svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ УГАШЕН, наслеђује их неко много гори!

kandic sorosОд Вучића с љубављу - Наташа Кандић и РЕКОМ наслеђују Хашки трибунал?!

Значајан дио српске јавности који је с олакшањем дочекао церемонију затварања Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (ИЦТY), 21. децембра, без обзира на увјерење да је ријеч о максимално пристрасном и исполитизованом тијелу, могао би ускоро да се с носталгијом осврће на домете ове институције.

Јер, умјесто Хашког суда, ресор „суочавања с прошлошћу“ у региону од средине 2018. године прећи ће у надлежност тзв. Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима (РЕКОМ), и то након зеленог свјетла за ту злокобну иницијативу, чији је покретач Наташа Кандић, из кабинета актуелног предсједника Србије!

Sasa Bizicпише:
Саша Бижић, nspm.rs

Готово непримијећено, с обе стране Дрине, прошла је вијест да је Александар Вучић дан прије хашког опроштајног перформанса, 20. децембра, именовао свог представника у тим чији је задатак да до јула идуће године, односно самита Берлинског процеса у Лондону, припреми нацрт споразума о формирању РЕКОМ-а. Вучићев лични изасланик је Тања Јовић, његова савјетница за спољне послове, а у ту групу су своје људе именовали и предсједници Црне Горе и Македоније, Филип Вујановић и Ђорђе Иванов, као и бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и предсједник самопрокламованог Косова Хашим Тачи.

Словенију и Хрватску очигледно не занима разглабање о постјугословенској крвавој заоставштини, а изасланичка петорка са Западног Балкана ће, заједно са особама које ће у радну групу именовати Коалиција за РЕКОМ Наташе Кандић, припремити за лондонски скуп сљедећег љета оснивачки документ “новог Хашког трибунала”, који треба да потпишу премијери из региона. У озбиљној заблуди је свако ко мисли да је у питању наводно лукавство Александра Вучића и да први човјек Србије нема озбиљну намјеру да шаље Ану Брнабић у Лондон како би верификовала овај папир, заједно са Денисом Звиздићем, Рамушом Харадинајем и предсједницима влада из Подгорице и Скопља, пред Терезом Меј, Ангелом Меркел и другим западним лидерима.

vučić-kandic-

Да се ипак не шали, Вучић је јавно, мада опет непримијећено, показао још 6. јула 2015. године, док је био на премијерској функцији. Тада је примио делегацију Коалиције за РЕКОМ у којој су били Наташа Кандић, Џенана Каруп – Друшко, Адриатик Кељменди, Здравко Гребо и Жарко Пуховски. Након састанка, изјавио је да ће “Влада Србије подржати оснивање регионалне комисије која би утврдила број жртава ратова на простору бивше Југославије”.

“Утврђивање броја жртава је неопходно како би дошло до националног помирења у региону Западног Балкана”, био је недвосмислен Вучић.

Због вјештине овог мага спиновања да, рецимо, представи побједу Српске напредне странке на локалним изборима у четири мале општине у Србији као далеко важнију ситуацију од властитог пристанка на РЕКОМ, Вучић ни сада, ни раније није дао никаква објашњења за бар два кључна питања. Прије свега, која је то предиспозиција Наташе Кандић и њених истомишљеника у Београду и региону да се наметну као објективни, неутрални и компетентни тумачи оружаних сукоба на простору бивше Југославије током деведесетих година? Такође, због чега предсједник Србије обмањује ријетке који су обратили пажњу на тај сегмент његових иступа у јавности тврдњом да ће РЕКОМ бити искључиво задужен за статистику жртава?

Јер, коалиција Наташе Кандић у свим писаним траговима свог постојања, чак и у пуном називу те асоцијације, инсистира на захтјеву да у надлежности РЕКОМ-а буду “ратни злочини и друге тешке повреде људских права”, што је толико широка формулација да у њу може стати сваки србофобични хир ове екипе. Исто тако, у њиховим документима црно на бијело пише да ће у фокусу РЕКОМ-а бити и “подаци о логорима и другим мјестима присилног затварања”. А за ту врсту “истраживања”, како је и Кандићева потврдила у једном интервјуу, ангажоване су двије организације из БиХ. Прва је ТЈАР (Транзициона правда, одговорност и сјећање) из Сарајева, на чијем челу је Џенана Каруп – Друшко, некадашња новинарка и главна уредница магазина “Дани”, а друга је ЦДТП (Центар за демократију и транзициону правду) из Бањалуке, пука филијала Фонда за хуманитарно право из Београда, чији је оснивач и доскорашњи директор управо Наташа Кандић.

-xgk9kqTURBXy9mNDcyMTY2OGU3Y2VmNjRiYzk3ZDBjODkzNGQ0NWUzNS5qcGVnkZQCzQSwAMKBoTECИако у Коалицији за РЕКОМ тврде да је њихов једини циљ да Регионална комисија буде формирана и да они, као иницијатори, неће имати ништа с тим тијелом када буде установљено, јасно је да је у питању чиста лаж. Јер, екипа из Коалиције већ барата готовим цифрама, које РЕКОМ, након јула 2018. године, треба само да потврди. У Београду, 16. децембра 2016, представљени су “резултати” до којих су они дошли, па је, између осталог, Џенана Каруп – Друшко, “експерт за логорологију”, саопштила да је током рата у БиХ било затворено 160.000 људи. “У 600 објеката заточено је 88.000 муслимана, 12.000 Срба и 4.000 Хрвата”, рекла је она, прелазећи преко чињенице да је то, у збиру, 104.000 људи, а не 160.000, како је непосредно прије изјавила. Али, кога је брига за овакве детаље – када је ријеч о стварању слике о Бошњацима као жртвама и Србима као џелатима, све је дозвољено.

Из ноторно пристрасне ”статистике”, представљене тог дана, није на одмет издвојити и цифре о жртвама НАТО-бомбардовања Србије.

“У Србији без Косова и Црној Гори, од бомбардовања НАТО-снага живот је изгубило 275 људи, и то 180 цивила, 90 припадника Војске Југославије и пет припадника МУП-а Србије. На Косову је живот изгубило 483 људи, и то 267 цивила (209 албанских и 58 неалбанских), 170 припадника ВЈ, 20 припадника МУП-а Србије и 26 припадника ОВК (19 од 26 припадника ОВК страдало је у НАТО бомбардовању КПЗ Дубрава код Истока)”, наводе у ФХП-у, односно Коалицији за РЕКОМ.

При томе, не устручавају се да екстремну тенденциозност нагласе и у наслову овог поглавља на сајту Фонда – “Демистификација ‘НАТО агресије и борбе против шиптарских терориста’”, уз пратеће изругивање Наташе Кандић, која поручује да “Србија треба да се извини Албанцима и престане да лаже о хиљадама жртава НАТО-а”.

natasa-kandic

За разлику од познате Хегелове тезе да се историјски догађаји прво одвијају као трагедија, а понављају као фарса, у случају Коалиције за РЕКОМ је обрнуто. Јер, све је почело шарлатански, као фантазирање групице истомишљеника, на једној трибини 2006. у Сарајеву. Али, након званичног формирања Коалиције за РЕКОМ у Приштини 2008, у читав “подухват” почиње да се слива велики новац из иностранства. Већ у раној фази ову причу напушта читав низ суоснивача, од Весне Тершелич из Загреба до Мирсада Токаче из Сарајева, који су се, уз незадовољнике из Србије и Црне Горе, неуспјешно побунили против Наташе Кандић, пошто је она, од првог дана до сада, очувала потпуни монопол над замашним приходима од овог “пројекта”. Додуше, нису само паре биле мотив за повлачење из Коалиције, јер је у њен рад у почетном периоду био укључен и Недељко Митровић из Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила РС, који је, по свему судећи, из политичког аналфабетизма залутао у ове воде, а онда их напустио, када је и њему постало јасно куда то води. Као што видимо – до сусрета са Вучићем, његовог благослова и понављања небулозе да је РЕКОМ својим потписима подржало око 600.000 становника свих земаља у региону.

Иако Наташи Кандић, у принципу, нису потребни сарадници, јер то подразумијева њој мрску операцију макар и минималног плаћања, она у овом послу има и “десну руку”. Не ради се о Златици Грухоњић, маргиналној персони која води бањалучку канцеларију газдарице Наташе, већ о Златичином брату Динку Грухоњићу, задуженом за медијске и промотивне активности Коалиције за РЕКОМ. О његовој антисрпској хистерији могли би се написати томови. Међутим, за ову прилику, довољно је цитирати дио једног Грухоњићевог текста, објављеног на сада већ угашеном порталу Петра Луковића – “Е-новине”. Грухоњић, иначе рођен у Бањалуци, већ скоро три деценије живи у Новом Саду гдје, какве ли перверзије, предњачи у војвођанском сепаратизму. Новосадски зет повремено сврати и у Бањалуку, а тада га све иритира, па не бира ријечи да изрази своју мржњу.

Dinko

“Ваља подсјетити да је Бањалука и у Другом свјетском рату била мамац за зликовце: Павелић ју је прогласио главним градом НДХ. И он би вјероватно, да је жив, сада био поносан на браћу по ножу из РС: зграду телевизије, наиме, назвали су дом”, написао је Грухоњић.

Ако је неко изненађен оваквим бјеснилом због бенигног повода – концерта поводом својевременог отварања нове зграде РТРС-а, не треба да брине, јер Грухоњић може и откаченије.

“А град је сређен и дотјеран, не може се рећи. Али чим мало чачнеш, обратиш пажњу на људе који сједе на клупама поред Врбаса, схватиш да је споља гладац, а унутра тешки јадац. Људи чудних физиономија и неартикулисаног језика једу нешто на тим клупама и баце папир, кору од наранџе, најлонску кесу – директно на фришко ошишану траву. Они сједе на клупама наопачке: леђима су окренути Врбасу. Да ли због тог што је још увијек смарагдно зелен, а не православно тробојан? Или због тог што њима Врбас ништа не значи, сем да, можда, низ воду баце још коју килу ђубрета? Урбицид, него шта”, пјенио је Динко. Не Шакић 1941, већ Грухоњић 2010. године.

И сада, након 24 године прегалаштва Хашког трибунала, о чијим намјерама довољно говори национална структура ухапшених, оптужених и осуђених, али и ослобођених, опскурна створења попут Наташе Кандић и Динка Грухоњића треба да дају “дефинитивни историјски суд” о улози РС и Србије у ратовима деведесетих?!

Ако је и од Александра Вучића, превише је.

(српскаинфо 27.12. 2017.)

Преузето са: http://www.nspm.rs/

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 3491000

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

Зидни календари
са иконама у златотиску за 2019. годину
већи - Б3 и мањи - Б4

10914

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.