svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Пролог за 31. март (18.мар) - Свети Кирил Јерусалимски - Лазарева субота - Врбица

Ел. пошта Штампа ПДФ

Лазарева субота - ВРБИЦА

vrbica

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Тропар (глас 1):

Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, измртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде (долази) у име Господње!

Литија

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.

Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.


91Свети Кирил Јерусалимски

Рођен у Јерусалиму у време Константина Великог, а умро у време Теодосија Великог (315-386). Године 346. посвећен за свештеника, а 350. наследио на престолу јерусалимском блаженог Максима патријарха. Трипут збациван с престола и шиљан у прогонство, док најзад у време Теодосијево није повраћен, па проживив мирно још осам година, предаде душу Господу. Две тешке борбе он је имао: једну с аријевцима, који се осилише под Констанцијем, сином Константиновим, а другу под Јулијаном Одступником, с овим отпадником и са Јеврејима. У време силе аријевске на Дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој појави, која је била виђена од свих житеља Јерусалима, писано је и цару Констанцију, и она је служила много на утврђењу Православља против јеретика. У време Одступника пак десило се друго знамење. Да би понизио хришћанство, Јулијан наговори Јевреје да обнове храм Соломонов. Кирил се молио Богу да то не буде. И би земљотрес страшан, који поруши све што би изнова сазидано. Тада Јевреји почеше поново. Но опет би земљотрес, који сруши не само новосазидано него извали и растури и старо камење које се још држало под земљом. И тако се обистини реч Господња: ни камен на камену неће остати. Од многих списа овог светог оца сачувана је његова катихетика, дело првокласно, које потврђује веру и праксу Православља до дана данашњега. Необичан архипастир и велики подвижник био је овај светитељ. Био је кротак, смеран, сав испоштен и у лицу блед. После многотрудног живота и витешке борбе за веру православну мирно се упокојио и преселио у вечне дворе Господње.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Кирило, моли Христа Бога да спасе душе наше.


Преподобни Анин чудотворац

Родом од Халкидона; мален растом као древни Закхеј, но велики духом и вером. Одрече се света у својој петнаестој години и настани близу реке Еуфрата у једној изби где се испашташе и Богу мољаше, најпре код свог учитеља Мајума, а по смрти овога, сам. Силом своје молитве напунио сух бунар водом, исцељиваше болеснике од разних мука и зверове укроћаваше. Један укроћен лав био је код њега стално на служби. Прозирао у даљину. Кад су недалеко од њега једнога столпника, Пионија, разбојници напали и изубијали тако да овај смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама, свети Анин прозре у душу тога столпника и његове намере, и посла му писмо по своме лаву, да се остави своје намере, да опрости нападачима, и да продужи свој подвиг. Милосрдан беше неисказано. Епископ новокесаријски поклони му једног магарца, да му олакша доношење воде са реке, но он поклони магарца неком сиромаху, који му се беше потужио на сиромаштину. Епископ му поклони другог магарца, но он и њега поклони. Тада му епископ даде трећег магарца, но само на послугу, као водоношу, с тим да му га мора чувати и вратити. Пред смрт виде да му долазе Мојсеј, Арон и Ор, и где га зову: "Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама!" То он откри својим ученицима, и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио. Беше му сто десет година када сконча земаљски живот свој.


Кандила велика светле пред олтаром, 
И кандила мања и са мањим жаром, 
Но једна и друга светлост исту дају, 
И пред истим Богом светлошћу сијају. 
И свеци велики и свеци малени, 
Христовим су огњем истим зажежени. 
Међ' велике свеце, велика кандила, 
Црква Света броји и светог Кирила. 
Он веру објасни и веру утврди, 
Што год речју - рече, животом потврди. 
Реч његова беше од Духа Светога, 
A живот му - одсјај плама небеснога. 
Арија посрами, Јулијана скруши, 
И ко мелем беше многој болној души. 
Он верова Христу од речи до речи, 
Стога реч његова као злато звечи: 
И данас наставља слабе, маловерне. 
Храбри и весели Христу правоверне. 
Зато Црква слави Кирила и штује - 
Кроз векове име Кирил одјекује. 


РАСУЂИВАЊЕ

Има злурадих људи који мисле као да је време донело Христу величину, и као да се у првим вековима Хришћанства није тако високо мислило о Господу као што се о Њему мислило у познија времена. Ништа лакше него разбити ту неистину. Ево како св. Кирил Јерусалимски пише о Господу Христу: "Ово је Онај који јесте и који је био, Оцу Соприсносуштни, Јединородни, Јединопрестолни, Равномоћни, Свесилни, Беспочетни, Несоздани, Неизменљиви, Неописани, Невидљиви, Неизречени, Непостижими, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени. Овај је сијање славе очеве (Јев. 1, 3). Овај је начертање суштатства свих твари. Овај - Светлост светлости, сијајућа из недара Очевих. Овај - Бог богова (Пс. 49, 1) и од Бога Бог што се да узнати. Овај - извор живота (35, 10) од извора живота Очевог проистичући. Овај река Божја (45, 5; 64, 10) што исходи из бездне Божје но не одваја се. Овај - ризница доброте Очеве и бесконачног блаженства. Овај - вода живота (Јов. 4, 14) што живот свету дарује. Овај је луч несоздани, што се рађа но не одсеца од првосветлећег Сунца. Овај је Бог Слово (Јов. 1, 1) што је једним словом све твари из небића у биће саставио... Ово је Онај који је нас створио по образу Божију, а сада се Сам учинио човеком по образу нашем. Човек, но уједно и Бог." И дан-данас, после 16 столећа откад је ово вероисповедање написано, Црква Православна држи ову исту веру, од речи до речи, од слова до слова. 


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса на крсту поругана и то: 
1. како Му пишу поругу изнад главе: цар јудејски, 
2. како Му се рутају мимопролазници машући главама својим и хулећи, 
3. како Му се руга чак и разбојник на крсту, 
4. како Му се кроз векове ругају мучитељи хришћана. 


БЕСЕДА
о Цару којн неће да се брани војском 

Или мислиш ти да ја не могу сад умолити оца својега 
да ми пошаље више од дванаест легеона ангела
 (Мат. 26. 53)

Тако рече Господ ученику који потрже нож да брани свога Учитеља у Гетсиманском врту. Из ових речи је јасно да се Господ могао одбранити да је хтео не само од Јуде и његове чете пандура него и од поглавара јеврејских, и од Пилата, и од целога Царства римскога, да се ово било дигло на Њега. Јер сила једнога ангела већа је од силе највеће војске људске, а камоли сила дванаест легеона ангела! 
Но Господ није хтео да тражи ту помоћ од Оца. У Својој молитви у Гетсиманији Он је рекао Оцу: нека буде воља Твоја. И одмах је у том познао вољу Очеву, да треба да се пусти на страдање, и Он се сагласио са вољом Оца Свога, и кренуо на пут страдања. Требало је дозволити да се позадина оцрта што тамније, да би слика васкрсења била јаснија. Требало је пустити зло да се надме колико највише може, да би се после распукло и расплинуло у ништа. Требало је пустити зло да викне колико најјаче може, да би ускоро занемело - пред чудом васкрсења. Требало је да се објави сва злоба људска против Бога, да би се могла видети и оценити љубав и милост Божја према људима. Непослати да бране Христа од Јевреја ангели Божји послати су после три дана да објаве свету васкрсење Христово. 
Господе свесилни и свемилостиви, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 3259109

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.