svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Пролог за 11. април (29.март) - Лазарева субота - Врбица - Преподобни Марко Ареутски - пост

Лазарева субота - ВРБИЦА

vrbica

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Тропар (глас 1):

Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, измртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде (долази) у име Господње!

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.


Преподобни Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији

102

О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Марко: Моли Христа Бога да спасе душе наше.


102-1Преподобни Јован пустињак

Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.


Јунак Господ све збира јунаке, 
Све кој' може веру одржати, 
Веран Богу до смрти остати; 
И кој' може муку претрпети 
Благодарност Богу узносећи 
Мукама се својим поносећи; 
И кој' може другом опростити 
И увреду примит ка' похвалу; 
Још кој' може другог научити 
C грешног пута правди повратити 
Са жалосном душом жалостиван, 
И кој' може бити милостиван, 
Радости се туђој радовати, 
A са плачним срцем заплакати; 
И кој' може уздржати себе 
Од злог дела, речи и помисли, 
Од излиштва у пићу и јелу — 
Који своме не угађа телу, 
Но сматра га временим колима, 
Из којих се бори на мегдану 
Да очува душу богомдану, 
Да очува веру Христијанску, 
Те да уђе у градину Рајску, 
Где је царство Господа Јунака, 
Где царује Јунак c јунацима. 
C јунацима не од овог света. 


РАСУЂИВАЊЕ

Спиритисти наших дана примају сваку појаву духовног света као Богом послану и одмах се хвале, шта им се "открило." Ја сам познавао осамдесетогодишњег монаха, кога су сви поштовали као великог духовника. На моје питање, да ли је у животу видео неко биће из духовног света, одговори ми: не.никада, слава милости Божјој! Видећи да се ја томе ишчуђавам, он рече: ја сам се стално молио Богу, да ми се ништа не јави, да не би случајно пао у прелести и примио прерушена ђавола као ангела. И Бог је досад услишио моју молитву. 
Колико су стари били скромни и опрезни у том погледу, показује овај записани пример: некоме брату јавио се ђаво обучен у светлост ангелску, па ће му рећи: "Ја сам архангел Гаврил, и послат сам к теби." - На то брат одговори: "Промисли, да ниси некоме другом послат, јер ја нисам достојан да видим ангела." - И ђаво тренутно постаде невидљив и ишчезе. 


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то: 
1. како тама обузе све, 
2. како страх уђе у све присутне под крстом; 
3. како капетан страже устрашен узвикну: заиста овај бијаше Син Божји! 
4. како се испуни пророчанство Господа о Његовој смрти! 


БЕСЕДА
о чудесном отварању гробова 

И гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли (Мат. 27. 52) 

О да великог знамења! И мртва тела светих људи и жена познаше Онога који на крсту издахну у мукама, а мртве душе старешина јеврејских не познаше Га. Сва се твар усколеба, само се не усколеба злочиначка душа Ане и Кајафе и Ирода. Мртви светитељи показаше се осетљивији од живих грешника. Но како би и мртви светитељи остали равнодушни према Створитељу своме на крсту, кад ни мртво камење не може остати равнодушно! Како би при таквом догађају, од кога се земља затресе и сунце помрча, могла лежати у гробовима тела оних праведника, који Његов закон стари испунише, који му се надаху за живота, који Га прорицаху и који с надом у Њега очи своје заклопише? 
О да великог знамења! О да велике утехе за нас, који се надамо васкрсењу! Јер по нашој немоћи и маловерности ми бисмо могли рећи: ваистину, Христос је васкрсао, но да ли ћемо ми васкрснути! Христос је васкрсао по сили Својој, но како ћемо ми васкрснути? И ко зна, да ли ће Бог и нас својом силом васкрснути? Ево утехе, ево доказа: и гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли! Значи: и обичне људе смрт није могла уништити. Значи, да н они који су много мањи од Христа, нису мртви као камење него су живи као ангели. Значи: кадтад и наша ће тела устати из гробова и мн ћемо живети. Све што је Господ рекао, поткрепљено је и претрпано безоројним доказима. Знајући немоћ наше вере, Он је доказао Своје пророчанство о васкрсењу не само Својим сопственим васкрсењем него и устајањем из гробова многих тела, у време смрти Своје. 
О браћо, нико од нас неће имати ни најмањег изговора за неверовање у живот после смрти. 
О Господе премилостиви. утврди верне у вери, и обрати неверне у веру. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 
Последње ажурирано среда, 25 март 2020 12:56  

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 5948419

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.