду између 1289. и 1291. године. После 1291. године Браничево је припало краљу Драгутину, а онда су почели сукоби између Милутина и Драгутина и трајали 10 година. Тек након Драгутинове смрти 1316. године Милутин је дошао у посед Браничева, када је опет био у прилици да овде подигне манастир, ако то није учинио одмах после победе. Имао је за то шест година, које су заправо биле и последње године његовог живота. Умро је 1321. године.

Бурна збивања и уништена документа

Мада је била, а и данас је, један од најзначајнијих манастира у овом делу Србије, трагови Витовнице у историјским изворима су малобројни, тако да се њена свеукупна историја, а посебно она из српске средњевековне државе и каснијег турског времена, не може ни приближно сагледати.

У средини старог дела цркве био је гроб синаита чије је име услед прекидања континуитета живљења у манастиру и ван њега заборављено. Постоје мишљења да је реч о великом подвижнику, на шта упућује и место у цркви где је сахрањен.

 

Средњевековни део манастирске цркве

Манастир се први пут помиње тек 1537. године у турском пореском попису. У њему су тада живела два калуђера, а приход му је износио 400 акчи годишње. Спадао је у средње имућне манастире у Браничеву. То указује да је Витовница почетком турске владавине била потпуно напуштена па да се касније, кад су у њу поново дошли монаси, доста дуго и тешко опорављала. Скоро осам деценија по турској окупацији манастир је по имовном стању био раван Брадачи, која је некада била његов метох, а знатно је заостајао за манастирима Пешчаница, Буковик, Горњак и Туман.

Запис на једном јеванђељу из 1557. године да је оковано за манастир Успенија пресвете Богородице „у подкриљу гор кучајнских“ при игуману Макарију, Иларион Руварац довео је у везу са манастиром Витовница. Овде је повезан и један псалтир 1661. године при игуману Висариону, а помиње се и печат манастира Витеонице „Храм успение пречистие владичице Богородице“, који је 1703. године притиснут на препис горњачке хрисовуље кнеза Лазара.

Опоравак Витовнице започет је половином 16. века, када је њен приход порастао на 1.678 акчи. Тада су у њој била 3 калуђера. Успон је настављен и 30-40 година касније, за владавине Мурата III, и тада је налазимо међу најбогатијим манастирима у Србији, са приходом од 2.500 акчи и са 6 монаха. У то време била је свакако најутицајнији и најбогатији манастир у Браничеву.

То је уједно и последње нама познато помињање овог манастира у турским пореским књигама.

Треба рећи да се укупно имовно стање манастира у време Турака често мењало на боље или на горе. Док је, на пример, Горњак половином 16. века имао приход од 2.681 акче, Витовница је имала 1.678 акчи, да би већ у време Мурата III (1574-1595) била два и по пута имућнија од Горњака. Наравно, у позадини догађаја су увек били Турци.

Радмила Тричковић је у својој студији о Српској црки половином 17. века показала како је тај утицај изгледао. Примера ради, када је умро митрополит Ресаве, Голупца и Рама Евстатије 1642. године на његово место дошао је Василије, који по свему судећи није био Турцима по вољи. Учинили су све да се он уклони и онда кад је смењен записали да је „речени монах Василије свргнут због тога што је раји и бераји чинио преголеме зулуме и насиља и није се према њима лепо опходио“. На његово је место „дошао монах Никола“ , јер „сва раја тражи реченога, те да му се да“. Митрополит Никола је затим свргнут на захтев турског кадије у Ресави, јер је „чинио зулум и насиље, па је дато монаху именом Теодосије“. Да не набрајамо даље, јер нам је та прича о нашим „усрећитељима“ и њиховим захтевима, уценама и казнама позната и присутна до дана данашњег.

У колективном памћењу народа сачуван је турски напад на манастире Витовницу и Горњак између 1750. и 1765. године. Витовнички игуман Хаџи-Стефан казивао је 1863. године Јосифу Панчићу и његовим студентима да је манастир тешко страдао од Турака сто година раније и да је оправљен захваљујући доброчинству Илије Добриловића, трговца из суседног села Бистрица.

Крајем 18. века веће радове у манастиру покренуо је Паул Матејић оборкнез из недалеког села Мелница, касније један од најистакнутијих вођа у Првом српском устанку. Паул Матејић није био никада румунски војвода, како се сада понегде пише, већ је титулу војводе стекао у српској војсци борећи се храбро заједно са својом влашком сабраћом и српским саборцима за ослобођење Србије. Како пише Јосиф Веселић, он је саградио прву припрату цркве Светиња је пре тога била прилично запуштена, а Веселић је записао казивања да сељаци „памте када је њихова стока, марва и говеда, у манастиру обитавала“,

У време тог полета сазидан је торањ по којем је манастирска црква данас препознатљива. Торањ је 1847. године саградио тадањи настојатељ манастира калуђер Симеон, родом из села Малешева код Голупца.

Торањ дограђен 1847. године

Пада, међутим, у очи да дограђени део цркве ни мало није стилски усклађен са првобитном црквом, а Валтровић је о њему написао да „изглед данашњи... само би зналца могао ражалити и послужити за пример како не треба старе наше цркве оправљати“.

Иконостас потиче из три периода

Основа цркве је крстообразна, а сама црква састоји се из два дела: првобитног, са великим осмостраним кубетом, који је доста рушен и поправљан, тако да се изворни облик ове светиње данас само може наслућивати, и две касније дограђене припрате. Црква је зидана тесаним каменом, наизменично редовима цигле, док је дозидани део грађен од истог материјала, али без нарочитог реда.

Од старог живописа, за који се не зна поуздано да ли је и најстарији, сачуван је део у калоти кубета, затим у доњој зони певничких апсида и нешто мало у припрати. У калоти је насликан Бог Саваот, а испод те фреске је Христос опкољен људима. Судећи по тим, мада поправљаним старим фрескама, може се закључити да је стари живопис био на високом уметничком нивоу.

Манастир је 1856. године ангажовао пожаревачке фрескописце браћу Ивана и Милију Марковића, који су живописали унутрашњост цркве. Према оценама стручњака, њихов рад је био осредњег квалитета.

Црква је тада покривена белим лимом, а њена унутрашњост била је богато украшена. Имала је позлаћене двери, лепе иконе, иконостас, певнице, а по средини повећи полијелеј. На западном зиду са стране налазили су се ликови светитеља. Била је сва патосана мермерним плочама. Према предању о манастиру Браник те плоче донете су са његових рушевина.

Иконостас, пак, потиче из три временска периода: из 1831, затим 1854 и 1894. године. Зна се да су иконе на дверима из 1853. а икона Свете Богородице и икона Светог Николе, као и Спаситељева сликане, према запису на њима, 1831. и 1932. године. По Павлу Васићу, иконе је радио један од тада најпознатијих сликара у Србији Михаило Костић, родом из Битоља, а поклонио их је Јеремија Додол из Стамнице.

Црква, иначе, има по три прозиора, тако да је њена унутрашњост прилчно добро осветљена.

Кров је све до после Другог светског рата био дводелан и покривен црепом, а онда му је дат заобљен облик и покривен је лимом.

У манастиру је почетком друге половине 19. века саграђен конак за братство. Сазидан је од камена на северозападној страни и то на два спрата, док је конак за народ био начињен од цигле јужно од цркве и пружао се од саме стене до капије.

Ниже порте била је штала за коње, а недалеко одатле те 1861. године саграђена је школа, подигнута манастирским трошком и залагањем игумана Хаџи-Стефана. Народ је помагао у грађевинском материјалу.

На брду повише манастира монаси су подигли лепе винограде, које је почетком 20. века видео и поменуо у својој књизи Млава Љубомир Јовановић. Он је том приликом забележио да се лековитим изворима сматрају Приод на Урлаји и извор Бања из којег истиче истоимени поток.

У самом селу били су манастирски дућан, као и механа са више одељења од тврдог матријала. Витовничкој парохији припадала су села: Мелница са 251 кућом, Стамница са 200, Витовница са 95 и Бистрица са 114 кућа.

Плоча из манастира Светог Јакова

У припрати цркве с леве стране у зиду, на висини од око два метра налази се плоча са двојезичним натписом, средњевековним српским и јерменским. Текст плитко уклесан у мермер у преводу на савремени српски гласи: „У име оца и сина и светога духа ја Ладо син Бабугов поставих овај Божији храм у спомен апостола Јакова и Петра у години 6.726“. Наведена година одговара 1218. години од Христовог рођења.

Мермерна плоча са српским и јерменским текстом из 1218. године

На плочу у Витовници, између осталих, озбиљнију пажњу је обратио Ђурђе Бошковић, професор Београдског универзитета. Он је за време кратког студијског путовања по североисточној Србији 1947. године узео прецизан отисак натписа. Пошто дотадањи преводи јерменског текста нису били задовољавајући Бошковић је отисак дао јерменској научници, стручњаку за средњевековну уметност С. Дер Нерсесијан и она га је превела и прочитала на Шестом византолошком конгресу у Паризу у јулу 1948. године, а ми смо га управо навели.

Сасвим је јасно да плоча није начињена за манастир Витовницу, који је посвећен Успењу Пресвете Богородице, већ за манастир Светих апостола Јакова и Петра, што значи да је однукуд донесена.

У атару села Рановац постоји и данас локалитет који се зове Јаковљев манастир, и крај њега Јаковљев извор. О том манастиришту у овој књизи говори се у посебно поглављу под називом Јаковљев манастир, па ћемо само рећи да је то вероватно једини манастир посвећен апостолу Јакову у целом Браничеву. На витовничкој плочи он је прво поменут, па је тај манастир по њему и запамћен.

Кад је порушен Јаковљев манастир плоча је пренесена у други апостолски манастир, манастир Светог Петра и Павла код села Ждрело (данас манастир Свете Тројице), а кад је и он порушен крајем 17. века однета је, како је сазнао Јосиф Панчић са својим студентима 1861. године, у оближњи манастир Витовницу.

Предраг Мирковић

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 2435319

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.