svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Драгољуб Збиљић: ТУЂА ЛАТИНИЦА ЈЕ У ЈЕЗИКУ СРБА одиграла антисрпску улогу „атомске бомбе“

dragoljub-zbiljic-700x541СРПСКА ЋИРИЛИЦА И СРПСКИ ЈЕЗИК СВЕ СУ РЕЂЕ У УПОТРЕБИ МЕЂУ - СРБИМА?!

Најгоре у томе је то што српске власти, српска лингвистичка и интелектуална „елита“ још не схватају (или неће да схвате) какву је то антикултурну, антисрпску, антидуховну, антиправославну, разбијачку и поразну идентитетску улогу одиграло у српском народу када је стигло до тога да су данас сви градови Србије јавно окупирани у исписима енглеским језиком и у српском језику хрватском абецедом, а у Правопису српскога језика Матице српске се закључује да два алтернативна писма, супротно норми сваког другог језика у Европи и свету, „не могу бити штетна у српској култури“ у којој је хрватска, нормирана као алтернативна, гајица заузела преко 90 одсто простора у језику Срба а српска ћирилица и српски језик све су ређе у употреби међу Србима.

Када из суседне Хрватске данас неко први пут пређе границу са Србијом мора да се упита да ли је он то заиста прешао границу или је још у Хрватској. Чули смо сведочења Срба којима су у посету дошли пријатељи из Хрватске – да су, снебивајући се, казали свом домаћину: „Мало смо изненађени. Мислили смо да је у Србији у превласти ћирилично писмо… Нисмо веровали да се и у Србији тако масовно пише латиницом…

Ни гости Хрвати ни домаћини Срби нерадо би међусобно распредали даље ту причу јер у то нису довољно ни упућени нити су вољни да „чачкају мечку“, јер су то ствари које се нерадо спомињу међу људима с добрим намерама. О томе расправљају озбиљно само они којима је, пре свега, до истине и на том пољу стало и којима је важно да и српски народ, као сваки други, чува свој културни и национални идентитет.

А шта је истина до које у Србији није баш лако свуда дођи, јер се прећуткују у јавности и међу језичким стручњацима све књиге, на пример, Удружења „Ћирилица“ (2001-2018). У њихових објављених око 20-ак истина о српском и хрватском писму прочешљано је, од почетка до краја (од 1060. до 2018), оно што је чиста истина о прогонима српске ћирилице на балканским просторима, о њеним забрањивањима, о политичкој и физичкој фаворизацији латинице гајице уместо српске азбуке, као и о начинима и разлозима те фаворизације и данас иако је Устав Србиоје 2006. у Члану 10. у складу с евроспком и светском праксом, вратио српски језик своме ћириличком писму.

Али, није у Правопису и српској институционалној лингвистици испоштован Устав, власти га не спроводе и тако остаје на снази у пракси, у јавности у писању српским језиком хрватско писмо (гајица) чак преко 90 одсто. Српска ћирилица (вуковица, како се још данас зове међу лингвистима) шћућурила се као бедно, одрпано и понижено судбином сироче у углу од десетак процената, који се стално смањују у писаној јавности.

Политичка, интелектуална и, пре свега, лингвистичка „елита“ (она која је, с обзиром на катастрофалне резултате цепања српског језика и затирања српске азбуке, добро плаћена за чување српског језика и српске ћирилице у институцијама: Матици српској, САНУ-овом Институту за српски језик, у Одбору за стандардизацију српског језика, пре свега) никако да се сети да у нормирању језика Срба примени обавезујућу одредбу с народног референдума за Устав Србије из 2006. године, власти не усклађују и даље с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, па се тако продужавају основна правила из Новосадског договора о српскохрватском језику и „равноправности“ писама у њему из 1954. године, наставља се српски „светски изум“ о „богатству двоазбучја“ у једном српскохрватском, сада и српском језику. Наставља се понижавање Срба, њиховог језика, српске културе, српске (ћириличке, православне) традиције и сатире се основна окосница која чини српски културни и национални идентитет.

Српски лингвисти мисле да су све плаћене лингвистичке обавезе у вези с ћирилицом посвршавали, па се нуде Министарству културе да обаве и правничке послове

Кад и буде покушаја у власти (као недавно у Министарству културе Србије Владана Вукосављевића) да се врати живот српском писму у језику Срба, српски лингвисти као позвани саветници не предлажу, неопходну и једино сврховиту, измену норме у Правопису српскога језика у вези с решењем питања писма, што је њихов осносвни задатак, него предлажу они нови закон о службеној употреби језика и писма, преузимајући тако улогу не лингвиста, за шта су једино плаћени, него улогу правника који на основу Устава треба да уобличе као широку јавну обавезу оно што одређује Устав који је народ изгласао на референдуму. Српски лингвисти тако, изгледа, мисле да су они све своје научне обавезе из српског језика посвршавали и сада хоће да пређу у правничку професију!

У српском народу се, тако, произвео и самопроизвео већ снажан антићирилички „другосрбијански новоидентитет“ који неће ни да чује за покушаје да се и српски народ у свом језику обједини, коначно, на једном изговору и једном писму, као што су се обједилили данас сви други народи, па чак и они који су се недавно национално преименовали и(ли) свој идентитет умногоме граде на некавој Србима несхватљивој мржњи према њима. А та мржња као да јача због чињенице да се данас у вези са српским језиком и писмом, умногоме не слажу ни сами Срби. Већ су „изрођени“ многи Срби који се (само)мрзе до те мере да нимало не заостају у мржњи према српској азбуци у поређењу и са онима који су спремни да ишчекићају у Хрватској сваку таблу исписану српским језиком и ћирилицом. Та „самомрзачка страст“ многих Срба названих „другосрбијанци“ према национално здравом и нормалном Српству толико је јака да је у сарказму према свему што се напише српском ћирилицом и свему што се залаже за природно очувању српског идентитета у српском језику и писму надмаша често чак и оно што се појави као антићириличко и антисрпско према неким појединцима и у Хрватској.

Закључак: Антићириличка „другосрбијанска“ мрзачка еуфорија налази покриће код српских лингвиста у њиховом Правопису са два писма само за Србе

Српска је велика и претећа несрећа што је антићириличка еуфорија „другосрбијанаца“ нашла утемељење међу српском споменутом на почетку плаћеном од државе Србије „елитом“ која нити сме нити жели да се и у српском народу и у његовом језику успостави уставна, нормална практична норма попут сваке друге такве норме у сваком другом језику Европе, где та „елита“ у Србији сматра да нам је место.

Они вређају нормалну српску научну лингвистичку и сваку другу памет која не може да не види и да не истиче да је само језик Срба смишљено, посебно успешно, после Новосадског договора (1954) у Матици српској разапет на два писма, при чему се од 1954. године па све до данас у јавности на све начине, па и по личним „ћефовима“ и на силу спроводила фаворизација хрватске гајице у Србији и широм Српства, која је употребљена за замењивање српске ћирилице које су само за Србе проглашене у употреби као „равноправне“, а то је тако проглашено да би испало како, када се насилно замени ћирилица, не испадне да је то насиље и неприхватљив нечији ћеф, него да се то чини под „равноправношћу“, а то значи да се спроводио принцип да је занмена ћирилице хрватском латиницом – „равноправност“, а ако би се, обратно, хрватска латиница у језику Срба заменила српском ћирилицом, то би се сматрало не само „неравноправношћу“ за хрватску латиницу него и „српски шовинизам“, „српским националиозам“, „српским фашизмом“ и сл.

Тако се Србима догодило оно што ником није у свету – за „фашизам“ се проглашавају они Срби који сматрају да српски језик треба писати само српским писмом, а друге језике писати њиховим писмима, како то иначе јесте у Европи и свету. Истина, чак ни појединци у Хрватској не проглашавају све Србе који желе да свој језик пишу својим писмом „фашистима“, него само „непријатељима“. У том оцрњивању Срба који су за (о)чување своје културе и свог идентитета на свом писму предњаче, како рекосмо, многи српски свемрзећи у Српству „другосрбијанци“. 

И тако, српске власти, српски плаћени лингвисти и филолози, уместо да у Правопису српског језика реше питање српске ћирилице у складу с Уставом и праксом у европској и светској лингвистици, они својим „богатством двоазбучја“ и „равноправношћу писама“ из српскохрватског језика, што је имало за циљ заблудну и насилну фаворизацију (хрватске) латинице уместо савршене српске азбуке, у ствари, практично држе страну „другосрбијанаца“ – највећих мрзитеља Срба ћириличке и православне оријентације и српске тардиционалне писане културе, плашећи српски народ „мечкиним решетом“ да, тобож, не можемо сачувати српски језик и дубровачку књижевност друкчије но да задржимо латиницу из „српско-хрватске језичке заједнице“ у свом свакодневном језику којим се споразумевамо међусобно.

Преузето са: https://srbin.info/

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 3588921

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.