svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Душан Пророковић: Лекција за будућност: Да су преци Срба издали, државу би сада водили Фериз и Икбала

1115327327ЗБОГ БУДУЋНОСТИ МОРАМО ИСТРАЈАТИ!

Наше данашње трајање не подразумева нити подизање устанка против значајно надмоћнијег непријатеља, нити повлачење преко Проклетија, нити стрељања „сто за једног“. Већ само неслагање са неправдом и историјским понижавањем целог једног народа.

У једној од завршних полемика са московским јавним делатницима који су се противили одлуци о присаједињењу Крима, велики Захар Прилепин је написао како се „аргументима које потежу готово не може ни одговорити“.

Исто се може рећи и у данашњој Србији на бројне закључке наших вајних „малограђанских“ телала о Косову.

Како уопште одговорити на смешу толиког неразумевања међународних односа, непознавања историје, истицања нетачних података и бркања елементарних ствари.

Тако се наводи да ће нас „Албанци демографски појести“, јер ми, тобоже, нестајемо, а њих је све више; да је „Косово терет“ са којим не можемо наставити ка Европи, а без те Европе, јелте, нема „развоја и перспективе“; да ће нас та иста Европа, ако не пристанемо на „развој и перспективу“, казнити санкцијама, а ко зна, можда и новим ратом. Још се као лајтмотив понавља да „Косово ионако није наше“, а један је у истакнутом чланку поручио како „морамо да платимо“ Косовом, не само због рата 1999. године, већ заблуде која траје већ шест векова — како смо на Косову победили. Ту је и ноторни Вук Драшковић, са поновљеним ставом како је Српска православна црква узрок свих наших националних несрећа…

Када све ово буду читали историчари за само двадесет година, изгледаће им наивно, смешно, бедно или све то заједно. И баш због тог трага у времену и будућих анализа, ваљало би се осврнути на неке од њих.

Популациони индикатори нам говоре да је Албанија држава са највећим релативним падом становништва у нашем делу Европе. Према попису из 1991. у њој је живело 3,2 милиона становника, а 2011. године тај број је опао на 2,8 милиона. Албански завод за статистику је исте 2011. проценио да је то вероватно и мање, пошто је већ тада из земље емигрирало 481.601 лице, од чега три четвртине млађе од 29 година. До данас, број становника Албаније наставио је да се смањује. Да све буде занимљивије, УН су средином деведесетих процењивале да ће Албанија до 2011. имати преко 4,1 милион становника.

На Косову и Метохији такође долази до популационог опадања. Године 1991. на тој територији је живело 1,9, а 2011. око 1,7 милиона становника. Разлика од 200 хиљада није само у броју протераних Срба. Последњи попис који је одржан на Косову и Метохији је споран, о томе је много писано претходних година, самим тим је и непоуздан. Према секундарним критеријумима за процену броја становника, може се прогнозирати како Албанаца у јужној српској покрајини данас има око 1,1 милион. Албанска популација на Балкану је своју рекордну тачку досегла вероватно негде око 2001. године. После тога њихов број опада. Делом због сасвим нових демографских тенденција (на пример, у северозападној Македонији, која је међу самим Албанцима означена као „најтрадиционалнији“ део њиховог етнопростора, 2011. године се у албанским породицама рађало 2,4 деце), а делом због изражене емиграције.

Када је реч о „санкцијама“ и „рату“, није баш најјасније нити због чега би Запад Србији уводио санкције, нити зашто би Албанци кретали у рат. За санкције треба повод, а Србија га својим понашањем не даје. Нити коме претимо, нити угрожавамо било чија права, нити смо реметилачки фактор регионалне безбедности. Србија се држи међународног права и захтева праведно решење за конфликт који је ескалирао делом и нашом кривицом, али делом и због кривице Албанаца и истог тог Запада.

Такође, ако неко хоће рат, онда мора имати и „ратни циљ“. Шта може бити „ратни циљ“ Албанаца? Једино чиме се спекулише у јавности јесте етничко чишћење северног Косова. Међутим, такав „ратни поход“ такозвана „држава Косово“ једноставно не би преживела. Једнако како је један део „међународне заједнице“ спочитавао Србима да су због „етничког чишћења изгубили право да управљају Косовом“ тако би се сада извела конструкција другог дела међународне заједнице да је „Република Косово“ изгубила право да управља том територијом. Односно, да уопште постоји. Тај рачун би им дошао на наплату пре или касније. Ратом против Срба на северу Косову Срби би изгубили много, али би Албанци изгубили све.

Напослетку, ту је и прича о „развоју и перспективи“ које ће нам донети Европа, само да се одрекнемо Косова.

Са једне стране, занимљиво је упоредити податке из Бугарске и Румуније и сагледати њихов „период развоја и перспективе“. Наиме, до уласка у ЕУ из Бугарске је годишње емигрирало око девет хиљада људи, а после уласка се тај број попео на 28.000 годишње. Ове године се бележи тенденција даљег раста.

Румунија је „европски рекордер“ у апсолутном износу, јер је од приступања ЕУ из ње побегло 2,5 милиона људи (није штампарска грешка). Сада, ако су „развој и перспектива“ извесни у ЕУ, зашто из Бугарске и Румуније одлази више младих него из Србије?

Са друге стране, да су се таквом памећу водили наши преци, данас би на челу државе био или неки Фериз или нека Икбала. Имена нису изабрана случајно, пошто су синоними за Сретена (Срећка) и Сретенку.

Другосрбијанска логика би наше наврдеде, курђеле и аскурђеле, када већ нису генерације пре њих, листом одвела међу „потурице“. Замислите какве су се шансе за „развој и перспективу“ њима тада указивале. Плаћали би мањи порез, могли су јахати коња, носити оружје, били би ослобођени данка у крви, закон би их штитио пред онима који шеријат признавали нису, отварала се прилика за селидбу у чаршију и бежање од тежачког посла, а поврх свега, ту су биле и титуле од агинске, до, ако се посрећи каквом потомку, беглербеговске.

Наравно, право свакога је да бира свој пут и веру коју ће исповедати. Питање је, међутим, мотива због којег се такве одлуке у животу доносе. Колико бисмо ми данас били „сретени и сретенке“ због тога што је један наш предак одлучио да све претходно „упусти“ и у ново „пређе“, јер му се тако више исплатило? Живели бисмо богато и срећно као комшије у Сарајеву и Тирани? Оно што се једној генерацији чини корисним, већ следећој не мора бити.

Повезивати питања „развоја и перспективе“ и одрицања од идентитета утемељеног на традицији и историјском трајању не само да је опасно због озбиљних друштвених ломова који ће уследити у кратком руку, већ и зато што не доноси апсолутно никакву корист у средњем року.

Вели Јован Златоусти, да парафразирам: није наше да непријатеље убеђујемо у исправност својих ставова, већ да истрајемо, па ће се непријатељи сами убедити.

Притом, наше данашње трајање не подразумева нити подизање устанка против значајно надмоћнијег непријатеља, нити повлачење преко Проклетија, нити стрељања „сто за једног“. Већ само неслагање са неправдом и историјским понижавањем целог једног народа.

Јер, да су Албанци прогласили „независност“ у септембру 1999. године, то би се још и дало растумачити као последица рата. Али, када се то чини две деценије после рата, ради се о понижавању, са свим последицама које такав процес са собом доноси.

Генерације пре нас су то разумеле и много жртвовале. Од нас се данас ни делић тога не тражи. Због будућности морамо истрајати.

Преузето са: https://rs.sputniknews.com/

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 3588831

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.