svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Питање које већ дуго чека одговор

Ел. пошта Штампа ПДФ

пећка-патријаршијаДа ли су српски манастири само „споменици културе“

Пре тачно 174 године је тадашњи српски кнез Александар Карађорђевић, син бесмртног Вожда, издао закон (Уредбу) о забрани рушења старих градова и њихових развалина. И тиме успоставио високе стандарде у ондашње европско законодавство на тему затите историјског, културно-уметничког и духовног наслеђа, као један од првих примера овакве званичне државне Уредбе.

Ми као један од првих народа у Европи са оваквим, заштитним законом у одбрану својих културних добара. Са потпуно свешћу о духовном контексту ове Уредбе и њеној важности за потомство…

Од тог давног фебруара 1844. године до данас Србија се мењала и непрестано преображавала: од устаничке ”ослобођене територије”, преко Кнежевине, до међународно потврђене Краљевине, па онда и Републике. Од делимично суверене земље у вазалном статусу, преко наследне монархије, до идеолошки окупиране и строгом цензуром контролисане државе између две стране око ”гвоздене завесе”. Од узвишених висина наследнице средњовековне српске државе до паклених дубина неспутане диктатуре једног нескривеног антисрбина (Хрвата и комунисте).

Осим Српске Православне Цркве, све друге наше институције су успут мењале свој облик и карактер, заједно са бурним историјским менама овдашње (српске, па југословенске, затим српско-црногорске и, онда, опет – српске) државе. Па је тако било и са заштитом српских споменика културе и духовности, све од карађорђевићевског владара и обреновићевских кнежева па до актуелних политичких представника трећемиленијумске транзиције у Србији.

Након тачно стотину година прошлих од кнез-Александрове Уредбе, Србија је са страхом и стрепњом ступила у најнеизвеснији период своје историје, после октобра 1944. године.

Формално тек ослобођена од једног терора и империјалне (немачке) бахатости, наша Отаџбина је упала у праву и крваву машину за млевење меса, националних идеја и патријархалних обичаја у време свемоћи атеистичког комунизма.
И, када је реч о нашој теми, имали смо, притом, више среће него памети.

 

милорад-панић-суреп-640x531

ВЕЛИКИ ДОПРИНОС НА ОЧУВАЊЕ СВЕТОСАВКЕ КУЛТУРЕ МИЛОРАДА ПАНИЋА СУРЕПА

На челу ондашњег Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије (тада још у Конаку кнегиње Љубице) стао је, 1947. године, Милорад Панић-Суреп (1912-1968), познати новинар, песник, биограф Филипа Вишњића, бивши бањички логораш и такозвани ”друштвени радник”, али пре свега – достојанствени бранилац и чувар православног предања (наших храмова, живописа, рукописа, књишког и свеукупног културног наслеђа), који је, по Божијем допуштењу, од пропадања дословно, скоро сам, спасио наше старе владарске задужбине, све те царске манастире и заветне ковчеге српског средњовековља.

Пре него што је постао и министар културе и управник Народне библиотеке Србије, Панић-Суреп је (водећи Завод) организовао системско прављење прецизног пописа свих наших старих ризница, вредних икона, докумената, рукописа, цркава и давно несталих градова и почео да, у најтежим замисливим околностима, организује светосавски правац наше целокупне културне политике.

Тиме је, у одлучујућем тренутку, извукао све оно највредније а српско и православно пред канџама својих партијских другова, другачије оријентисаних од њега по истим овим питањима (национално-верског идентитета). Један човек, изузетак од свих правила, прави правцати јунак нашег доба и оне по српство ужасне и разорне епохе.

Али, после тога више није било овакве енергије и заноса у спашавању српске културне и духовне баштине на адреси Завода. Овакви случајеви представљају само светли изузетак у конформистичкој историји нашег послератног друштва.

После Сурепа су се смењивали други управници класичног образовног и духовног профила из титоистичких времена, у императивном складу са строго постављеним, јавним и тајним захтевима са Истока (пре 1948) и Запада (после тога).

У међувремену је Тито умро, а Југославија престала да постоји.

Али, изгледа да то ни до данас није јављено екс-комунистичком, републичком Заводу за заштиту споменика културе, по много чему – замрзнутом у давно прошлом времену. Пошто се у њиховом односу према православној вери, српским манастирима и читавој СПЦ мање-више ништа није променило. Ништа заиста важно и суштински одређујуће.

И поред тога што на овој адреси ради и низ заиста озбиљних стручњака на пољу историје уметности, архитектуре и археологије, упркос томе што се ту чувају планови, фотографије и техничка документација о ”споменичком фонду Србије”, и даље се православни храмови, та жива светилишта наше вере третирају исто онако као некад. Као наводни ”споменици културе” (или ”културно-историјски споменици”, како кад).
Они то и јесу, али не само то и не првенствено то.

Као када би Светог Саву памтили искључиво као ”стручњака за канонско право”, ”оснивача првих болница у Србији”, ”светског путника” и ”млађег брата првог српског краља”.

Јесте све то био наш бесмртни великан, али је, пре и изнад свега тога – духовник, монах и архимандрит, а затим и поглавар Српске Православне Цркве и њен први архиепископ, непосредно после добијања црквене аутокефалности од византијског цара и васељенског патријарха (за шта је, такође, најзаслужнији управо Сава Немањић).
Прво то, па после све оно друго, мање важно и ипак споредно!

Тако су и фреске и живописи, иконе и иконостаси, кивоти са светим моштима, древни рукописи и средњовековни преписи Јеванђеља, причесни пехари, црквени пастирски штапови, моћни полијелеји, игумански тронови, кожно-седефасти ”налоњи” за читање богослужбених књига… у очима и по одавно анахроним схватањима стручњака поменутог Завода – само музејски предмети у њиховој неограниченој ингеренцији, њима на вољу.

Због тога многи манастири Српске Православне Цркве (чак и они најважнији и најстарији) данас имају великих и апсолутно непотребних проблема са стручњацима поменутог Завода, искључиво заинтересованим за такозвану ”аутентичност” и ”првобитно стање” свих ових светилишта што су у временима комунизма и власти локалних безбожника третирани као друштвено (читај ничије) власништво (”све то припада народу и, посебно, радничкој класи”).

Њима тако смета све што наводно ”омета музејски мир” и галеријско мртвило конопцима ограђених ископина (за које се добија одређена сума новца од Министарства културе, или је бар тако све донедавно било).

У то им се никако не уклапају монаси и монахиње који дају живот и живост овим освећеним, светим местима на којима они и оне држе своја даноноћна бдења и литургијске службе, данас као и онда када су ти храмови подигнути (сугурно не за потребе некаквог Завода за заштиту ”споменика културе” и њихових запослених службеника).

Па долазимо до парадоксалне ситуације да се за дословно све тражи бирократска дозвола једне установе која је, очигледно, изгубила свест о својој правој улози и разлогу постојања.

Тако је у то у бројним, од атеистичких трикова и вишедеценијског терора тек ослобођеним црквама, које морају да се смерно и без утицаја на коначну одлуку обраћају себи надређеном Заводу и да моле и стрпљиво чекају њихово маћехинско допуштење за дословно сваку ситницу. Злоупотреба стручних знања не иде на корист онима који користе овакву методологију и ”надмоћни” приступ својим монашким саговорницима, са недокучивих висина ”академске супериорности”.

”Није било тако у време подизања манастира”, стално одјекује стари рефрен упорног кочења обнове духовног живота у манастирима што се труде да буду оно што им је (још од оснивања) најважнија функција: света места одржавања Божанске литургије и непрекинуте монашке молитве.

Уместо обраћања надлежном епископу, Синоду и патријарху мора да се преговара и дословно просјачи пред некаквим лажним ауторитетима (без икаквог теолошког образовања) једне не само нецрквене, већ, често – и директно антицрквене организације. Која је, изгледа, спремна и да руши све оно за шта није ставила свој и даље, нажалост, обавезујући потпис.

Исти они што су, као и толики други, годинама и годинама кукавички ћутали док се немилосрдно уништавало и на камаре разносило наше средњовековно благо, а по опустелим манастирима се до миле воље иживљавали локални партијски функционери богоборачких времена (тада су и без пресуде убијани бројни српски православни свештеници и рушене наше цркве и манастири), сада одједном револтирано скачу до неба и наводно ”бране стил и првобитно стање” онога што покушава да и даље живи, неограђено забранама и историјским отклонима који су, изгледа, и даље на снази.

Мораће још много воде да протекне Моравом, Савом и Дунавом, а да се манастири коначно врате онима који су их подигли, чували и у њима чувају аутентични дух (а не само даске и шрафове) својих ктитора, приложника и верника!

Никако да схвате ови наши пост-комунистички и неокомунистички делатници и ”културни посленици” под платом, заштићени као бели медведи, да Црква више није на коленима, а њени свештеници по затворима, и да је прошло време када су српске цркве третиране као и паркови, гробља или запуштене рушевине из прошлости. Као свачије и ничије, а понајмање оних којима прво и једино припадају, по заветној одлуци и несумњивој жељи својих задужбинара.

Време је да Завод у овом анахроном облику престане да постоји (са административно-формалистичким препрекама и вешто постављеним препонама на светосавској стази наше црквене обнове). Да се из темеља промени његова функција, начин понашања и генерални став према Цркви.

Или, макар, да се персонално промене сви његови челници и они што у ствари управљају Заводом, они без чијег се допуштења и милости свака одлука и поправка претвара у отворену могућност да се све насилно врати у првобитно стање, као са грађевинском инспекцијом када се преступници ухвате ”у недозвољеној градњи”. Да би сви ови стручњаци на терету пореских обвезника поново разумели која је њихова првенствена дужност и пред државом и историјом преузета одговорност: да реално и без одлагања помогну, а не стално одмажу све оно што почиње да се коначно поправља и (духом и обликом) обнавља.

Манастири и цркве у Србији припадају нашој Цркви и њеном вековном, одавно дефинисаном и неупитном устројству. А све друге институције и појединци су ту да помогну (или макар да не одмажу) ову духовну и боготражитељску мисију. Зато једино и треба да служе.

Искључиво и само тако може да постоји и некакав Завод за подршку духовној обнови Србије, а кроз стручну и добронамерну асистенцију онима који у монашким ризама живе у манастирима, тим светим огњиштима која нам греју душу и, разгонећи таму, осветљавају Пут ка спасењу.

Тито је умро пре скоро четрдесет година и време је да се то и примети. Да се коначно, макар са оволиким закашњењем, стави на знање и равнање свима који имају претензију да заступају Србију и њене стварне интересе. Онима који морају да делотворно преобразе свој укупни однос према разлогу свог постојања.

Драгослав Бокан

ИЗВОР: ФБ страница аутора, Видовдан

Преузето са: http://www.carsa.rs/

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 3497879

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

Зидни календари
са иконама у златотиску за 2019. годину
већи - Б3 и мањи - Б4

10914

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.