svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Разлике између православне и католичке цркве

Ел. пошта Штампа ПДФ

la-ol-pope-women-priestsРазлике између православне и католичке цркве и шта смо то заборавили?

Све више је чланака који врло површно обрађују тему уједињења православне и католичке цркве. Изводи се плитак закључак како су разлике тривијалне и церемонијалне природе и како би требали да се ујединимо што ме инспирише да напишем овај текст.

Када је у XV веку Турска освојила Балкан, Византија и друге православне земље затражише помоћ од западних земаља, а ови их уцене да ће им помоћи под условом да православна црква призна врховну власт Ватикана. Патријарси свих православних земаља и Византије су подлегли том притиску и заказан је састанак у Фиренци 1439. године. Сви су дошли на састанак укључујући и руског патријарха. Сви, осим српског патријарха јер је владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

d192d183d180d0b0d192-d0b1d180d0b0d0bdd0bad0bed0b2d0b8d19b

Господар Србљем, деспот Ђурађ

Деспот Ђурађ је тада у свом одговору францисканцу Јовану Капистрану написао: “Ево 90 година живех са овом вером мојих предака и у њој се моја душа купала. Због тога ме моји поданици сматрају мудрим мада несрећним човеком. Сада би ви желели да то променим и да мој народ помисли да сам подетињио и постао сенилан. Радије бих умро него издао веру својих предака.”

У Фиренци су сви православни верски поглавари потписали унију са Ватиканом, сви осим српског. Када је руски кнез Васил II за ово сазнао протерао је свог патријарха због срамоте коју је нанео Русији. У Цариграду су настали нереди када су грађани сазнали да Срби нису потписали и васељенски патријарх је морао да се повуче. Ватикан то никада није опростио Србима.

То је само једна анегдота на ову тему из наше историје. Наши преци су очигледно били чврсти у намери да уније не буде. Заиста, које су то толико непремостиве разлике које су заувек одвојиле православље и католике? Хајде да видимо.

 

Ко је отац, а ко син?

Највише времена ми је отишло на разумевање концепта “отац-син-свети дух”. Наиме, Исус није бог како већина лаика сматра, већ “божији син”. Бог у хришћанству нема име и представљен је овим тројством. Сам концепт је тешко објаснити укратко али хајде да пробамо.

Католици инсистирају на постојању сва три ентитета истовремено у богу, наглашавајући јединство. Православци говоре исто то, али истичу редослед  тј да свети дух иде из оца у сина, истичући на тај начин редослед нараштаја. Католици ово не признају и инсистирају да дух није прелазио само са оца на сина, већ и из сина. То “из сина”, на латинском се каже “filio que” по чему је овај сукоб доктрина познат.

Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.

Коначна подела између два хришћанска блока настала је 1054. када су папа и патријарх изопштили један другог из цркве. Раскол је настао због покушаја Ватикана да се постави на чело цркве. Постојала је вековна дискусија у којој је Ватикан инсистирао на томе зашто римска патријаршија треба да буде врховна црквена власт. Међутим, ни један од патријарха православне цркве није признавао Ватикану примат јер се у цркви одувек одлучивало заједнички гласањем (синод) и свака црква је имала исто право гласа. И данас је тако.

Оно што често можете чути на History каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила “више аутономије од државе”, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану.

hagiasophialast
Нова престоница римског царства Константинопољ,
у нашем језику познат као Цариград, а данас град Истамбул.

Православне цркве су ово оспоравале на темељу да су оне прави наследници Рима и зато се инсистирало на концепту “из оца у сина”, јер је то концепт наслеђа. Међутим, Рим је дошао до новог тумачења “и оца и сина” како би нагласио да редослед нема везе већ да може и другачије.

Суштина овде је тај проблем континуитета јер је католичка црква тврдила да је она наследница Римског царства што историјски једноставно није тачно. Историјски римске провинције на западу су пале 476. године. Након тога прошло је 500 година пре него што је настало “Свето римско царство” на чије је чело стао Ватикан као духовни вођа и прогласио га за наследника Римског царства. Међутим, то ново “Свето римско царство” сем имена није имало никакве везе са старим Римом.

Права истина је да је центар Римског царства померен на исток још пре 285. годне, дакле два века пре него што ће запад пасти. Од тог времена прави наследник старог Рима је увек био Нови Рим (касније назван Византија), где су Грчка, Турска и Балкан биле најважније територије царства.

Као што видите у XI веку је било веома битно да се зна ко је отац, а ко син и да ли син има право исто као отац или мање. Ово наизглед тривијално филозофско неслагање је временом изродио огромне разлике.

 

Концептуалне разлике између две цркве

Читајући текстове о разликама између два главна хришћанска правца најчешће се помињу разлике у ритуалима и тумачењима.

Поред питања оца-сина, постоје многе ситне разлике у ритуалима, као на пример што католици у служби користе хлеб без квасца, а православци обичан хлеб са квасцем.

Ипак има много суштинских разлика. Рецимо католичка црква говори о “безгрешном зачећу” богородице, па су чак и инквизитори постављали то као једно од питања људима које су мучили – “Да ли верујеш да ја Марија девица?”. Иако је нелогично да девица роди дете, то је као нека врста теста за вернике јер ниси ти ту да размишљаш логично већ да верујеш и да се повинујеш.

Ово инсистирање на слепом веровању код католичке црвке се огледа службом на латинском језику а не на језику народа. Латински језик је потпуно изумро између IV-VIII века, али су наставили да га користе образовани људи и свештеници. Поред језичке баријере, католичка црква је дуго инсистирала на томе да само свештеници могу да читају и тумаче свете књиге па је Библија вековима била забрањивана за обичан народ. У православљу служба се одржава на локалном језику и Библија никад није била забрањена.

У католичкој цркви папа је божији син, затим иду бискупи, па остала црквена хијарархија. Верници комуницирају преко цркве и свештеника са богом. У православљу ово није случај, патријарх и ви сте у потпуно истој равни пред богом. Није потребно комуницирати преко свештеника или обавезно ићи у цркву. Католичка црква поприлично инсистира на недељној служби, док у православљу ви можете бити верник а не морате ићи у цркву и опет ћете бити прави верник.

Током векова једна ствар је водила ка другој и ефектом лавине разлике су постајале све веће. Тако је Папа добио право индулгенције тј. опроштаја за паре. Није битно колико сте згрешили, ако се покајете и имате довољно новца Папа као божји син вам може дати опроштај. Овако нешто не постоји код православаца већ се каже “бог ће ти опростити…”. Ваши греси остају између вас и бога, о томе не може одлучивати црква.

У средњем веку, црква је била као нека врста прве социјалне службе и сеоске управе. Понекад би имали улогу болнице, школе, сеоске задруге, писарнице, општинских власти или слично. Краљ и племство су се ослањали на цркву око организовања народа. Католичка пракса исповедања грехова свом свештенику је много пута коришћена као једна врста обавештајне и потказивачке делатности. Локални свештеник би све знао, ко је шта украо, ко је са ким спавао, ко је коме шта рекао… Исповедање постоји и у православљу али није део уобичајне праксе и више има облик саветовања.

Ватикан инсистира на концепту чистилишта или пакла, иако овога нема у Новом завету. Пакао је измишљен како би се народ покорио. Концепт је прост, ако згрешиш идеш у пакао и нема спаса твојој души. Зато ради и мучи се у овом животу како би ти душа уживала у рају у следећем животу или се додворавај цркви како би ти греси били опроштени. У православљу овога нема, црква вам не може опростити грехе, нити вам било ко помиње чистилиште.

178d98f07ad545d04644cf676c1c882e
Приказ пакла, тамо где завршавају грешни.

Католичка црква ће временом постати централизована, док су православне патријаршије аутономне и уважавају обичаје народа. Погрешно је мишљење да је наша црква искривљена старо-словенским веровањима и да је грчка много више исправна. Све православне цркве уважавају обичаје локалних народа, то није искривљен облик већ је тако замишљено.

Западно хришћанство више наглашава аспект смрти, ту пре свега мислим на све присутне представе исуса на распећу, потенцирање пакла и покајања. Та строгоћа и потреба за страхо-поштовањем црвке је кулминирала кроз институцију инквизиције која је мучила и спаљивала људе.

Screen-shot-2012-09-20-at-11.21.57-PM
Распеће карактеристичан приказ у католичким црквама.

Православна црква је увек фаворизовала аспект живота и рађања што је  симболично приказано у икони Богородице. Света Гора (Атос) у Грчкој као вероватно најважније место православне вере је посвећена Богородици.  Православне цркве су живописно осликане и црква никада није спаљивала вештице.

На крају поменуо бих и да католички свештеници морају бити у целибату, тј. уздржавати се од сексуалног односа са женама. Рекао бих да овај несрећан избор чини да католичка црква често на западу доспева у медије због оптужби о педофилији у католичком школама. У православљу свештеници се могу женити.

То су основне концептуалне разлике између две вере, међутим раскол који постоји већ скоро хиљаду година није само због горе поменутих ствари, већ је највише резултат делања католичне цркве.

 

Претензије на Балкан

Вековима је Ватикан инсистирао на томе да територија Балкана припада католичкој цркви. Наиме, католичка црква сматра да има право над Балканом јер је цар Константин ту територију поклонио папи Силвестеру из захвалности у документу званом “Константинова даровница”.

Screen-Shot-2017-03-14-at-2.47.30-PM
Константинова даровница као икона на зиду капеле Сан Силвестро, Рим.

Међутим, испоставило се да је фамозна Константинова даровница уствари фалсификат католичке цркве из 8. века. Лоренцо Вала, папин секретар и хуманиста је још у 14. веку је доказао да је овај документ фалсификат који је настао у 8. веку како би оправдао тежње католичке цркве ка Балкану.

У пракси та јурисдикција над Балканом је један од аргумената који су послужили католичкој цркви у I светском рату, за време НДХ, па и у новије време у ратовима 90-тих. Данас, иако је познато да је овај документ фалсификат ако потражите на интернету то питање јурисдикције и даље на црквеним сајтовима и књигама та јурисдикција се истиче без обзира на фалсификат.

 

Питање словенске писмености

Велики сукоб између источног и западног дела Рима је настао у 9. веку због рада Ћирила и Методија на превођењу црквених књига на словенски језик и стварања словенских писама (глагољице и ћирилице). Наиме Византија одлучује да прошири свој утицај на Cловене ширењем хришћанства и просветитељством. Из Солуна шаљу два изузетна монаха, Ћирила и Методија да помогну Cловене на Балкану и у централној Европи где се формирала пансловенска држава Велика Моравија.

У то време црквене књиге и служба су се одвијале само на 3 језика – Латинском, Грчком и старо-јеврејском. Католичка црква је инсистирала на томе да се користи латински језик како обичан народ не би могао да тумачи црквене књиге, јер је то резервисано за “образоване”. Образовање и писменост обичног народа је било опасно и католичка црква ће се противити превођењу Библије чак и пар векова касније када је Мартин Лутер реформисао цркву у Немачкој или када су се протестанти у Енглеској латили преводилачке делатности.

Интересантно је да је Моравија као држава мање позната код нас иако има изузетан значај за формирање касније српске државе. Наиме, не зна се тачно где су биле границе Моравије, постоји неколико теорија. Генерално, Моравија је обухватала земље од Чешке, Словачке, данашње Аустрије, Мађарске и Србије. Постоји група угледних историчара који сматрају да је центар Моравије био у Сирмиуму (данашња Сремска Митровица) и да је одатле координисано стварање нове велике словенске државе. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је сам Методије постављен за моравско-панонског архепископа са седиштем у Сремској Митровици и да је ту сахрањен.

Када је Папа увидео да источна црква ради на ширењу хришћанства међу Словенима, врло брзо је организовао војно-религијски блок који ће спречити формирање те пансловенске државе, развијање словенске писмености и најважније од свега спречити ширење утицаја источне цркве.

Моравија је пропала због упада Мађара, а судбина Словена у централној Европи запечаћена је 150 година касније у крсташким походима. Тада су покатоличене словенске краљевине од којих су касније настале Чешка, Пољска, Словенија. Након тог крсташких ратова у неким деловима централне Европе Словени су заувек збрисани или асимиловани, рецимо у источној Немачкој, Аустрији и Мађарској.

Писменост и црква коју су покренули Ћирило и Методије, су биле срушене, књиге спаљене и на њиховом месту је организована католичка црква. Методијеви следбеници су побегли у Бугарску и Македонију, а неке словенске државе ће сачекати скоро 1000. година на развој књижевности на сопственом језику. Црквена служба у тим земљама се и данас обавља на латинском.

Ево врло интересантног видеа на тему писмености Словена.

 

Инквизиција

Инквизицију је у 12. веку измислила католичка црква како би се борила против јереси и неверника. Инквизиција је подразумевала испитивање путем мучења и убиства оних који су осуђени. За пар векова постојања западна црква је постала невероватно креативна у методима мучења и начинима убијања јеретика и неверника.

Треба нагласити да су јеретици уствари верници који су учење католичке цркве модификовали према угледу на стара хришћанска учења. Западни историчари се упиру у објашњавању да су то различите гностичке групе. Међутим, рецимо богумили у Босни и Катари су били повезани, касније су се богумили утопили у православну цркву. Темплари су своју веру донели са истока јер су били на служби у Јерусалиму. Када проучите учење многих тих група, увиђате тежњу враћања старом начину вере и зато ја тврдим да се у већини случаја ради о сузбијању утицаја православља. Можемо полемисати око тога да ли се ради о утицају гностичких учења или о утицају православног истока, али ћемо се свакако сложити да се ради о људима који су били згрожени корупцијом и безобзирношћу католичке цркве.

url

Инквизиција је користила мучење као метод испитивања.

Пре 1100. године католичка црква се борила против јереси, испитивањем испред црквеног суда без мучења, затварањем јеретика и ретко се дешавало да некога погубе. Међутим, после 1100. године црквени законима уводи се мучење као начин испитивања, а погубљења су постала неизбежна за многе оптужене.

Често кориштени начини мучења су били чупање ноктију, убадање усијаним гвожђем, ослепљивање, ломљење удова, черечење, ломљње вилице и многе друге врсте сакаћења које су превише страшне да би их овде описивао. Многи несрећни људи би признавали кривицу и ако нису били криви само да би их погубили и како би мучење престало. Најчешћи облици погубљивања су били спаљивање на ломачи, дављење у реци, одсецање главе и вешала. Понекад би онога ко је био сумњив али је желео да се покори само одвели до ломаче и спалили његову лутку од сламе као знак упозорења.

Инквизиција је потпуно страна православној цркви и никада тако нешто није постојало на истоку. Занимљиво је да западни историчари често користе израз “мрачни средњи век”, међутим овако нешто се може рећи само за западну Европу тога времена, јер на истоку а посебно на Балкану средњи век је био период напретка.

Застрашујуће је када се зна да је инквизиција на западу примењивана све до 19. па чак и 20. века у неким деловима света. Треба размислити какав је то утицај имало на западно друштво и менталитет људи. Неко је једном рекао, није ни чудо да је на западу све под конац, закони се поштују, плаћа се порез… како не би било када је црква неколико векова спаљивала сваког ко је и мало штрчао. Инквизиција је створила страхопоштовање према цркви и држави.

36520223d7c0b41db6068a9ac2c4efc6
Спаљивање “вештица” и јеретика

Инквизицја је настала као инструмент борбе против неверника, пре свега против муслимана. Међутим након пар успешних похода против муслимана, инквизицијска пракса брзо бива примењана против других религија: Јевреја, Муслимана, Словена и других. Јевреји су страдали свуда по западној Европи, муслимани су страдали у Шпанији и Португалу, а Словени страдаше на нашим просторима, у централној и северној Европи.

Католичка инвизиција је цензуром спречавала било какво другачије мишљење и поткопавање ауторитета цркве. Ишли су чак тако далеко да је Библија забрањена 1229. године да обичан народ не би могао да тумачи текстове према својој вољи. И многе друге књиге тог времена су биле забрањене и масовно спаљиване. Аутори књига су се морали одрећи својих дела и рећи да је то лаж, у супротном би били спаљени на ломачи као Ђордано Бруно. Ово се није односило само на писце, научнике, већ на све виђеније људе који су угрожавали ауторитет католичке цркве.

the-25-most-unimaginable-medieval-torture-devices

Точак за мучење

Инквизиција није била резервисана само на виђеније људе, већ и на обичне људе који би реметили хомогеност локалне заједнице. Овај облик инквизиције је познат као “спаљивање вештица”. Није било правила зашто сте могли да завршите пред судом инквизиције, довољно је било да вас неко оклевета. Богати би често откупили своју невиност, али нижи слојеви су масовно страдали. Говоримо о стотинама хиљада људи током неколико векова.

Много жена је страдало јер су оптужене да су вештице. Неке су страдале зато што су биле независне и другачије, неке су страдале ако су биле скитнице или проститутке, нечије љубавнице или су одбиле нечије удварање. У Хрватској рецимо су вештице спаљиване до 18. века.

Ништа слично никада није постојало на страни православних цркава. Много невиних људи је страдало у тим процесима хомогенизације западног друштва и нажалост сличне процесе ћемо поново видети у 20. веку у облику фашистичког покрета широм Европе.

Инквизиција је била искориштена и у уништавању монаха-витезова Темплара. Темплари су настали током крсташких похода, као елитне јединице католичке цркве. Јако су се обогатили јер су вршили функцију банке за оне који би кренули на пут у крсташки поход или посету некој далекој светињи. Ви би сте дали новац њиховој испостави тамо одакле крећете, а они би вам дали новац тамо где стигнете. Поента је била у томе да не носите новац на пут јер је било пљачки и могли сте да останете без свега. Веће групе људи би на путу штитила група темплара и водила их сигурним путевима.

После пар векова постојања њихов број је нарастао на више десетина хиљада људи по целој Европи. Како су били оружана сила и јако финансијски моћни, а при том доследни вери, Ватикан се забринуо. Пише да су они своју веру донели са истока где су службовали.  1309. оптужени су да не поштују Христа, да верују у Сатану, да практикују содомију, да обожавају мачију главу и друге глупости. Више стотина људи је спаљено, имовина је одузата и Темпларски ред је престао да постоји.

Инквизиција се дешава у време крсташких ратова, покушаја запада да мачем и огњем сузбије утицај старе (православне) цркве и постигне доминацију. Свако ко се на било какав начин није уклапао у овај план је проглашаван вештицом, застрашиван, мучен или паљен. Ништа слично овоме никада није постојало на страни православних цркава.

Можда вам се све ово чини као далека прошлост али подсетите се да се потпуно иста ствар дешавала и за време II светског рата у Европи са Јеврејима и Словенима. Данас, имамо неке сличне симптоме у облику нетрпељивости ка муслиманима и мигрантима. Присетите се само мучења затвореника у Гвантанаму. Све је то слично, али више није организовано од стране цркве како је било у прошлости.

 

Крсташки ратови

Велике војне експедиције које је католичка црква организовала а које су познате под називом “крсташки ратови” су заувек удаљили гледишта истока и запада. Било је много крсташких експедиција и данас се дискутује о броју крсташких похода.

were-effects-crusades 4eb0a5e3078fc3b3
Први крсташки ратови су били организовани против муслимана ради заштите Јерусалима.

Први крсташки поход је био 1096-1099. године када је више од 100.000 људи кренуло ка Блиском истоку да ослободи Јерусалим од муслимана. Крсташи су ишли ка Јерусалиму преко Београда и Земуна о чему постоје записи који сведоче о пљачкама и сукобима са западним плаћеницима. Мање је познато да се у позадини овог првог похода десио Масакр у долини Рајне у Немачкој када су страдали бројни Јевреји све под патронатом католичке цркве.

Било је девет крсташких похода ка Блиском истоку. Не бих улазио превише у детаље свих ових похода јер би одузело превише времена, а о томе постоји пуно података на интернету. Тада су се први пут појавили религиозни ратници од којих су најпознатији ред витезова Темплара и Хоспиталци. Крсташки походи организовани од католичке цркве оформили су оно што ми данас сматрамо западном Европом. Истовремено ови походи су заувек направили раздор између хришћана и муслимана.

Можда вам се и овде чини да је све то далека прошлост, али размислите мало. Нису ли крсташки походи управо оно о чему је Ал Каида помињала у прогласима? Поново имамо војну интервенцију запада у Ираку, Либији, Либану, Сирији, Египту, Јордану…

 

Крсташки походи у Европи

Често се верује да су крсташки походи били само против муслимана али то није тако. Још су крволочнији били походи католика против Словена, Јевреја и источних хришћана у Европи.

Треба поменути и Северни поход који је имао за циљ покатоличавање Словена на северу и северо-истоку Европе, па Вендски поход против Лужичких срба 1147. у истчној Немачкој, поменимо и поход крсташа на Балтик 1198. за насилно покрштавање Швеђана и Финаца, затим неколико похода Тевтонских витезова за покатоличење Пољака и Литванаца након 1226. који су били успешни све док Тетвонци нису ударили на Русе и били потпуно поражени у бици на леду.

bishop absalon topples the god svantevit at arkona-1
У Вендском походу Словени су насилно покрштени. Слика католички бискуп Абсалона руши словенског бога Световида код Арконе 1168. године.

Никако не треба заборавити крсташке походе против хришћана јеретика. Најпознатији је поход крсташа против Катара у Француској. Катари су хришћани у Француској који су инспирисани покретом старим гностичким учењима познатим под називом Богумили међу словенским народима. Разочарани праксом католичке цркве ти људи су се окретали старом тумачењу хришћанства. Стравичан је био број људи који су убијени, процене говоре да је у овом походу могло да страда око 1.000.000 људи.

Не можемо не поменути крсташки поход у Шпанији којим су муслимани и јеврејиизбачени из Шпаније. Крсташко-инквизицијски походи су се наставили у следећим вековима односећи милионе нових жртава посебно на територијама Северне и Јужне Америке и Африке.

 

IV крсташки рат – окупација и пљачка Цариграда

Било је више од десет крсташких похода само ка Визнатији од којих је за нашу тему најзначајнији IV поход 1202-1204 када је Цариград освојен, опљачкан, спаљен, становништво побијено и побегло и када су католици њиме владали 71. годину. Византија се никада од овог ударца није опоравила, потпуно опљачкана, са десеткованим становништвом, није могла више да се одупре Турским нападачима и постепено се смањивала све док 200 година касније није потпуно нестала.

ConquestOfConstantinopleByTheCrusadersIn1204
IV крсташки поход – Католици освајају и пљачкају Цариград, главни град православног царства.

Када следећи пут посетите Венецију, помислите како је слављени дужд Енрико Дандоло био главни организатори тог IV крсташког похода уз благослов папе Иноћентија III и војиску која је већином дошла са територије Француске. Тада погледајте базилику на трг св. Марка и имајте у виду да су чувени коњи који су тамо изложени део блага украденог из опљачканог Цариграда.

Из те пљачке и богатстве које је однесено изникла је ренесанса и културна доминација запада и католичке цркве која траје до данашњих дана. Истовремено, та дела су за свагда направила раздор између православаца и католика, као и између муслимана и хришћана.

HorsesSanMarcoBelowBaja
Некада украс Цариграда, ови коњи данас красе Базилику на тргу св. Марка у Венецији.

Кад год чујем израз “мрачни средњи век”, саркастично се насмејем. Није средњи век био мрачан, барем не на истоку. Територије Балкана, Византије и блиског истока су у то време цветале. Средњи век је био мрачан само за запад, за њих је светло дошло са падом и пљачкањем Цариграда и ренесансом која је уследила.

Ренесанса је настала под утицајем бројних уметничких дела и књига из науке и филозофије које су донесене из пљачке. Огромним благом које је преко сто година отимано са територија Византије финансиране су приватне војске, изградња палата и цркава. Са пропадањем истока бројни трговци, племство, учени људи и свештеници су одлазили у Венецију, Ђенову и друге западне краљевине. Све ово је временом довело до раног покрета Ренесансе у XII веку.

Завештање IV крсташког похода је дубок осећај издаје међу православним народима, посебно код Грка. Понашање крсташа и крсташки походи на Блиском истоку су произвели велико разочарење становника Византије што је на крају довело до победе Ислама.

 

Крсташки походи на нашим просторима

Мало је познато да је крсташких похода било у нашим крајевима против православаца и то неколико пута, међутим они су мало познати јер су у историјским уџбеницима заведени као борба против Богумила.

Термин Богумили је злоупотребљен у историји, ради се о првобитној верзији хришћанства која се појавила међу словенима на Балкану. Тај покрет ће нагињати прављењу локалних заједница које су сматрале да црквена хијарахија не треба да постоји и да су централне цркве Ватикана и Цариграда извор корупције.

У то време Грчка није дозвољавала постојање локалних архиепископија па су Словени сами организовали своје локалне заједнице. Те заједнице су неговале хришћанске вредности на локалном нивоу, у породици и кући, без потребе за црквом. Поред тога ове заједнице нису хтеле да прате нове црквене законе и догму, него су држали до првобитних гностичких учења, иконоборства, па чак имали  и одлике аријанског хришћанства.

Два догађаја су утицала да нестану богумили на Балкану. Први су крсташки походи које је организовао Ватикан, учинили су да словенске хришћанске заједнице схвате смисао удруживања локалних хришћанских заједница под уједињену источну цркву јер је то био начин да се заштите од насилног покрштавања са запада. Други је упад Татара у Европу 1241 године. Тако су се на територији Србије и Босне ове хришћанске заједнице утопиле у српску православну архиепископију, тј. цркву коју је организовао св. Сава према грчком моделу. Иста ствар се десила на територији Бугарске. Катари у Француској нису били те среће.

Мени је интересантан аспект те везе “богумила” и Катара. Постоји више историјских доказа који повезују Богумиле и Катаре, чак се помиње да се отац свих Катара налази у Босни. Ако су Катари и Богумили део источног хришћанског учења, није ли то била клица Православља на западу? Мислим да би историчари требали да се позабаве овом идејом. Врло је могуће да се слична ствар десила са покољем над крсташима витезовима св. Јована. Да ли је то било гушење спонтаног ширења православног хришћанства на запад Европе?

consolamentum 02
Илустрација из XIII века, представља Францисканце који пренеражено гледају Катарско крштење

По својем учењу богумили гравитирају православној цркви у коју су се после утопили, њихове црквене књиге су писане ћирилицом, а тадашњи владари Босне су у својим повељама истицали да су Срби. Каснијим историјским фалсификатима од стране католичке цркве, дошли смо до тога да су Богумили данас постали термин за неку секту која нема везе са Православљем. Ово је успешно учињено жељи да се прикрију злочини који су почињени у крсташким походима против православаца у Босни, како би се прикрила права намера католичке цркве и како би се народ збунио око свог порекла. Добру књигу на ову тему написао је др. Васо Глушац – Истина о Богумилима (.pdf).

Грчка је успешно спречила ово цепкање источне цркве признавањем титула српским и бугарским великашима, као и давањем аутокефалности словенским црквама. Ти великаши су своје хришћанске заједнице окупили у цркве и вратили их под окриље својих аутономних цркава.  Овај поредак остао је до данашњих дана.

Но вратимо се крсташким походима. Као што рекох, католичка црква је лажно борбом против Богумила вршила покрштавање и уништавање православних цркава у Босни. Папа и мађарски владари су организовали и пар крсташких похода у Босни како би на силу приволили босанског бана Кулина да призна папу. Кулин је то морао да учини, али пар деценија касније је католичка црква одбачена.

Pope-Gregory-IX
Папа Гргур IX, човек који је измислио католичку инквизицију.

Организован је крсташки поход на православну Босну, наиме папа Гргур IX је позвао Мађарско краљевство да покрену крсташки поход против Кулина бана, али су били поражени у Босни 1254. године.  То је исти онај папа који је организовао ред немачких Тевтонских витезова да би се борили против православне Русије.

Друга крсташка кампања на Босну је покренута 1235. када су Мађари победили и постављен је католички бискуп, доминиканци су добили упориште у Босни, али инвазија Татара 1241. је збрисала крсташку војску и тако спасила православље. Каснијих година неколико папа је то тражило покретање крсташких похода на Босну (Бенедикт XII, Урбан V) али нису били реализовани.

Постоје основане тврдње да су Богумили измишљени како би се прикрило спонтано ширење православља у XII веку по Европи. До данашњег дана се људи на нашим просторима збуњују коришћењем израза “богумили” и “дуалистичка црква” у домаћим уџебницима историје који су писани за време комуниста. Циљ ове измишљене историје је да се прикрије да су владари Босне ћирилицом потписивали, били православци и називали се српским краљевима.

 

Фалсификовање историје и споменика

За мене најтеже од свега је што је католичка црква активно сузбијала науку и свако мишљење које није у складу са њиховом политиком. Овде не мислим на оно инсистирање да је земља равна, Ђордана Бруна и Галилеја – већ на фалсификовање историјских докумената.

Стара српска народна песма каже “Латини су старе варалице…” и заиста број фалсификованих докумената које су направили католички свештеници је импозантан. У време када није било штампарија књиге и списи су се преписивали у манастирима. Неко се досетио па би неколико векова касније уклонио оригинални документ и направио измењен препис који би више одговарао католичкој цркви. Значај овога је огроман јер су касније генерације историчара базирали своја истраживања на фалсификатима и данас имамо један потпуно лажни историјски наратив.

Највећи број фалсификата настао је после IV крсташког рата када су католици разорили Цариград и у време турских освајања. Ватикан је имао одрешене руке да пише и мења документе како хоће јер није било ни Византије, ни Србије, нити било кога другог ко би са православне стране реаговао. Оригинали многих докумената, књига, писама и тапија су дошли у посед Ватикана.

images-2
Положај Светог римског царства око 1100. године

Последице тих стратешки учињених фалсификата осећамо данас. Многи су примери, рецимо данас ако гледате History канал испада да је западна Европа директни наследник Римског царства, а то реално нема везе са чињеницама јер су западне римске провинције коначно нестале у V веку и постоји 500 година паузе до појаве Светог римског царства.

Назив “Византија” су измислиликатолички свештеници у XVII веку да би збунили историчаре. То је учињено како би западна црква била представљена као наследник Римског царства. Византија се никада није звала тако и не можете ни на једном печату из тог доба наћи тај назив, нити је и један цар за себе говорио да је “цар Византије”. Римско царство је тежиште царства преселило на исток у 2-3 веку. Грчка је имала највећи утицај, 18 римских царева је дошло са територије Балкана, а главни град је пресељен у Цариград, хришћанство је постала државна религија, а држава се називала “Нови Рим“. Ватикану то никако није одговарало јер су желели да они буду наследници Римског царства, а не Грци, Срби, Бугари и народи истока и зато је измишљен термин “Византија”.

Screen-Shot-2017-03-19-at-12.33.32-AM
1100. године Визнатију чине Грчка, Србија, Бугарска и пола Турске.

Данас када посетите неку од књижара на западу и када листате књиге које се баве историјом религије од десет књига у девет се не помиње Византија нити Источно римско царство. Тај део историје је намерно остављен у помрачини и говори се о “мрачном средњем веку” и затим процвату ренесансе.

Ретко се помиње рушење Цариграда и освајање од стране католика. Тај део је углавном затрпан гомилом додатних информација како не би сте схватили суштину. Суштина је да је католичка црква уз помоћ Венеције и војске западних земаља кренула да помогне православном царству, али је уместо тога напала је, освојила и опљачкала Цариград. Цариград је пре тога био највећи град света са 500.000 становника, од тог пљачкања се никада није опоравио и један век касније је имао око 100.000 становника.

Све је урађено на превару. Католици су владали Цариградом 71 годину, поставили су свог “цара” који је исплаћивао огромне финансијске суме западу. Имали су деценије и деценије времена да однесу све вредности и богатства из разних делова царства. Када више није било шта да се узме, повукли су се и препустили турским хордама све територије.

Из те пљачке и пепела почињеног на истоку изникла је ренесанса на западу. И сада filioque питање добија посебан облик. Симболично је то питање да ли “из оца у сина” или “и из оца и из сина”. У нашој причи син је убио оца и зато то православно инсистирање на првенству оца толико иритира католичку цркву.

Често се прикрива чињеница да Византија није била држава, већ савез православних држава. Византија се често на картама приказује као један блок, умањујући на тај начин утицај Србије и Бугарске. Још је смешније када крене расправа о томе да ли је или није Цариград признао круну неког српског великаша. Након распада наслеђе Византије понеше Грци, Срби, Бугари и Руси, па чак можемо рећи то и за Турску. Савез православних држава је и данас врло опасна мисао.

Слаба је свест о томе у нашем народу да смо ми ти који носимо прави континуитет културе Византије, да смо војно помагали Цариград, да смо спасавали православне светиње и градили манастире Свете горе, да су се код наших краљева крили највећи православни мислиоци. Размислите шта све то значи за нас? Да се ствари тумаче на прави начин, више би држали до себе, своје вере и својег наслеђа.

Велики је проблем тај лажни историјски наратив. Чињенице нису спорне, али је тумачење спорно, а то тумачење је битан део националног идентитета. Само будала пушта да му децу образују непријатељи, наши уџбеници историје треба да се коригују. Увек се насмејем када гледам на History каналу како енглези ископавају парче римског зида у дворишту. Када гледате све те емисије помислио би човек да је Рим у Енглеској. :) Само на нашој територији је рођено 18 римских царева , али ми зато римску цркву из IV века затрпамо и изградимо аутопут преко ње.

Пуно је примера фалсификата, али је српском народу вероватно највише зла учињено због фалсификата Константинове даровнице. Католичка црква је насилним покрштавањем и мењањем историје вековима подривала српство у корист Хрвата.

Предугачак је овај текст па не можемо све обрадити. Али ево још један интересантан је пример Краљице Катарине (1425-1478), ћерке Стефана Косаче и Јелене Балшић. На њеној надгробној плочи која је написана на латинском испада да је била католкиња, међутим постоји сведочење о оригиналној плочи која је била на том месту на ћирилици. У време турских освајања католичка црква је обновила гроб краљице, заменише стару ћириличну плочу и ставише нову на латинском језику. Стару узидаше у зид цркве.

Screen-Shot-2017-03-13-at-4.24.14-PM
У архивима Ватикана, препис надгробне плоче краљице Катарине на латинском и препис натписа на старој плочи ћирилицом.

Као што је Наполеон рекао, историју пишу победници. Већ осам векова западна цивилизација доминира, а део те доминације дугују историји коју је “преписивана” у католичким манастирима, а касније на германским универзитетима.

 

Насилно покрштавање на нашим просторима

Највећи камен спотицања у помирењу две цркве представља презир који је западна црква стекла због насилног наметања религије. Овај проблем је посебно велики на Балкану где се католичка црква 1000. година упиње да збрише и конвертује православце.

За време косовског боја, запад обећа помоћ и никад је не посла. То обећање, па затим условљавања пружања помоћи је техника коју смо видели много пута претходних векова. А можемо видети исти шаблон понашања и данас од стране Европске уније која је свакако наследник “Светог римског царства”.

Насилно покрштавање православаца територија Србије, Босне и Далмације је било нарочито изражено за време Турске окупације. Примера је много али поменући устанак Срба 1594. године. Тада је католичка црква формирала “Хришћанску лигу” за борбу против продора Турака у Европу. Преко својих мисионара у Србији обећају војну помоћ српском народу за ослобођење од Турака ако организују устанак.

Српски патријарх Јован (Кантул) и херцеговачки митрополит Висарион, ступају у преписку са Римом, Млецима и Аустријом. У свом одговору на вапајну молбу православних јерараха, папа Клемент Осми „отворено услови материјалну и војну помоћ побуњеним православцима, претходним одрицањем од источне шизме“ и признавањем врховне власти римског папе.

Под заставом са ликом Светог Саве, својом невеликом снагом устадоше на оружје Срби у Банату, Херцеговини, Метохији, Кучима, Скадру, и тако се увукоше у 12-годишњи аустријско-турски рат, чију ће највећу цену сами платити. Стравична одмазда Турака сручи се на Србе због савезништва са турским непријатељима. На крају Синан паша за казну спали мошти Св. Саве.

Притисак и покрштавање православаца наставиће се и следећим вековима током борбе Аустро-Угарске и Турске на нашим просторима, а српски народ ће за то платити највећу цену у животима и територијама. Турске казнене експедиције изазвале су серију мигрантских таласа Срба који су бежали са простора Санџака, Албаније, Косова и Македоније. Не бих да ширим превише причу о овоме, мислим да су многи упознати са овим дешавањима кроз роман Сеобе од Милоша Црњанског који је обавезна лектира у средњим школама.

За време II светског рата покрштавање православаца на територији Хрватске, Далмације, Босне и Војводине је било најинтезивније и веома добро документовано од стране NDH. Усташки поглавници су и говорили о томе да треба “трећину покрстити, трећину побити и трећину отерати”. Постоје процене да је око 1400 свештеника католичке цркве учествовало директно у етничком чишћењу.

Screen-Shot-2017-01-01-at-3.34.50-PM
Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем на сахрани председника Хрватског државног сабора Марка Дошена у септембру 1944. године

Многи православци су се спасли простим преласком у католике. Било је – отићи или применити веру, у супротном била је велика шанса да ти и твоја породица завршите у јами или у логору. Већини се управо то и десило. Многа места су заувек религијски очишћена, а касније су друштва “католичких Срба” нестала и данас се просто зову Хрвати. Корен данашњег сукоба између Хрвата и Срба, као православаца и католика се налази управо у неделима из II светског рата јер су сећања на та дешавања још жива међу људима.

На челу католичке цркве за време II светског рата био је Алојзије Степинац, који је за своје активности осуђен као издајник и одслужио 16 година затвора. Он је осуђен за дела која су могли да се докажу лично њему, мада се његова кривица више налази у томе што није ништа учинио а могао је да спречи злочине. Католичка црква је Степинца беатификовала и до статуса свеца му фали само један папин потпис. Ово питање је још једна тачка раздора између две цркве.

Након рата, католичка црква је помагала у сакривању и кријумчарењу злочинаца који су бежали ка јужној америци. Ова акција је широко позната под називом “пацовски канали“. Ево корисног филма који можете погледати на ову тему.

 

Закључак

Из мог угла, анализирајући историју закључујем да се Католичка црква одвојила од Православне и попримила милитаристичко-еxпанзионистички облик. Религија је најмање битна у целој ствари јер се црква користила за освајање територија, наметање власти и културе. Ватикан није бирао средства да оствари своје циљеве а ова милитаристичка филозофија је лепо објашњена у делима Николе Макијавелија.

Тренд западне освајачке политике, чије је темеље поставила католичка црква, се наставља до данашњих дана што се најбоље може видети кроз интервенционистичке ратове на Блиском Истоку, па и оне у бившој Југославији. Неки кажу да хришћани треба да направе “унију” јер прети опасност од муслимана. Мислим да то не би била унија, већ саучесништво у ономе што је учињено на Блиском истоку.

На почетку поменух да је све више текстова који површно пореде црквене доктрине и онда долазе до закључка како је то све уствари исто. Цркве су места за речи и молитву, ако хоћете праве податке учите историју или идите на гробља. Не судите по речима, већ по делима.

Можда овај чланак помогне да се сетимо шта то јесмо, а шта то нисмо.

Преузето са: https://milos.io/

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 3588833

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.