svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Тимур Блохин, Јована Вукотић: КРИВИ КАО НАРОД. КОЛИКО ЋЕ ЈОШ ЖИВЕТИ АНТИСРБИЗАМ?

Последњи рат на Балкану завршен је пре више од десет година. Ипак феномен под називом сатанизација Срба или антисрбизам живи до данас на свим нивоима. У медијима, када водитељ назива Србе проклетим свињама и ментално заосталим. У уметности, када у филму холивудске херојске мајке добри и жртве могу да буду само босански муслимани. У политици, када господин Ахтисари изјављује да су Срби криви као народ. Све то су примери последњих година. И посебно је болно када издају чак и своји. Како тумачити, на пример, саопштење у једном српском издању које је назвало дан сећања на српске жртве у Подрињу „фештом“, супроставивши им жалост муслимана?

 

Све ове примере узели смо са сајта Међународна иницијатива за праћење антисрбизма, чији оснивач, професор Андреј Фајгељ из Новог Сада данас учествује у нашем округлом столу. И представљамо другог учесника – водећег руског балканолога, професора Јелену Гускову, руководиоца центра за поручавање савремене балканске кризе на Институту за славистику РАН.

Јелена Гускова: Озбиљно смо се суочили са овим појавама негде почетком 90-их година, и ја бих окарактерисала антисрбизам као методику која је била неопходна ради разарања тако велике, јаке, мултинационалне државе као што је била Југославија. Ако се не удари по националним односима, ако се не нађу ту неки тобожњи корени постојећег антагонизма, тада је тешко разбити такву државу. Овај антисрбизам, као и други поступци, одиграо је врло важну улогу. Када је криза тек започела, врло мало је људи схатило у чему је тамо суштина, зато је врло згодно било избацивати пароле, људи су их из незнања прихватили, а новинари их проширили по читавом свету.

Са укорењеном традицијом се и бори Међународна иницијатива за праћење антисрбизма. Она је активно присутна у друштвеним мрежама и пружа могућност свакоме да саопштава о дискриминацији. Сада у делатности Иницијативе учествује више од сто особа које су писале чланке, слале важне податке, преводиле текстове. Господине Фајгељ, реците молим вас како се појавила ваша организација.

Андреј Фајгељ: У октобру 2011.године је шпанска међународна телевизија Televisión Española објавила репортажу о једном злочинцу из Другог светског рата са подручја Балкана. Он је био високи функционер Независне државе Хрватске, задужен за концентрационе логоре у којима су масовно истребљивани Срби, Јевреји, Роми и други које је тај сурови режим сматрао неподобним. Међутим, део репортаже која је трајала рецимо 18 минута, је био посвећен самом најстрашнијем концентрационом логору и једином у Европи којим нису управљали Нацисти- а то је Јасеновац. Тамо се експлицитно набрајају жртве Јасеновца- а Срби који су били најбројније жртве и због којих је у неку руку логор и основан и постављена читава та машинерија за убијање, били су изпостављени из списка жртава.

Ту сам емисију случајно гледао и био сам заиста шокиран. Репортажу је радила жена која је добро упозната са целом ситуацијом и раније је, 90.-тих година извештавала из ратова на Балкану. То изостављање Срба из списка жртава је готово као направити репортажу о Аушвицу, набрајати ко је у том логору убијан и изоставити Јевреје.

Потом је кренула једна иницијатива која се временом увећавала. Успели смо да добијемо извињење и исправку телевизије. То је била прва исправка неког великог медија и прво извињење упућено српском народу у периоду од 20 година који је иначе био обележен сличним материјалним грешкама на штету српског народа.

Када смо већ поменули тих последњих 20 година, госпођо Гускова, наведите неколико примера антисрпског односа с почетка 90-их.

Јелена Гускова:  Сећам се како се комисија ЕУ кретала по Хрватској и скупљала информације о међунационалним односима. Улазећи у хрватска села, они су се буквално растварали у народној маси, активно су бележили шта говоре Хрвати. Али при томе су се трудили да заобилазе српска села. Знам такав случај када су Срби блокирали путеве и натерали комисију да их саслуша, чак су им показали филм о убиствима Срба 91. године. Али комисија је рекла да је то не занима. Када сам радила у Плавим шлемовима, један војни посматрач ми је рекао како су они слали својој команди извештаје – ко се и како понаша за време примирја. И ако су они током ноћи снимали да се са муслиманске стране пуцало 15 пута, а са српске ни једном, руководство није веровало у ове цифре, предлагало је да их промене, и после неколико инстанци када су цифре долазиле до високе команде, испоставило се да су тамо Срби пуцали 14 пута, а муслимани једном.

Господине Фајгељ, да ли можемо да вас замолимо да дефинишете појам антисрбизам?

Андреј Фајгељ: Прва дефиниција антисрбизма је да је то негативна предрасуда. А саме предрасуде дефинишемо као ирационалне и дубоко укорењене мисли и убеђења. Оне се неће исправити стварношћу. То није предрасуда до које је велики број појединаца дошао личним искуством. Антисрбизам је настао као ратна пропаганда против Срба. Приметите овде једну ствар - против Срба, значи, не против Милошевића, не против политичких гарнитура, не против корумпираних лидера... него против целог једног народа. То је нешто што је без преседана у скоријој историји.

Госпођо Гускова, а зашто управо антисрбизам? Зашто не антихрватизам, антиалбанизам, и слично?

Јелена Гускова: Хајде одмах да поставимо питање зашто је било потребно рушити Југославију? Зато што је она била врло јака држава, једноставо се сетимо да је 1990. имала четврту по моћи армију у Европи. И реализацији глобалистичких циљева таква земља је сметала. А сада да поставимо питање ко је био најјача нација у Југославији, она која се увек супротстављала свом поробљавању – то су наравно били Срби. Зато су они настрадали.

Постоји врло добар пример у књизи из едиције Двадесети век у фотографијама, где наравно, није доспела колона српских избеглица из Крајине, али је доспела фотографија Албанца који је погинуо у акцијама протеста портив укидања аутономије Косова. У шта се претворио 2008. године овај политички антисрбизам у погледу Косова, ми сви одлично знамо... Госпођо Гускова, дајемо вам реч:

Јелена Гускова: Одрадили су добро, пустивши лажну тезу о томе да је 1990. руководство земље лишило аутономије Косово и Метохију. То није истина, просто је био умањен ниво аутономије који је пре тога приближавао покрајину нивоу републике. Косово је имало моугћности да води самосталну спољнополитичку и спољноекономску делатност и да утиче на доношење одлука на нивоу читаве зљме, и ове функције су биле умањене. Са тим лажним тезама, под заставом српске кривице, почеле су почетком 90-их да се обједињавају многе земље у борби за независност Косова. Ипак Американцима није пошло за руком да реализују свој проејкат независности Косова до краја: већ више од четири године покрајина не може да добије своје место у УН, блокиран је процес пуне независности, постепено одступа и мит о кривици Срба. Ми смо објавили четири тома докумената Албански фактор у развоју кризе на територији бивше Југославије. Из њих се одлично види да су од 1878. године Албанци поставили себи задатак да уједине територије са албанском већином. Ка том циљу се сада приближавају, и сада човечанство схвата који се циљеви реализују и да су они усмерени не толико против Срба, колико ради решавања глобалнијих задатака.

У ствари, наравно, последњих година, тачније после 2008., антисрбизам, ако допустите, попушта, тачније не доводи до неких глобалних политичких промена. Али како је сасвим тачно истакао господин Фајгељ, остаје на нивоу предрасуда. Сада делује методика коју је врло тачно описао чувени руски научник Сергеј Кара-Мурза: ако непрекидно и дуго смештате реч „Србин“ у негативни контекст (поросто укључите у опис страшне догађаје и опкољене непријатним епитетима), телевизијска публика, независно до њиховог става, почиње упорно да не подноси Србе. И о једном таквом, прилично недавном случају, замолићемо сада да исприча Андреј Фајгељ – о вестима из страних вести да је неки Србин убио супругу. Управо Иницијатива за праћење оперативно је указала издању на то да је он био Албанац. Поправка је била унета. Господине Фајгељ, то је такође антисрбизам?

Андреј Фајгељ: На Балкану националност се тиче етничке припадности. Значи, кад се каже да је човек Србин, он је Србин зато што су му отац и мајка Срби, а не зато што је држављанин земље Србије. У Западној Европи је другачије. Тамо је човек Немац зато што има немачко држављанство. У Немачкој је, додуше, мало друкчије. Али, рецимо, нарочито у Француској: човек је Француз зато што има француско држављанство. А он може да буде Србин, Мароканац, Пољак, Рус, било шта. Е сада, медији користе ту двосмисленост у терминологији, али некако увек на штету Срба. Рецимо, недавно је у Француској један српски играч био оптужен за корупцију. Док је био шампион, он је увек био Француз. Кад је био умешан у корупцију, одједном је у медијима постао Србин. Онда, има више примера са Албанцима са Косова, који имају српска држављанства и бораве у Швајцарској, у Белгији, у Немачкој, у Француској, бораве са српским пасошима. Има неколико примера да су они били умешани у злочине, или ухапшени, и да се у медијима објавило: „Србин ухапшен“, „Србин избо ножем“, „Србин убио“, и тако даље. Значи, они имају двоструке аршине. А зашто ја мислим да је то ипак антисрбизам? Зато што у сличним случајевима се избегава објављивање националности, управо да би се спречило грађење предрасуда. Кад, рецимо, неко ко је Арапин или је муслиманске вере изврши неки злочин, ако кажете, „Арапин или муслиман извршио злочин“, то је нека врста расизма. Међутим, ето, за Србе се то ради.

На крају најважније питање експертима. Како се борити против антисрбизма, колико је могућа победа? Господине Фајгељ, да чујемо ваше мишљење?

Андреј Фајгељ: Кад смо били на Косову било је неколико инцидената. Рецимо, кад су припадници НАТО снага реда пуцали и бојевом муницијом тешко ранили и довели у животну опасност ненаоружаног човека. Добар, иначе, фин, побожан човек. Ми смо га упознали – миран, не би мрава згазио. Он је изашао пред демонстранте, окренуо се леђима војницима и смиривао младе који су били мало агресивнији, гађали камењем оклопна возила и тако. И они су га са леђа погодили, он је једва остао жив. Ми смо ишли тамо да изучимо, како је могуће да се тако нешто дешава у Европи 21. века. И оно што нас је шокирало је пре свега да људи пуцају. Значи, снаге реда, они који су задужени за чување реда, без икаквог разлога пуцају на људе као на животиње. Али исто тако нас је шокирало да се косовски Срби заиста понашају као животиње у једном аспекту борбе за своја права. Јер број тужби и жалби судовима, медијима, надлежним установама, које су Срби упутили је једнак као број тужби које су, не знам, дивљи вепрови упутили против ловаца – нула! Рецимо, војници који су пуцали на њих су из немачког одреда Кфора. Значи, нису се жалили ни команди, ни немачкој држави, ни немачким судовима, ни немачким медијима, ни Европском суду за људска права,  ни... Просто, на људе пуцају, убијају их, а људи ћуте. Мислимо да се антисрбизам може победити, али се мора борити против њега..

Госпођо Гускова, шта ви мислите тим поводом?

Јелена Гускова: Ова борба никако се не сме напуштати. Ми као научници бавимо се овим радом стално – путем објављивања докумената, излагања, анализе ситауције. И врло је важно да постоје одговарајуће друштвене организације. Уопште узев са тиме је у Србији лоше. Сећам се да је почетком 90-их било неколико друштвених организација које су склањале документа о српским жртвама за време балканских ратова, али их је затим држава затворила. Постојао је специјални музеј, затворен је. Уопште за српски менталитет карактеристична је једна појава – они често признају своју кривицу, бусају се у груди, кажу да су криви, мада када би се боље проучило питање видело би се шта је дешавало у ствари. За време Тадића увек сам се чудила као да он сам не зна шта се дешавало у време сукоба 90-их година, пошто се клањао, признавао кривицу Срба за многа злодела, која нису извршили. Историчари и друштвене организације треба да будућим генерацијама оставе истину о томе шта се дешавало на Балкану, иначе ће оне читати и проучавати ону лаж која се ширила током 90-их.

Извор: „Глас Русије“

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 5227439

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.