svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

foto 1516192067-620x327Којим су писмом писали босански бегови

На сајту „Србин ИНФО“ 22. марта пронађох текст „Ћирилица – тајно писмо босанских бегова“. Потписник је Славко Подгорелец, означен као  „познати хроничар Бањалуке и БиХ“, затим као „новинар и публициста“ и „аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ“ као и „носилац више значајних новинарских награда“. Рођен је у Загребу 1951, а преминуо  2015. у Бањалуци.

Поменути сајт тај текст је преузео из његове књиге „Истините бајке или прошлост је у будућности“, Медиа центар, Прелом, 2002.

Уз несумњиво најбоље намере и честитост у односу према чињеницама које казују о временима прошлим, Славко Подгорелец је омашио у поједином именовању појава које прате српско писмо и српски језик.

Небитно је да ли Подгорелец том приликом улазио у расправу са крлежијанским духом негирања српског језика и писма у Босни и Херцеговини, током турске и аустријске власти, или му је повод био нешто друго, сачувано у његовој интими. Омашке су присутне, а сада и на сајту „Србин ИНФО“ предочене и нама понуђене као истине.

У равни мале белешке сведеном описивању „тајног писма босанских бегова“ Подгорелец истиче „да су се фрањевци у Босни дуго служили ‘босанчицом’, локалном аутохтоном варијантом ћирилићног писма“.

Поменуто писмо није тајно, нити је босанчица, а понајмање под наводницима, а још мање да је аутохтоно.

У даљем тексту Подгорелец наводи како, средином XVIII столећа,  извесни дефиниториј (старешна у римокатоличком манастиру) од братства захтева да ако пише илирским језиком, том приликом се не користе латинска слова – што се односи на латиницу – што је за тадање околности коректно ословљавање.

Онда даље додаје: „мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!“

Опет се несрећно користи опис тог писма речју босанчица, а незграпно означава турско служење ћирилицом, односно босанчицом.

У даљем тексту наводе се подаци који поткрепљују присуство ћирилице у писму босанских бегова, с почетка XIX столећа. Али над свим реченим ставовима Славка Подгорелца, као злокобна сенка надвија се удвајање и спајање ћирилице и босанчице, налик оној суманутој политичкој конструкцији са преименовањем српског језика у српскохрватски, и обрнуто. Довољно је стога данас да завиримо у језик и писмо, на пример, Црне Горе, па да се тада одрекнемо памети, како су и шта изнедрили политичари као језикозналци.

Када је Млетачка република 1412. године од Мађарске преузела Задар, за службено општење са континенталним залеђем отворила је канцеларију која се звала Канцеларија за илирски језик и илирско писмо. Што је само по себи веома сликовита чињеница.

То што се користе изрази илирски језик и илирско писмо за та времена није ништа необично, ако знамо, по Новом завету, у посланици Римљанима (Рим 15:19), да је апостол Павле Христову реч ширио по Илирику. Уз писане изворе, све до опата Алберта Фортиса („Путовање по Далмацији“, Венеција, 1774.), најупечатљивије сведочење налази се у српском православном манастиру Крка, надомак Кистања, у Буковици, у Далмацији, подигнутом 1356. године, на ранохришћанским катакомбама где је, по још увек живом предању, проповедао апостол Павле.

А ако овоме додамо и сведочења професора, археолога Ђорђа Јанковића, о прехришћанским српским гробним местима, сабрано у књизи „Српске громиле“ (Бгд 1998.) и уз то знамо да се до све наших дана у начину сахрањивања умрлих у континеталној Далмацији, залеђу Задра, међу тамошњим Србима задржао начин укопавања покојника на стилизован начин громиле. А до пре само два нараштраја бивао је присутан и потпуно пренесен начин громиле – за које неки тамошњи Срби кажу и грумиле. Време професоровог датовања тих гробних места сеже до III столећа по Христу.

Турски „Општи попис клишког санџака из 1550. године“ разоткрива ко су староседеоци а ко су дошљаци на тлу Задарског континенталног залеђа. Уочава се, веома видно, присуство православних Срба, највише око манастира Крка и манастира Крупа, разврстаних по својим селима, као што нам владика Никодим Милаш у својој „Православној Далмацији“ казује како је, са појавом Турске на тлу континенталне Далмације, све и један римокатолик избегао. Једини живаљ који је остао био је православан, а Турци су населили муслимане.  Хрватска историографија у овом случају избегава истину и о православним Србима говори као о онима које су ту довели Турци, у чему су Хрвати августа 1995. имали морално покриће да протерају Србе из Далмације.

Бошко Десница, стриц великог српског писца, Владана Деснице  (чију бисту уважени и поштовани Марко Поповић није допустио да се подигне у Београду), као адвокат и пасионирани истраживач српске ускочке епопеје открио је како су писали далматински бегови. Детаљан увид у то може се наћи у књизи „Стојан Јанковић и ускочка Далмација“, са истим насловом на страни 27. (СКЗ, 1991.). И ту лепо пише како су разне беговске породице, „поред својих огромних имања у Босни, добили од султана у феуд и велика имања у хумнијим крајевима Далмације“. Па се помињу Ферхатпашићи (са добијеним поседом у Тињу, Полачи, Мирањима), Филиповићи, Атлагићи, Дуракбеговићи, Беширагићи…  И сви су они службено општили са Млетачком републиком. Дакле нису ништа тајно писали између себе нити у потаји са Млетачком републиком. Тренутак тајности не постоји, па у писању Подгорелца то морамо схватити као мистификацију.

Бошко Десница каже „у задарском старом архиву наишао сам на преписку далматинских провидура (нека врста гувернера те млетачке провинције – моја опаска) са босанским пашама, тефтердарима, мулама, муселимима, кадијама и еминима као и са пограничним босанским, личким и далматинским беговима и агама“.

Пошто Десница наводи да се сва та преписка чува у неколико десетина обимних свезака (по мом сазнању отприлике око један дужни метар), под насловом “achivio del dragomano veneto“, он нам изичито каже да је један део тога писан „босанском ћирилицом“ а остало турски. Затим описује како изгледају та документа, па нас разгаљује тиме да су босанском ћирилицом писана документа тешко читљива и на простом папиру, за разлику од турских писаним на „врло добром пеграменту, огромним словима, урешени кићеним и комплицирано изведеним иницијалима и потписима“, а све то сушено је „неком златкастом поспом“. Турска документа су од паша и чиновника турске народности, а ћирилична од „домаћих муслимана“. Уз та документа приложен је италијански превод састављен од „илирског“ тумача.

Сад нам је јасно да је Канцеларија за илирски језик и илирско писмо овде искључиво млетачки наслов за српски језик и српско писмо. У овом случају реч је  само и само о ћирилици, о српској ћирилици писаној у Босни, у шта сам се лично уверио, сравнивши један такав докуменат са одговарјућом илустрацијом из књиге „Историја српске ћирилице“, Петра Ђорђића (Бгд 1987.).

Дакле, нема брзописне ћирилице, нема босанчице и нема тајног писма босанских бегова, а још мање да је то писмо аутохтоно или да су се у време освајања Босне босанчицом служили Турци. Они су се тим писмом служили као јединим писмом којим су и владали. Дакле, нису се служили – него су писали својим писмом.

Сви ти адути имали су и имају своју подлогу у брисању оне тако горке и штрчеће и нападне и гнусне и наказне и просте и примитивне и затуцане и дивље речи Србин.

Славко Подгорелец само што је, са најбољим намерама, преузео мнење своје средине, затроване вишевековним одијумом који се и дан данашњи сипа по српској глави, усред Београда, кроз атлантисте, нвовце, европејце, западњаке, грађанисте, војвођанисте, монтенегрине…  Што је у ранијим временима, са другачијим префиксом, увек бивала најава крвавог обрачуна са Србима.

А што се тиче фрањеваца (?) и оног неименованог старешине, и њиховог отпора према латинским словима, из Подгорелчевог текста, навешћу само један податак. Преузимам га из „Зборника о Србима у Хрватској 4“ (Бгд 1999.), наслов је „Дон Јаков Групковић (1833 – 1911)“, а писао је Никола Милованчев. Дакле, цитат: „Спомињући свој одлазак Штросмајеру, Групковић наводи да се том приликом у самостану босанских фрањеваца у Ђакову, кад је Фрањо Рачки почео ‘навијат’ на босанско Хрватство, старјешина самостана издерао се на Рачког: „Ај бога ти махните се ви тог Хрватства. Ви ћете  с тим Вашим Хрватством упропастити и Србе и Хрвате! Та ми знамо да ниесмо Хрвати него Срби, а ма не смиемо од Рима звати се Србима“.

Па да се присетимо: Фрањо Рачки, као угледни историчар, први је председник Југославенске академије знаности и умјетности, основане 1867. године, са првим својим секретаром у лику Ђуре Даничића, који је и започео писати речник хрватског језика.  За време крволочне Независне државе Хрватске, Академија је постала Хрватска, да би се то угасило 1945. а обновило 1991. године.

У ових неколико тек натукнутих чињеница довољно је да ми Срби схватимо у какав историјски ћорсокак смо сатерани, па боље рећи како смо самим својим понашањем ту стигли, зато што смо се одрекли самих себе, у разним правцима духовног и физичког трајања. А Славко Подгорелец само је повод, да то увидимо.

Срђан Воларевић

Преузето са: http://www.vaseljenska.com/

Последње ажурирано недеља, 25 март 2018 08:09  

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 6375001

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.