svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Светиња са гробом сестре Јелице

МАНАСТИР ЗАОВА

У СТИГУ

Предање везује манастир Заову за кнеза Лазара. По тој легенди, свети кнез је саградио цркву на месту где је пало тело сестре Јелице, коју су браћа, верујући лажној оптужби против ње, везала коњима за репове, па онда потерала атове који су је у трку растргли.

 

У народној песми неисторијског циклуса Бог ником дужан не остаје описана је трагична смрт те девојке. Песма почиње стиховима:

 

Два су бора напоредо расла,

Међу њима танковита јела.

То не била два бора зелена,

Ни међ' њима танковита јела

Већ то била два брата рођена:

Једно Павле а друго Радуле,

Међу њима сестрица Јелица.

Браћа сеју много миловала,

Сваку су јој милост доносила,

Најпослије ноже оковане,

Оковане сребром, позлаћене.

 

У песми се даље каже да је Павлова жена, љубоморна на велику љубав и пажњу браће према сестри, одлучила да јој се освети. Заклала је Павловог сокола и рекла му да је то учинила Јелица, затим му је убила коња и опет њу оптужила, да би на крају убила и своје дете у колевци, а крваве ножеве подметнула Jелици испод јастука. Онда је ту страшну вест о смрти детета саопштила мужу и упутила га да ножеве потражи код сестре. Верујући да је све тако како каже његова жена, коју је народ назвао кучка Павловица по злу што је починила, Павле је наредио да се сестра веже коњима за репове, да се они потерају и да је растргну.

 

Тако се и догодило.

Портал украшен народним шарама

Милан Ђ. Милићевић је забележио да су Павле и Радул живели у Београду, а своје летњиковце имали на брду Сопот. Према предању које је он чуо, коњи су потерани управо са тог брда.

 

Предање везује догађај за Лазарево време

 

У народној традицији овај се манастир везује за доба кнеза Лазара, заједно са манастирима Рукумија, Брадача и Сестрољин. Предање каже да је Рукумија настала тамо где је пала Јеличина рука, а Брадача где је пала брада, док се свети извор Сестрољин отворио онде где су пале њене очи. То не значи да је свети кнез био ктитор неког од тих манастира, већ да су они саграђени у његово време, и највероватније по његовој препоруци. Заову су можда сазидала Јеличина браћа, властелини Павле и Радул, јер је већина манастира у Браничеву саграђена у Лазарево време, а ктитори су им често били људи блиски његовој власти.

Та драма античких размера. могла је уистину да се догоди. Предање о Јеличином страдању веома је присутно у Стигу и целом Браничеву, са прецизно назначеним детаљима, тако да изгледа како се све то недавно догодило, а не пре више од 600 година. Усто, чињеница да се о ''кучки Павловици'' више зна само у Браничеву и његовој ближој околини, док је у удаљенијим пределима предање мало или нимало познато, наводи на закључак да је оно могло овде да настане на темељу истинитог, локалног случаја, највероватније у доба кнеза Лазара, и да ту остане сачувано до данас.

 

И само име Заова, које манастир носи од свог настанка, указује на истинитост догађаја. Јелица је била заова „кучке павловице“, што значи мужевљева сестра, због чега је и страдала, и ради које је манастир и саграђен.

 


Гроб сестре Јелице у самој цркви

У самој цркви, уз северни зид, место је гроба сестре Јелице, које је у великом поштовању народа овог краја. Влада чврсто уверење да је она ту сахрањена, да је ту долазио брат јој Павле и дуго остајао тугујући над гробом, да га је ту у шуми срео кнез Лазар и да је после тога над Јеличиним гробом саграђена црква.

 

Заова – одувек име овог манастира

 

У другој половини 15. века, тачније 1467. године, кад је манастир први пут поменут у сачуваним историјским изворима – записан је као манастир Захова, у атару села Бајић. Био је тада пуст, што говори о острашћеном турском кидисању на наше манастире, због чега су се монаси склањали док турска олуја не прође. Његово имање обрађивало је село и за то плаћало 200 аспри пореза.

 

Последњи пут манастир је поменут за време султана Мурата III (1574-1595), када је по приходу спадао у економски слабије манастире.

 

Време тог последњег бележења Заове је време великог устанка Срба у Банату 1594. године, предвођених владиком Теодором. Турци су устанак угушили у крви, владику Теодора живог одрали, хиљаде устаника поубијали или отерали у робље, а у Браничеву, тесно повезаном с Банатом у тој побуни, порушили више цркава и манастира. Те године, како нас обавештава непознати хроничар, ''спалише Турци мошти светога Саве. Синан паша из манастира Милешеве однесе их у ковчегу позлаћеном и сажеже на Врачареву више Београда''.

 

Манастир Заова, по свему судећи, настрадао је у то време. Касније је обновљен, али када – записи о томе нису сачувани.

 

Шта је било са селом Бајић

Село Бајић, у чијем атару се помиње Захова, нестало је током 16. или 17. века, а налазило се у данашњем атару села Топоница и било је једно од најимућнијих села у Браничеву. Оно је 1467. године имало 64 куће, колико и десет година касније, а његови сстановници били су најбољи ратари у браничевској области. Само на име десетка од пшенице давали су 200 лукна, односно 18.800 килограма, што значи да им је укупан принос пшенице достизао 18 вагона. Били су истовремено и добри виноградари и изврсни сточари. То говори да су, поред изузетних географских услова (велике шуме унаоколо, погодна конфигурација терена, извори добре воде и лепо језеро у непосредној близини), подизању манастира баш овде допринели и веома добри економски услови.

 

 

Украси по народним мотивима (детаљ)

 

Половину становништва села почетком друге половине 15. века представљали су нови досељеници. Они су се овде зауставили бежећи пред турском оружаном силом, остављајући своје куће и своја имања у крајевима већ запоседнутим Турцима. .. Нема села у Браничеву у којима их у то време не налазимо. Свуда су били нека врста избеглица, без своје баштине, што се види по десетку у дрвима и сену који су давали само власници баштине, односно староседеоци. Бежање Срба са јужних простора пред освајачима или њиховим служитељима започето у то време не престаје, па је Срба све мање тамо где су одвајкад били.

 

Село Бајић налазило се негде на Заовичком потоку, али је од њега остало мало трагова.

 

„Турци су и овде дивљу ћуд показали"

 

Прва обнова овог манастира, за коју знамо, обављена је у време Првог српског устанка, тачније 1805. године, на Карађорђев захтев. Размере тих поправки нису нам познате.

 

Тачно 20 година касније црква је поново обнављана на захатев кнеза Милоша и уз његово праћење радова. Јоаким Вујић је посетио манастир 1826. године, непуну годину после те поправке и написао да је црква изнутра свуда измолована, али да су ''свирепи Турци и овде своју дивљу природу и ћуд показали, јер су светитеље унаказили и изболи а зидове изгребали и јако оштетили''.

 

Из којег времена је тај живопис потицао данас је немогуће утврдити. По оштећењу фресака и зидова можемо само закључити да је Заова била изложена честим насртајима Турака, због чега је манастир остајао повремено празан. Да није био пуст пред Први српски устанак потврђује писмо Заовине монахиње Магдалине упућено кнезу Милошу 1829. године, у којем вели да је у овом манастиру већ 32 године, односно од 1797. и наводи штаје све урадила.

 

Портал украпшен народним мотивима

 

Поправка из 1825. године изведена је тако да се створе основни услови за службу у манастиру. Кнез Милош, који је домаћински пратио обнављање и поправљање безбројних манастира, није дозвољавао никакву аљкавост. Овде је приметио да су неимари слаби за тако велики и значајан посао, па је наредио да се из Алексинца доведу два вешта мајстора, који ће ''надзирати садашње мајсторе да боље зидају него до сада''. Истовремено је 17. јула 1837. године написао капетану Петру Илићу да мајсторима у Заови нареди да кад зидањем дођу до свода обуставе рад да би се зидови осушили. За то време да припреме и стешу камен за свод.

 

Црква је делом зидана од темеља због чега је довучено 4оо кола камена. Један од двојице мајстора пристиглих из Алексинца, Андреја, судећи по резултату рада, знатно је допринео да црква буде пристојно урађена. Веома лепо су украшене јужна и северна фасада и портал на јужним вратима.

 

Овај портал посебно пада у очи лепотом уклесаних украса украса, састављених из геометријских шара. рађених по мотивима из народних умотворина.

 

Приликом те поправке, међутим, уклоњено је раније мало кубе са позлаћеним крстом, тако да је црква и данас без кубета, а звоник је саграђен тридесетак метара јужно од цркве, па све скупа смета најбољем утиску. Требало би погледати фотографеје Тршке цркве пре и после рестаурације па видети колико је манастирска црква добила у лепоти кад јој је враћен стари изглед, са истакнутим кубетом кубетом.

 

Живопис Живка Павловића

 

Нешто касније Живко Павловић, пожаревачки молер (сликар), и један од најтраженијих сликара фресака и икона 30-тих и 40-тих година 19. века у Србији, ангажован је да уради нове фреске и иконостас у цркви заовичкој. Тај живопис и сада постоји, а по оцени професора др Павла Васића веома је богат мотивима и ликовима.

 

Иродијада (десно) обучена у српску грађанску ношњу

Павловић је био родом из села Кисиљево код Великог Градишта. У тамошњој цркви је 1837. године сликао иконостас, али је први запис о себи оставио на иконостасу цркве у Раму 1839. године. Фреске у Заови радио је при крају живота, али не сам, већ са помоћником Илијом Стојићевићем из стишког села Смољинац, знатно слабијим сликарем од себе, због чега је живопис неуједначеног квалитета.

 

Био је, иначе, веома тражени сликар, тако да његове радове налазимо у многим црквама и манастирима: у Крушевцу, Чачку, Ариљу, Ужицу, Овчарско-кабларској клисури, у пожаревачком крају и ко зна где све, јер његов рад још није потпуно проучен.

 

Павле Васић сматра да је један од највећих Живкових послова био иконостас у цркви Вазнесења у Чачку. А радио је и иконостасе цркава у Ариљу, Трстенику, Заови. По Васићу, Павловић представља нов и оригиналан израз у оквиру ондашњег, цинцарског сликарства у Србији. Усто, он је оплеменио лица фигура на престоним иконама. Постала су блажа, хуманија, ослобођена доста присутне непријатне строгости. Фриз изнад престоних икона украсио је вазама с ружама што је видео у војвођанским цркавама. Оно што је он унео као своје били су храстови листови на дрвеној конструкцији иконостаса у Заови.

 

Иконостас Живка Павловића и данас краси цркву Заову

Живко је фреске у Заови сликао при крају живота, када је био сабрао замашно искуство, али у већ стеченом маниру да илуструје теме. Пред собом је имао велике зидне површине због чега је морао да их покрива фигурама у природној величини.

 

Заову је осликавао око три године, од 1846-1849.

 

Осликавање је завршено 30. септембра 1849., како је Павловић записао изнад јужних врата, док је изнад западних оставио запис о себи и Стојићевићу као фрескописцима. Слике су радили у фреско техници. Срећа је што је највећи део живописа сачуван.

 

Но, тражен и познат за живота, овај самоуки сликар нестао је без трага и гласа, тако да се не зна ни где је умро, ни где је сахрањен. Само по једном огласу у новинама с половине 19. века можемо претпоставити у којем крају Србије је завршио живот. У листу Србске новинане, у броју 78 од 12. јула 1851. године, на страни 304, остало је записано:''Који што из масе почившег Живка Павловића, молера из Пожаревца, који се овде радом својим занимајући се у вечност преселио, под којим било правом тражити има, нека се суду овом до 30. т.м. или сам или средстом пуномоћника са потраживањем својим јави. Nо. 2191. Дано из заседанија суда Окружија крушевачког...''

 

Претпостављамо да је рођен крајем 18. или почетком 19. века, а да је највероватније умро 1850. или 1851. године, када је расправа о његовој маси започета у суду, у самом Крушевцу или у неком од села у том крају

 

Неупоредиво већу славу у сликараству од њега стећи ће потомак његове породице, сликарка божанственог дара Милена Павловић Барили.

 

Манастир је око 1840. године претворен у мирску цркву и то остао до 1997. године када је одлуком Епископа браничевског, Црквеног суда и Епаријхског управног одбора враћен у статус манастира. Но, још увек је мирска црква. .

 

Педесетак метара југоисточно од манастира свети је извор, поштован због своје лековитости, а неколико стотина метара даље, северозападно од цркве, свети је извор Шопот.

 

До манастира се стиже кад се од Пожаревца или Малог Црнића изиђе на асфалтни пут који пролази кроз Топоницу и Велико Село, па се негде на пола пута између та два села скрене уз брдо путем за манастир, у који се кроз лепу и густу шуму долази за неколико минута.

 

Између цркве и конака започета је у међувремену, тачније крајем последње деценије 20. века, предимензионирана приватна кафана, али су радови на њој обустављени, па сада ружи тај простор намењен окупљању верника око манастира. Истовремено је одмах иза кафане направљен дуг и дубок усек у косину терена да би се добио раван простор за игралиште, а ископана земља разбацана на простору испред цркве, чиме је измењен изглед читавог амбијента. Сличне ствари догађаће се све док не ишчили отров оне пропаганде којом су генерације васпитаване у духу ниподаштавања вере, а величању безверја.

 

Манастири, а у то се убраја цео простор на којем су, треба да буду оно због чега су и грађени: места молитве, мира и спокојства.

 

Манастир се налази на простору општине Мало Црниће, а до њега води асфалтни пут са кога се скреће између Великог Села и Топонице и кроз лепу, густу шуму за неколико минута стиже у ову светињу.


Заовини свештеници

 

Већ скоро 165 година Заова је мирска црква. Најстарији свештеници у њој , а свакако и први откако је манастир претворен у парохијску цркву, били су Јован Ђукић, парох батушки, Спиридон Игњатовић, парох села Пољане и Милош Томашевић, парох влашкодолски. Они се овде јављају 1837. године, на самом почетку вођења матичних књига. После њих појављује се свештеник Петар Ж. Шљивић, који је 1850. године почео да служи у Заови као параохијски свештеник Влашког Дола и Врбнице. Он ће четири деценије касније, 1890. године, о свом трошку саградити цркву Светог Николе у Пожаревцу, као пожаревачки прота. Био је син чувеног јунака из Првог и Другог српског устанка Живка Шљивића.

 

Већ 1856. године стигао је свештеник Милић Ђукић, рођен у Чуругу у Бачкој 1832. године. Како пише на његовом надгробном споменику служио је ''предано св. Заову 39 година'', а умро 21. августа 1895. Спомрник од белог мермера, са изрезаним крстом на врху и основним подацима о попу Милићу подигли су његова попадија, синови, кћери, снаје и унуци. Годину дана пре њега умрла је као девојка његова двадесетогодишња кћи Даница. Сахрањена је поред оца, а њен споменик је сличан његовом , само нешто нижи.

 

Око 1872. године попу Милићу придружио се у цркви свештеник Станојло Богићевић ''поп топонички''. Остао је у својој парохији и служио у цркви Заови све до смрти 10. јануара 1902. Живео је 50 година. Споменик су му подигла деца са зетом Тодором Матићем, учитељем и синовцем Светозаром. Сва три споменика су један до другог напоредо, десетак метара далеко од јужних врата цркве. Мало јужније од њих је споменик протојереја Ђуре Л. Тодоровића (1909-1971). Отац Ђура је, такође, био дуго година свештеник у Заови и остао у лепом сећању становника овога краја.

 

Од 1971. до 2002. године у заовичкој цркви је служио свештеник Душан Б. Николић, који сада опслужује манастир Туман. Судећи по лепом испраћају проте Душана у пензију, када се у Заови окупило мноштво верника да му својим присуством изрази захвалност за бригу о вери и враћању народа цркви и Богу, он је својим делом красио мантију коју је носио више од пола века.

 

''Кад сам после десетогодињег служења у црљеначкој цркви постављен за свештеника у Заови, а било је то 1. октобра 1971. године, суочио сам се са празном црквом на богослужењу'' сећа се он.''Одем код владике Хризостома и замолим га да ме премести у неку другу цркву, а он ме посаветује да се вратим и учиним штогод могу да се народ врати вери. Сетим се после речи игумана Покајнице Василија, а он је говорио да све што се у цркви учини за некога то је као кад се сеје њива, а после ће доћи жетва, однбосно људи ће почети да се враћају цркви. Четири године сам тако радио и 1975. године почео је народ осетније да долази. Људи су прихватали оно што сам им говорио, стицали су поверење у мене као свештеника и човека и црква је била све пунија. Тражили су молитве за здравље, за слогу у кући, за слогу у браку. Долазили су на литургију недељом и празницима. И, кад сам напустио Заову за мном је остала пуна црква народа''.

 

Од 2002. године у Заови је млади свештеник Владан Петковић, а Заова је парохијска црква Великог Села, Топонице и Врбнице.

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 2435322

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.