svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Монахиња Атанасија: ДИВЕРЗИЈА ИЛИ НЕСРЕЋНИ СЛУЧАЈ – НЕРАСВЕТЉЕНА ТАЈНА - фото

Smederevo 01Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. - НАЈСНАЖНИЈА ЕКСПЛОЗИЈА У СВЕТУ ДО ТАДА – НЕ ИЗУЧАВА СЕ У СРБСКОЈ ИСТОРИЈИ

На месту је експлодирало око 400 вагона заплењене муниције. (Немци су ту складиштили сво наоружање и гориво југословенске војске). Ударни талас кретао се 5.000 метара у секунди и имао јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом.

Смедерево припада Подунавском округу. Налази се на обалама Дунава у североисточном делу Србије, на 40° 39’ северне географске ширине и 20° 57’ источне географске дужине. Налази се у североисточном делу Републике Србије, на другој по величини европској реци Дунаву. Од престонице Београда удаљено је свега 46 километара.

С обзиром да је изучавање историје Срба пре Светога Саве Србима забрањено Берлинским конгресом 1872. год, па су нашу историју дописали победници и наши освајачи Немци и Аустроугари, данашње чињенице треба узети са великом резервом и подозрењем, док се Српска историјска школа на челу са господином Јованом Деретићем, која је наслоњена на нашег црквеног историчара Милоша Милојевића не буде пробила и коначно заузела место које је чека у србској паметарници (како правилно назива Милојевић србску историју). Ову историјску школу, комунистичка историјска школа није оповргла, него немајући чињенице и доказе против, они су свуда само вербално против.

Дакле, историја Смедерева према нама доступним писаним траговима помиње се 1019. године у повељи византијског цара Василија II где пише да је ту успостављена једна од епископија новостворене Охридске архиепископије. Следећи писани помен о Смедереву налази се и у повељи кнеза Лазара из 1381. године, у којој се спомиње манастир Раваница и села и имања која поклања „у Смедереву људини Богосаву с опћином и с баштином“. Насеље добија на значају тек у XIV веку са повлачењем српске државе на север пред турским налетима. 1427, након смрти свог претходника Стефана, деспот Ђурађ Бранковић је по претходно утврђеном договору морао да угарском краљу врати Београд. Сазидао је Смедеревску тврђаву 1430. године. Смедеревска тврђава је тада представљала највећу равничарску тврђаву у Европи Све до 1459. године град је био седиште Деспотовине на челу са деспотом Ђурђем Бранковићем. Након тога град потпада под власт Турака. Иако је разорен у сукобу 1459, Турци увиђају његов изузетно повољан положај на Дунаву и дограђују утврђење сада за своје потребе. Током дугог периода био је седиште Смедеревског санџака, све до доласка Аустроугара 1718. 1739. град је опет под Турцима. Отвара се прва основна школа 1806. године, за време Првог српског устанка. У то време у граду је основан Правитељствујушчи совјет, на челу са Доситејем Обрадовићем и Смедерево је поново постало престоница 1805. Под немачком окупацијом, 5.јуна, 1941 Смедерево је доживело катастрофалну експлозију.

Наредбом окупационих власти, смедеревска тврђава је одређена за ропотарницу остатака војне силе Краљевине Југославије. Дунавом, са истока и запада, возовима од Скопља, Ниша и Крагујевца, старим Цариградским друмом, запрегама и камионима, довожено је на тоне одбачених сандука муниције, граната, бурад са барутом, кога је било на вагоне, експлозива пушчана муниција, авионске бомбе, гранате, парафин, пушке, митраљези, топови, запрежна возила, понтонски чамци и војничка одела. Осим тога ускладиштено је и преко 1.000 буради од по 200 литара бензина.

111703 45812086 nxunnr

Тврдило се да је тврђава била препуна експлозивног материјала, јер Немци нису одвајали довољно бродова за транспорт. Вероватно им се није журило. Истовар из вагона и утовар у бродове вршили су ратни заробљеници. Они су сведочили да се барут често просипао из буради, као и бензин, те је земља у граду била готово импрегнирана експлозивом.

111703 45812086 Smederevo09

111703 45812086 66xba9

На месту је експлодирало је око 400 вагона заплењене муниције. Ударни талас кретао се 5.000 метара у секунди и имао јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом! Неко је касније прорачунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи. Као атомска бомба!

111703 116612595 Smederevo11

Петог јуна 1941. у 14 часова и 14 минута, под до данас неразјашњеним околностима, одлетело је у ваздух складиште експлозива у Ђурђевој тврђави. У једном трену живот је изгубило између 2500 и 4000 људи, а око 5000 је било рањено. Прву процену броја погинулих дала је немачка команда у Бечу: 4.000. Број жртава је, временом, континуирано смањиван, Али то се односи на становништво Смедерева и околине, док је број пострадалих Немаца којих је у граду било више хиљада тога тренутка, јер су се спремали за одлазак у рат на Совјетски Савез такође непознат. Немци су своје мртве односили и сахрањивали у Немачкој. (ти подаци вероватно негде постоје у немачким архивама).Број жртава никада није утврђен, нити је држава предузимала истрагу о томе, једном речју страдања српског народа су у целом 20. веку мало кога су бринула, што нам говори о томе да дуго имамо туђине за владаре. Од 2400 ку­ћа, са­мо 25 ни­је оште­ће­но, док су ку­ће у преч­ни­ку од де­се­так ки­ло­ме­та­ра од твр­ђа­ве по­ру­ше­не до те­ме­ља, по­да­ци су та­да­шње ко­ми­си­је за об­но­ву Сме­де­ре­ва. Стра­вич­на екс­пло­зи­ја му­ни­ци­је ко­ја је у то вре­ме ла­ге­ро­ва­на у древ­ном зда­њу Бран­ко­ви­ћа на­пра­ви­ла је на том ме­сту кра­тер преч­ни­ка пе­де­сет и ду­би­не око де­вет ме­та­ра, а на град се сру­чи­ло нај­ма­ње че­ти­ри хи­ља­де то­на ка­ме­на из зи­ди­на твр­ђа­ве. Прозорска стакла су се распрсла и у насељима на ободу Смедерева.

111703 116612595 tvrdjava posle eksplozije 439px 72dpi 3

Подрхтавање тла налик земљотресу осетило се у Великој Плани, Белој Цркви,Вршцу и Београду!

Највећа равничарска тврђава у Европи је задобила ране које ни до данас нису излечене.

Влада Милана Недића је образовала Комисију за обнову која је поступно обновила град, уз масован рад добровољаца из целе Србије. До 1943. град је обновљен. Највише су помогли добровољци, студенти и ученици, али и Немци и две јеврејске заједнице са око 500 људи. Штампане су и поштанске марке са доплатом за обнову Смедерева . На чело комитета за за обнову Смедерева бива постављен Димитрије Љотић (који је добар део младости провео у Смедереву) и који успева да санира штету колико толико. Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског Народног Покрета "Збор", обраћа се омладинцима свог предратног покрета и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу. Данима, уз највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. Свакако треба рећи да су хуманитарну помоћ из ваздуха бацали авиони свих земаља, а Немци су на сваком кораку у граду на тренутак помагали становништву и поверђенима , као да нису били окупатори. Кажњавали су покушаје пљачке и заводили ред код организовања откопавња рушевина.

 111703 67512553 n4311450854911796763498

Очевидци говоре да је у граду била стравична слика након експлозије. Рањени и мртви људи на све стране. Преко њих камење, откинути удови, неко остао без очију, а на покиданим жицама или ишчупаним арматурама од гвожђа висили су угљенисани људски лешеви, сагорели и смањени као лутке. Неки су касније умирали од последице тих повреда ( сахрањивани су на западној страни старе црквице на гробљу изнад костурнице у брду). Умирали су током целе године и касније, а многи који су преживели од шока су сишли са ума. Жене које су тада биле трудне, неке су изгубиле бебе, а неке родиле сумашедшу децу, која нису имала све удове или нису могла да говоре. Новонастањени Смедеревци су после другог светског рата често преко оваквих својих комшија сазнавали да се у граду десила трагедија. Комунистичка власт је на дане 5 јуна гонила народ који се окупљао да запали свеће мртвима. Српске жене у црном теране су и батинама, на простору између цркве и трђаве нису смеле ни да се задржавају, ни да оплакују своје жртве. Тако да о неком пописивању имена није било ни говра. Та чињеница највише терети комунисте да су морали да имају удела у томе. Да ли сами или у сарадњи са неким откриће се једном?

111703 116612595 Smederevo08

Четвртак, 5. јун 1941, освануо је у Смедереву без иједног облачка. Четвртак је одвајкада пијачни дан у Смедереву, седишту Дунавске бановине, градићу који је тада бројао 11 хиљада душа. Сељаци тог дана из околних села долазе у град. Трговало се на тезгама и у радњама, журило се да се потроше обезвређени динари старе Југославије. Други су пак долазили из околних општина са џаковима старих монета, да би их у банкама заменили за нове Недићеве динаре. Тога дана ђацима смедеревских основних и средњих школа подељена су сведочанства, а не као што је то било уобичајено претходних година, на Видовдан, а учи­те­љи из сре­за по­зва­ни да при­ме пла­ту. Се­дам­на­ест глу­ма­ца Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта из Но­вог Са­да го­сто­ва­ло је у гра­ду на Ду­на­ву и сви су ов­де на­стра­да­ли, међу њима и и син јединац будућег председника српске Владе Милана Недића са трудном супругом .

Петог јуна 1941. године у 14:00 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, које је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се један рингишпил који је радио и забављао децу и омладину.На же­ле­знич­кој ста­ни­ци ис­пред са­ме твр­ђа­ве, стајао је пут­нич­ки во­з 4714 за Ве­ли­ку Пла­ну ко­ји је по ре­ду во­жње тре­ба­ло да кре­не два ми­ну­та пре тра­ге­ди­је . У телеграму упућеном из Железничке станице Смедерево комесару Српске државне железнице 9. јуна 1941. пише да је из рушевина извађено 16 вагона и две локомотиве а да је још девет вагона под рушевина. Према поменутом телеграму композиција је имала најмање 25 вагона са више од 2.000 путника. Због гу­жве и пре­ко­број­них пут­ни­ка воз је ка­снио ка­ко би се при­ка­чи­ла још јед­на ло­ко­мо­ти­ва. На­жа­лост, сви ко­ји су се ти­ска­ли да у жур­би на­пу­сте Сме­де­ре­во, игром суд­би­не, за­у­век су оста­ли у ње­му, односно само је шеснаесторо људи, који су пуким случајем преживело катаклизму.

Баш када је требало воз да крене, у Тврђави је почело нешто да дими, око 14:12 сати из тврђаве се најпре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, грмело је, севало, почело да тутњи.. да би се око 14:14 сати све претворило у пакао. Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши. Машиновођа Андрија Пислер је дохватио регулатор.. Локомотиве су зашиштале. Воз је кренуо...Одједном је наступио смак света. Композиција се распала, делови воза су полетели у небо...

Миша Јовановић (93) сведочи како је само чудом преживео:

- Као да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину... На станици су вагони летели као пластичне играчке... Омладина се возала на рингишпилу (који је био у близини тврђаве), па су многе нашли мртве у корпама, стотинама метара даље - присећа се Миша Јовановић (93), члан Комисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића, који је петнаестак минута пре експлозије напустио кафану "Солун" у близини станице. Тада је у локалу погинула читава чета Немаца, односно сви гости...

Рачуна се да је Смедереву тога дана било пет хиљада људи који су дошли из других места.Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је каснио два минута.

(Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава пи­ском ло­ко­мо­ти­ве на же­ле­знич­кој ста­ни­ци, си­ре­на­ма и лу­па­њем цр­кве­них зво­на, сва­ке го­ди­не 5 јуна тач­но у 14.14 са­т и град се на тре­ну­так „па­ра­ли­ше“ у знак се­ћа­ња на жр­тве тра­ге­ди­је) Годшњицу експлозије у Смедереву, обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествовују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сам преживео ову трагедију.

Град је након експлозије замро и био толико опустоштен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту, ма да је древна грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом.

Дан се­ћа­ња на жр­тве екс­пло­зи­је нај­пре је на­зван „За­вет­ни дан“, по иде­ји та­да­шњег ко­ме­са­ра за об­но­ву гра­да Ди­ми­три­ја Љо­ти­ћа. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та па све до 1981. го­ди­не до­га­ђај је но­сио на­зив „5. јун“, а од та­да до да­нас „Дан не­за­бо­ра­ва“. На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.

Шта се заправо догодило?

Прва верзија: До данашњег дана енигма није решена.Најчећа и најдуже употребљавана је верзија да је до експлозије дошло самозапаљивањем експлозива због велике врућине". Међутим, тог дана температура је износила 26 степени и од те топлоте није могло да дође до "самозапаљења".

Негде је изнето и овакво мишљење да је до запаљивања дошло услед немачког немара. Са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај. Услед аљкавог и грубог лагеровања догодило се да је тај уређај ( једним својим делом подсећа на снајперско кућиште) буде олабављен и под косим углом у односу на топ. С обзиром на то да се он понаша као лупа (ствара жижу на одређеној даљини) догодило се да је - жижа учинила своје . Наводно се ова верзија није нигде помињала од стране Немаца јер су они веома држали до угледа своје војске . Стога су се трудили да то заташкају како знају и умеју. О том могућем узроку се сазнало случајно на суђењу генералу Леру који је то успут испричао.На сликама пре експлозије се заиста виде поређени топови, и муниција поред, што показује да је до паљења муниције могло доћи ефектом сочива.

Ова верзија има своје недостатке. На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. По изјавама сведока, прво је дошло до мањих експлозија пушчане муниције, па топовске, да би после 2 минута експлодирао и барут. Пошто се експлозија муниције чула изван зидина, врло је могуће да је до пожара дошло прво на отвореном, да би се брзо проширио и испод земље. Да ли је било (да ли их има?) лагума испод тврђаве? Нисмо пронашли тај податак, али је чињеница "На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. " ? То нас доводи до закључка да је могло бити лагума испод тврђаве. Смедеревска тврђава је по типу ''водена'' тврђава (основу фортификационе одбране чине два природна и један вештачки водоток) , али ни један темељ овог колосалног здања није био у самој води, тако да је извесно да градитељи нису имали много проблема са подземним водама. Чак и да нису постојали лагуми, и ЈКВ (која је ту лагеровала своја убојна средства) и Немци морали су да по инжињеријским правилима заштите и укопају разорни материјал.

Друга верзија: је да је трагедију изазвала акција британске авијације. Та верзија је најмање вероватна, јер Енглези у то време нису могли да бране ни своје него, а камоли да изводе такве офанзивне акције.

Трећа верзија: Сумња која је деценијама лебдела, а никада до краја није изречена, пада и на илегалне диверзантске групе које су комунисти у околини Смедерева обучавали и пре почетка рата. Инструктори су били Милош Матијевић, Давид Пајић, Мустафа Голубић ...

Треба имати у виду да је пре 22. јуна 1941, била строга партијска дисциплина. Припадници Југословенске комунистичке партије Југославије и совјетских обавештајних агената натерани су да се уздрже од непријатељске акције против Немаца, тако да ако се поштовала партијска дисциплина требало би да буде немогућа, али касније ћемо ипак изнети неке податке који указују да је и могућа .

"Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији", славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске.Инфорамцију је објавио лично Јосип Броз, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису бројани, ни поменути.

Индиције да је диверзија у Смедереву била дело "наших људи” могу се наћи и у телеграму који је Јосип Копинич послао из Загреба "Деду" (Коминтерни) У Москви, могу се наћи у "Сабраним дјелима Јосипа Броза", могу се наћи код Моме Марковића, народног хероја, у књизи "Србија у рату и револуцији од 1941. до 1945"., могу се наћи код Владимира Дедијера

Постоје и оваке тврдње: Да је Тито намерно обавио диверзију да би уклонио свог главног супарника Мустафу Голубића, генерала НКВД којег је лично Стаљин послао у Југославију да уклони Тита и дигне устанак под окриљем Совјетске Русије.Појавила се информација је да је Мустафа Голубић организовао експлозију муниције у Смедереву. Отворен је његов архив и неко сиурно има увид у то питање.

Мустафа Голубић - Мујка (1891 - 1941) био је један од највећих совјетских обавјештајаца. Рођен је у Стоцу. Отац му је био Мухамед, а мајка Нура. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а онда наставља школовање у Београду. Добио је стипендију владе Краљевине Србије да студира право у Женеви. Био је припадник “Младе Босне”, која је у ствари била део терористичке организације “Уједињење или смрт”, познате и као “Црна рука”, којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Као српски војник је учествовао у Првом балканском рату. Из тог рата излази као наредник српске војске, богатији за орден “Милоша Обилића” за храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. И у Првом светском рату Мустафа Голубић је био активни припадник српске војске с којом прелази у Албанију. У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Када су Карађорђевићи одлучили да уклоне неугодног сведока пуковника Аписа организована је фарса од судског процеса, који је остао забележен и запамћен као “Солунски процес”. Судско веће је одлучило да позове Мустафу Голубића да сведочи против пуковника Аписа, а овај је то најенергичније одбио. Због тога је добио казну једногодишњег затвора. Одлежао је пар месеци, а онда је нечасно избачен из српске војске. Послје рата одлази у Београд.

Мустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу 1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били повезани са комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску тајну службу. Позван је у Москву 1937. године гдје је завршио школовање за врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом оделу ГПУ (Государственноyе Политицхескоyе Управление), тачније у злогласној комунистичкој полицији.Зашто злогласној? Управо зато што је Четврти одел био задужен за уклањање или ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно Стаљина. Ради подсећања реч „Коминтерна“ је скраћеница од Комунистичка интернационала. То је била такозвана Трећа интернационала, основана 1919 године. Четврти одел ГПУ је у Москви под руководством генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина оформио тајну организацију „Црвени камерни оркестар“. Павел Иванович Берзин је за вријеме Октобарске револуције био командант најелитнијег Естонског батаљона који је био задужен за безбедност Владимира Илича Лењина, а иначе је био највећи експерт за експлозиве, атентате, саботаже и диверзије. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића, са стриктним задатком да изнутра уништи фракцију комуниста окупљених око Јосипа Броза Тита. Мустафа је дошао у окупирану Југославију са задатком да ликвидира Тита и да на лицу места организује устанак под вођством Совјетског савеза и Стаљина.

У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је команда Гестапоа за Београд и Србију провела над њим, те документи о пресуди и извршењу смртне казне. Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документена име Луке Ђерића. (Гестапо-досије УДББ-193, БДС) Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у Смедереву, гдје су он и Мате Видаковић 5.јуна 1941. године уништили сву муницију коју су Немци ускладиштили у Смедеревској тврђави.

Шта је о активностима Британаца јављао Мустафа Голубић Москви

Мустафа Голубић централи Црвеног оркестра у Москви јавља о делатностима британских обавештајаца у Београду.

"У саставу Британске амбасаде у Београду ради обавештајни центар Интелиџенс сервиса с капетаном Томом Мастерсоном на челу. Његов мањи обавештајни пункт води директор Астре у Букурешту. Због изванредних успеха током последње две године, догурао је до пуковничког чина. Планира да у случају рата изведе две диверзије на Ђердапу. Има на вези капетана Била Хадсона који се сада налази на планини Радуша у Босни и пуковника Стенлија Бејлија, сувласника рудника Трепча."

Четврта верзија: Неки руски историчари су изнели овакво мишљење: Британска амбасада до краја тридесетих година постала је центар илегалне пропаганде и субверзивне активности у широком подручју утицаја, које је покривало не само Југославију, него и Румунију, Грчку, Бугарску, па чак и у неким областима европске Турске. Енглези су у склопу дипломатске поште придодали и 50-80-кг, херметички затворене канте са експлозивом! Циљеви енглеское "субверзије“ су били концентрисани у градовима на Дунаву и угроженим местима.

Део експлозива који није изнет из Британске амбасаде, нађен је код њихових колега из америчке амбасаде, који су се евакуисали брзо неотклонивши те трагове са собом, а који су нађени приликом истраге Гестапоа и Специјалне Српске полиције. Та амбалажа, односно делови баш таквих канти нађени су на неколико места у малим комадима у тврђави. У организацији ове саботаже испреплетане су професионалци и дилетанти. Таква комбинација одлучности и безобзирности резултирала је трагедијом 5. јуна 1941 у Смедереву.

Разарања Смедерева кроз време

Средњи век

Мада је смедеревски утврђени град био саграђен у доба када се већ увелико користило ватрено оружје, његове зидине су са лакоћом издржавале покушаје разарања током средњег века. Додуше, тада се сваки од освајача старао да град изнова утврди за соптсвене сврхе, и уклони слабости које је сам уочио током опсаде. И заиста, тврђава је била савршено очувана све до светских ратова у „цивилизованом“ двадесетом веку.

Први светски рат

Прво значајније разарање Смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи се на важном стратегијском месту приликом продора на исток (Drang nach Osten) Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата тукли тврђаву топовима најтежег калибра, од 420 мм, познатим као „Дебеле Берте“. Па ипак, та разарања нису била непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.

Други светски рат

Најтеже разарање тврђави је нането за време Другог светског рата. Само два месеца после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци складиштили муницију 5. јуна 1941. године као у апокалиптичкој визији смрти, одјекнула је снажна експлозија, која је брзином оркана захватила цео град и сва насеља десетак километара у пречнику.

Али као да и то није било довољно. Пред крај рата 1944. године, енглески бомбардери су у три наврата довршили његово рушење тукући град тепих бомбама и то искључиво цивилне циљеве, јер ниједна бомба није пала на Сартид Металор, Рафинерију и све оно где су странци имали удео у власништву.

Нато бомбардовање

Америка, Енглеска и Немачка заједно са 22 најмоћније земље света (Оне су деловале у свом војном савезу названом НАТО) напале су Србију и 1999 године . 30000 тона бомби бациле на Србију, која није имала чиме да се брани. Разорили су државу, побили доста (до данас неутврђен број цивила и војника), који нису имали чиме да се бране. Технолошки нису могли да воде рат са тако опремљеном и моћном војном силом. Тада је тучено и по Смедереву са запаљивим бомбама, по складишту горива, које је срећом било испражњено, а да је било пуно могло је да запали не само цео град, него пола Србије. Обичан човек мора да се запита какви су то страшни злочиначки планови, чије конце кроз време вуку исте сатанске силе. Ваљда се са Смедеревом за пример то збивало, а и други Српски градови имају своју тешку судбу.

Смедерево је стари хришђански град. О његовом ранохришђанском периоду, још ће Српска историјска школа посведочити истином. Зна се да су у граду биле и мошти Св Апостола Луке. Било је последњи слободни град захваљујући деспоту Ђурђу Бранковићу. Било је престоница Србије 1805 под Карађорђем. Смедерево никада није подржавало комунизам и за то је плаћало маћехинским односом комунистичких власти према његовим културним и историјским вредностима. Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојнство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине, а не силеџијске силе, којом данас покушавају да нам промене свест, победници, који су нас покорили и поробили.

Када се чују црквена звона и сваке године запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прослављају „Дан незаборава“, како га данас зову, а можда би било добро да се тога дана прослави заветина, да сви Смедеревци прослављају Св Михајла Исповедника, јер је тада један град цео отишао, а нови се рађао. Ти тренуци сећања на невине жртве, које су се прикључиле милионима србских мученика нам дају ону искру наде да се ближи дан Васкрса србског.

Smederevo 01

Smederevo 02

Smederevo 03

Smederevo 04

Smederevo 05

Smederevo 06

Smederevo 07

Smederevo 09

Приредила и податке сабрала монахиња Атанасија- Манастир Рукумија

 

 

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 3855391

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.