svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ИСТОРИЈСКА БЕСЕДА МЛАДОГ СВЕШТЕНИКА У МАНАСТИРУ МИЛЕШЕВА

Ел. пошта Штампа ПДФ

Прочитајте беседу младог свештеника изговорену на обележавању стогодишњице ослобођења Старе Србије од отоманске тираније:

Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, Господине председниче Друштва српских домаћина, чланови друштва, културно јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог!

Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светог Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења.

Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака својих који пре тачно сто година животе своје положише да би нама, њиховим потомцима коначно засијало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађају ослобођења Старе Србије, врхуне се речи Светог владике Николаја Српског који нам благовести: „После Сваке ноћи неправде, рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније, рађа се Христос као Сунце Слободе, после сваког мрачног страха од смрти, рађа се Христос као Сунце Живота, после сваког тамног страдања од лажи и насиља, рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“

Полажући на бранику отаџбине највредније што су имали, животе своје, или боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: “да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своју љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, која се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав је највећа љубав, љубав која подразумева жртвовање душе своје за пријатеље, за ближње. То је љубав Христова, љубав саможртвена, која је увек спремна да се жртвује за све што је узвишено, божанско, еванђелско, национално.

Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају. Да је тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христијан, који је у својој књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским војником. Он овако казује: “Ми смо видели да је то један миран народ, који влада собом и који је родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили најбоље војнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, који радо дају свој живот за своју земљу, за своју браћу и за велику националну идеју”.

Да је тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, који је након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог јединца сина, Владете, који је положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије.

У својој краткој надахнутој беседи он је рекао: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”

Ових неколико реченица, драги моји, описују дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде једнодушност и једномислије које је владало међ’ свим слојевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути најпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучујући бој за крст часни и слободу златну, да испуне најсветију људску дужност: тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права!

А отоманска тиранија била је заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набијања на колац и многа друга зверства била су лајтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положај Срба бивао је све тежи и тежи.

Са својим народом страдала је и црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо је Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње које видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено је седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира је обновљена, а своју обнову у рушевинама још сањају манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности чиниле су живот неподношљивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача.

Народ жедан и гладан слободе и мира подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеја дала је управо Српска православна црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеја кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеју Ненадовића, игумана Мелентија Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопија Бујишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чијим се страдањима огледају страдања и патње свеколиког српског живља у овим крајевима.

Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србије, већ и свих оних који су у свим ратовима од Косовског боја до данашњих дана храбро положили животе своје за слободу земље своје и свога народа.

Многобројне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у херојској и неустрашивој генерацији Срба с почетка друге деценије двадесетог века пробудивши у њој дамаре најискренијег и најдубљег патриотизма који је поведоше у свети бој који ће поробљеној браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напреднији живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети бој циљ је само један – ослобођење и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу.

Сетимо се само Наредбе Врховног команданта војсци за рат против отоманске власти. У њој наш велики краљ Петар Први између осталог наређује: “…Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био”.

Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, који чињаше само оно што је добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” која га је водила до коначне победе. Краљ Петар беше најсличнији Исусу Навину који је увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ јавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, јер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије, слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истрајан у Божијем закону и животу по Божијој вољи и због тога је напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохију и доноси слободу народу своме и Божијем.

И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеје, сећамо се јунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља који је испунио свету дужност коју је његов бесмртни деда започео. Овај догађај је, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација”.

И након стотину година, нема боље прилике од ове да се запитамо: Које куде, браћо Срби? Како ми дочекујемо и прослављамо овај велики јубилеј, да ли подигнуте или погнуте главе и да ли након стотину година племе наше сном мртвијем спава? Да ли смо достојни историје наше? Да ли нас је захватила западњачка река и да ли нам се душе опасности плаше?

У каквим приликама, или боље рећи, неприликама ми дочекујемо и прослављамо стогодишњицу ослобођења? Славимо ослобођење Косова и Метохије а последњих тринаест година ова најсветија српска земља је под окупацијом! Славимо ослобођење Старе Рашке која се и након једног века од ослобођења, чак и од многих из нашега рода назива Санџаком!

Где се то изгубила она златна нит слободе и храбрости уткане у биће нашег народа? Да ли смо допринели да данас Стара Рашка и Косово и Метохија, те две задужбине предака наших поново плачу? Запитајмо се колико смо се сви ми као деца једне Мајке огрешили о њу? Да ли треба мирно да гледамо како нашој заједничкој Мајци поново ампутирају срце и душу, да мирно гледамо и да јој не помогнемо, да је не сачувамо од убица? Да ли мајку искрено волимо када је себично искоришћавамо, само да би нама било добро, не марећи нимало за њу? Не воли се тако мајка.

Све што нам се дешава у последњих пола века, сва духовна и национална искушења која су нас снашла, по Божијем су допуштењу, браћо и сестре. Бог нас опомиње, као што је опомињао и Израиљце у Старом Завету. Опомиње нас да смо изгубили духовни и национални компас који би нам у одлучујућем тренутку показао једини прави правац који води у Царство Небеско. И тек онда када су Израиљци завапили Господу, када је Господ видео уздисање њихово избавио их је из мора узбурканог буром искушења у којем су се нашли.

Завапимо покајнички и ми, браћо и сестре. Осим покајања, умножимо у срцима нашим и наду која ће у свести нашој сачувати идеју да наш српски Јерусалим није изгубљен занавек, и да ћемо када за то дође пуноћа времена, ослободити Косово и да, по речима Митрополита Димитрија, “на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жедне среће и мирног напредовања”.

Зато већ од данас нека свако од нас преузме део одговорности: нека мајке децу своју осим млеком задоје и сећањем на Косово, нека деци својој место успаванки косовске песме певају, нека песници пишу о Косову, нека сликари сликају Косово, нека гуслари народу о Косову певају, нека свештеници проносе кроз народ ослободилачку идеју, нека сав српски народ с краја на крај васељене изгради свест да Косово није тек бусен земље већ светиња над светињама коју Србин љуби и за коју не жали и живот свој положити.

Нека данашњи јубилеј буде почетак нашег свенародног покајања, нашег свенародног повратка Богу, нашег коначног свенародног јединства и свете слоге, јер једино тако Господ ће нам дати снаге и моћи да развијемо српску тробојку и пронесемо је, победоносну и поноситу, кроз наше тужно и поробљено Косово. Нека нам се стихови књаза песника не престају преливати са усана наших, а они гласе: “Онамо…покој добићу души кад Србин више не буде роб”.

Догодине на Косову! Амин, Боже дај!

Протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски

14. октобра 2012. године,

у манастиру Милешеви

Извор: "Двери"

 

Колумна

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

Пауза

pauza

 

vlast

Власт

 

ono sto se vidi

Оно што се види, често није оно што се налази тамо

 

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

bradaca.jpg
Број прегледа чланка : 4910853

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.