svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Душманићева апотека у центру Пожаревца подсећа на ову значајну породицу

Предраг Мирковић

незаборавни трагови душманића

Недавно реновирање чувене Душманићеве апотеке, једне од најлепших зграда у Пожаревцу, побудило је интересовање за ову фамилију, која је дала низ занимљивих личности значајних за историју Браничева, па и Србије.

 

Зграда подигнута 1895. године (снимио Живислав Антонијевић)

Ко су, заправо, Душманићи?

Према њиховим казивањима и извесним документима доселили су се из села Душманић код Бијелог Поља половином 18. века. Настанили су се у долини Пека и ту засновали село са истим именом. Презивали су се Копљанићи. Но под утицајем нове средине почели су да узимају презимена по својим очевима, па је син Богдана Копљанића Павле понео презиме Богдановић. Но, постајао је све више познат као Душманић, па су то презиме прихватили и његови потомци.

Павле (1878-1850) је већ као млад од оца наследио кнежевску титулу у речкој кнежини, За време Првог српског устанка пришао је Карађорђу и истакао се несвакидашњом храброшћу и одлучношћу, како у биткама с Турцима тако и у позивањау и организовању народа са голубачких простора за ослобођење од Турака..Када је устанак угушен, није се предао већ се са групом најоданијих устаника склонио у шуме око манастира Туман, о чему говори једно турско писмо у којем га извесни Сали-ага из Великог Градишта позива да се преда и гарантује му безбедност.

Чим је започет Други устанак Павле је подигао народ речке кнежине, односно голубачког краја. С попом Пантом Јанковићем из Раброва, вођом устаника из рамске кнежине, кренуо је да заустави турску војску која је хитала у помоћ Пожаревцу. Убрзо затим у беспоштедном боју на Пожаревцу, који је трајао пет дана, Павле је показао и храброст и војничку умешност, што главном команданту српске војске Милошу Обреновићу није промакло. Непуну годину касније, 11. марта 1816., поставио га је за кнеза речке кнежине, а већ у јесен, путујући по Браничеву, свратио је са својом пратњом у Павлову кућу, где га је домаћин срдачно дочекао.

Код Павла су, током његовог двадесетпетогодишњег управљања народним пословима, долазили многи значајни људи оног времена. Марко Абдула, који ће већ 1820. године подићи буну против кнеза Милоша, купио део рабровске воденице недалеко од Павлове куће, а Јоаким Вујић је оставио запис у којем каже: „После стигнем у село Душманић . По пришествију мојему овамо тако одем нахијском кнезу Павлу Богдановићу, који овде његов дом има и мене љубовно прими. После изнесе леба, ракије и лубеница, пак мене угости љубовно“.

Када је 1835. године Стефан Стефановић-Тенка ушао у Неготин и припојио Крајину српској држави, кнез Милош је одмајх јавио Павлу да са војском крене на Брзу Паланку и да узбуни Кључ против Турака. Павле је, међитим, већ пре тога пошао и заузео целу нахију. За тај подвиг унапређен је у чин мајора.

Драгиша Душманић:

Овај храбри ратник и и истакнути учесник у стварању нове српске државе пензионисан је 1842. године, као човек од великог Милошевог поверења. Нова власт је уклонила све људе кнеза Милоша и довела своје Он је наставио је да живи у Душманићу, да се бави пољопривредом, да недељом одлази у манастир Туман или у рабровску цркву, са друге стране Пека, код свог пријатеља и ратног друга попа Панте Јанковића. Умро је 12. марта 1850. и сахрањен на ливади испред куће, а синови су му подигли споменик који је и данас тамо.

Своју децу, Јанка и Марка ишколовао је, па је Јанко дуго радио у разним државним службама, да би 1859. године, по повратку кнеза Милоша на власт, постао старешина среза голубачког. Марко је, пак, почео као практикант код свога оца, да би каније напредовао и на крају постао члан Апелационог суда у Београду.

Јаковљев син Живојин, интелигентан и образован, понео је родољубље, којим је цела његова кућа била обузета. То ће показати у рату против Турака 1876. године, за ослобођење јужних српских крајева. У тим беспоштедним биткама погинуло је више од 6.000 српских војника и велики број руских, које је руска држава послала нама у помоћ. Погинуће ту у руски пуковник Рајевски, кога је овековечио Лав Толстој у свом изузетном роману Ана Карењина под именом – Вронски.

Живојин се вратио као јунак и носилац оредена Таковски крст „за заслуге стечене за народно ослобођење и независног српске државе“. А син његов Драгиша, економ по занимању, и раезервни официр српске војске, проћи ће кроз све српске голготе од 1912. године. Учествовао је у биткама на Церу и Колубари, борио се у Браничеву с Немцима 1915., прошао ледени пакао Албаније, стигао до Солунског фронта и ту у једном од безбројних окршаја са бугарско-немачким непријатељима погинуо 1917. године. Оставио је за собом троје деце: Велибора, Мију и Емилију. Мија је био дуго година судија у Смедереву и тамо је умро почетком 1998. године.

Марко, младђи син Павла Душманића, са женом Јеленом имао је сина Михајла (1857-1829), познатог пожаревачког апотекара и угледника. Михајло је учио гимназију у Пожаревцу, а студије фармације у Грацу. Био је ожењен Маријом (1869-1940), из познате породице Бајлони. Њих двоје ће саградити 1895. године ону прелепу зграду у класицистичком стилу, чистих линија и елегантно изведених украса, коју смо на почетку текста поменули. У приземљу су сместили своју апотеку, а на спрату су биле њихове стамбене просторије. Били су господа у најбољем смислу те речи.

Михајло Душманић

Имали су шесторо деце, а њихова имена су била:: Аница (1988-1954), Марко (1889-1918), Клеопатра (1892-1975), Драгослав (1896-1969), Илија (1914-1919) и Јелена (1910).

Аница се удала за Драгутина Ранковића, доктора правних и економских наука, познатог пожаревачког адвоката, о којем је Народна библиотека у Пожаревцу недавно објавила књигу. Његов син Миша Ранковић основаће чувени завод Торлак у Београду. Марко је био апотекар, као и брат му Драгослав, који је ушао у ред највиђенијих Пожаревљана свога времена. Његови су: Михаило, Tакође апотекар (без деце) и Мирјана, наставница, удата за архитекту Мишу Караџића, који је најзаслужнији за враћање лепоте Душманићеве апотеке. Њихов син Митар је машински инжењер, а кћи Милена је апотекар. Обоје имају децу.

Остали чланови велике породице Душманић живе у Петровцу на Млави и Смедереву.

Овој сјајној фамилији способних и успешних покушали су да стану на пут њима недостојни Брозови следбеници. Отели су им апотеку и држали је једно време, а онда су ту уселили редакцију листа Реч народа. У њу је негде 1964. године дошао као новинар-почетник писац ових редова и добро запамтио један догађај из тих времена. Док је седео за писаћом машином и куцао неки текст, улетео је са улице, смркнутог лица, велики српски глумац, са неизбежним шеширом на глави. Још са врата је довикнуо: „Синовче, увуци један папир у машину“ а онда почео да диктира: „Ја, Миливоје Живановић, српски глумац, рођени Пожаревљанин, одричем се свога града Пожаревца, зато што је срушио моју родну кућу“. Сцена је била драматична. Новинар је једва некако извговорио: „Немојте чика Миливоје тако...Вашу кућу није порушио град, јер вас он никада неће заборавити. Порушили су људи велике власти а мале памети“. Величанствени глумац је застао, ћутао неколико тренутака, а онда рекао: „Поцепај то!“.

Зашто су Брозови јуришници тако поступали према Душманићима, према Живановићима, према безбројним људима, које су уништавали зато што су чинили част Србији и постајали део српске историје?

Комунисти нису имали Бога у себи. Симболично су га сахранили у Белој Цркви, на градском гробљу, ту одмах преко Дунава, и то чим су загосподарили земљом Србијом. За ковчегом, који су носили кроз град, ишла је раздрагана маса острашћених Титових следбеника, спремних да учине свако зло за свога вођу.

Ако су према Богу били такви, какви су могли да буду према људима?

 

Колумна

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

Карактер

karakter

 

Иди, и како си веровао нека ти буде

idi i kako si verovao

 

koporin-s.jpg
Број прегледа чланка : 5037574

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.