svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Небојша Поповић: Александар Стаматовић поводом обележавања 140. годишњице успостављања дипломатских односа Црне Горе и Британије.

1116161341У каквој су вези Црна Гора и Сирија и шта је Његош рекао о Енглезима

Управо је Британија инсистирала на стварању југословенске, а не српске државе, желећи да мијешањем католичког и православног становништва створи санитарни кордон не само према бољшевизму, већ и православном словенству, каже историчар Александар Стаматовић поводом обележавања 140. годишњице успостављања дипломатских односа Црне Горе и Британије.

Годишњица је обележена пријемом у Владином дому на Цетињу чији је домаћин била амбасада Уједињеног Краљевства у Црној Гори. Обраћајући се званицама, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић је истакао „трајност и дубину црногорско-британских веза и пријатељство два народа“, а посебно је апострофирао како су „британска јавност и политичари с посебном пажњом пратили судбину Црне Горе током Првог свјетског рата“.

„У Парламенту Велике Британије и широј јавности водила се права борба за признавање права Црне Горе да самостално одлучује о својој судбини 1918. године, као и да добије одговарајући положај у новој јужнословенској држави“, казао је Ђукановић.

Такође, додато је да се пријатељство са Великом Британијом продубило и током Другог свјетског рата и Титове Југославије, а предсједник Црне Горе је нагласио  да је „у најновијој црногорској историји Уједињено Краљевство имало и има своје посебно мјесто и улогу“.

„Ми не заборављамо да је Лондон међу првима прије двадесетак година подржао демократски заокрет и европски курс Црне Горе. У том времену посебно значајну улогу имали су Британски ноу-хау и Британски савјет. Али и Влада Велике Британије са својом одлучном свестраном подршком… Вријеме је показало да борба наших енглеских поштовалаца и пријатеља за Црну Гору двадесетих година прошлог вијека није била узалудна. Уједињено Краљевство снажно је подржало Црну Гору у процесу ступања у НАТО, гдје смо опет савезници“, поручио је Ђукановић.

Наравно, у земљи у којој је један од владара Црне Горе из 19. стољећа Петар II Петровић Његош, правилно схватајући геополитичку конфигурацију тога времена, знао да каже како Енглези намјерно „држе мртву турску руку под гркљаном српског народа“, и у којој је и те како живо историјско сјећање на трагични 20. вијек када су управо Британци у неколико наврата одлучујуће одиграли против црногорских интереса, попут случаја враћања тек заузетог Скадра 1913, или пак савезничког бомбардовања Подгорице и Никшића 1944, односно НАТО агресије 1999. године, биће потребно одређено вријеме да просјечан Црногорац почне да перципира Британију као једног од највећих савезника.

Када су у питању црногорско-британски односи, историчар др Александар Стаматовић оцјењује да се они могу сагледавати на више нивоа, при чему се британска политика према Црној Гори увијек управљала у односу на Русију.

Прва и глобална сфера тих односа, објашњава Стаматовић, садржана је у оквиру такозваног Источног питања, које се протезало од краја 18. вијека до почетка Првог свјетског рата и које је у суштини означавало глобални сукоб Запада са Русијом. Суштина тог питања била је, како додаје, недозвољавање Русији да изађе на топла мора, најприје преко мореуза Босфора и Дарданела, а касније и у било којој тачки на Средоземљу која би била на располагању Русији.

„Источно питање данас има нове појавне облике. Оно је заправо само мутирало и најрепрезентативнији примјери Источног питања сада су везани управо за Црну Гору и Сирију. При томе, Британци су увијек Србе, а под Србима не треба само сматрати Србе из Србије, сматрали претходницом и полигоном Русије за остваривање руских интереса. По тој концепцији, Русија је такође била заинтересована и за такозване ’јадранске Србе‘ који су се наслањали на Јадранско море, а самим тим и Средоземље. Дакле, после глобалних британско-руских односа, ово питање спушта се на још један, нижи ниво британско-српских, а онда још ужи ниво британско-црногорских односа“, објашњава Стаматовић за Спутњик.

Знајући да сем Босфора Русија једино преко српско-јадранског поморског терена може добити излаз на Средоземље, Британија је да би неутралисала тежње Русије, према ријечима нашег саговорника, „већ од краја 18. вијека практично конзервирала Османску државу и није дозвољавала њену пропаст скоро до почетка 20. вијека“, што је значајно продужило окупацију Балкана од стране Турске.

Овај историчар такође наглашава и да је Британија у више наврата током 19. вијека поспјешивала сепаратне територијалне аспирације Црне Горе у односу на Турску, али само у оној мјери у којој су они били у колизији са руским интересима.

„Чим тога није било она је на Црну Гору гледала као на руску базу коју у сваком тренутку треба неутралисати за шта постоји низ примјера… Ја ћу само поменути да је Турска, на инсистирање Британије и њено обећање да ће спријечити интервенцију Русије, напала Црну Гору 1862. године под командом Омер паше Латаса. Својим дјеловањем Британија је жељела да спријечи ескалацију руског утицаја у Црној Гори.“

„Британија се противила и устанку Срба у Херцеговини 1875. године и пенетрацији Црне Горе у Херцеговину управо јер се бојала да ће Русија опет преко Црне Горе појачати своје интересе на том простору. Британија је недуго потом поспјешивала у Берлину Аустроугарску и Њемачку на стварање ’велике Црне Горе‘, дакле, једна потпуно другачија ситуација за свега неколико година, али се она мора тумачити као подршка идеји неке ’велике Црне Горе‘ искључиво као антитезе руском пројекту ’велике Бугарске‘“, сматра Стаматовић.

Колико је британска политика, према нашем саговорнику, истовремено била двозначна, најбоље се види на примјеру да је управо из страха да ће Русија у перспективи од Црне Горе направити своју базу на Средоземљу, Британија на истом Берлинском конгресу на којем се наводно залагала за „велику Црну Гору“, истовремено такође вршила притисак на Аустроугарску да ограничи поморски суверенитет Црне Горе како се на црногорском приморју не би могле правити никакве војне базе, нити у њега упловљавати ратна флота. А како додаје, такође је познато и да је Лондон још једном утицао на Аустроугарску 1913. године да се изврши притисак на Црну Гору како не би добила Скадар, схватајући поново скадарско питање као дио руског концепта изласка на Средоземље.

Са друге стране, чињеницу коју данас потенцирају црногорске власти како су неки британски политичари у периоду од 1919. до 1922. године заговарали рестаурацију црногорске државе, Стаматовић искључиво види као нешто што се тенденциозно извлачи из контекста и тумачи према тренутним потребама црногорског владајућег естаблишмента.

„То су били дисонантни тонови који нису представљали званичну британску политику, штавише, поред Француске, управо је Британија инсистирала на стварању југословенске, а не српске државе, желећи да мијешањем католичког и православног становништва, како су то њени државници говорили, створи један санитарни кордон и то не само према бољшевизму, већ и према православном словенству, јер је чак и таква бољшевичка Русија за Британце и Запад представљала реликт оне царске православне Русије“, каже Стаматовић.

У том смислу је и Други свјетски рат, према његовим ријечима, отворио низ питања односа Британије према српском народу, „почевши прво од инсталирања пуча 27. марта 1941. године, који је извршила група британских агената ’интелиџент сервиса‘, на челу са генералом Симовићем.“

„Британцима је било једино важно да за кратко вријеме отворе нови фронт којим би растеретили себе, тако да се 27. март може сматрати једним од најтрагичнијих датума у српској историји. Черчил и Британци су такође одговорни за инсталирање Броза и комунизма у Југославији, а све у намјери да се у перспективи створи раскол у комунистичком блоку, па у том контексту треба посматрати и британско бомбардовање превасходно српских градова“, каже наш саговорник.

Коначно, и садашња британска политика према Црној Гори, како закључује овај историчар, заснива се на онемогућавању било каквог руског утицаја. Британија ће, увјерен је Стаматовић, свуда помагати Ђукановића док тај режим буде беспоговорно слиједио антируску политику, тако да нема ту никаквог сентимента према Ђукановићу лично.

„Оног момента када Ђукановић буде показао било какве знаке колебања у том правцу, Британци ће наћи замјену за њега“, закључује историчар.

Преузето са: https://rs.sputniknews.com/

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 3497921

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

Зидни календари
са иконама у златотиску за 2019. годину
већи - Б3 и мањи - Б4

10914

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.