svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Љубодраг Ђурић, "Сећања": ТИТО ПРИСВАЈА ЗЛАТО КНЕЗА ПАВЛА

КАО "БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА"

Крајем 1944. године, стигао је из Црне Горе камион са сребром и златом. То је, како изгледа, заоставштина избегле Југословенске владе, која није евакуисана приликом њене бежаније из манастира Острог, а коју су скривиали калуђери. ОЗНА је то, вероватно, пронашла и послала Титу.

Злато и сребро су били у полугама, које је Р. Р. са друговима из обезбеђења Белог двора сместио у сутерен. Поред тога, у врећицама су били златници, различитих апоена, које су С. Ш. и Р. Р. неколико дана пребројавали, и по списку смештали у врећице. Кад су завршили посао, предали су то Титу, који је то закључао у једну касу у библиотеци.

Очигледно је било да Немци нису дирали ништа у Белом двору. То ми је, у разговору потврдио и друг Тито, који је детаљно све прегледао. Ипак сам се изненадио кад ми је једног дана Тито рекао: да прегледамо заоставштину кнеза Павла, коју је он обишао у подруму, али није стигао да отвара сандуке због дотадашњих силних послова. Зато је наредио да се сандуци са златним и сребрним полугама не дирају, јер су ионако претешки за изношење, те да је он то већ видео, али да се они лакши сандуци доносе у његов кабинет. Сандуци су, отприлике, били димензија 80x60x60 цм па су их, један по један, једва доносили четири снажна гардиста, обливена знојем. Сандуци су били солидно грађени, и оковани гвозденим тракама, затворени резама и катанцима и бломибирани.

Кад донеше први сандук, спустише га насред кабинета, затим једном полугом одвалише резу, па се сви удаљише из кабинета, а остадосмо сами Тито и ја. Тито седе с једне стране сандука, а ја с друге стране. Подигосмо поклопац, па неку полутврду хартију, па зелену чојицу, а онда се указаше равномерно сложени редови табакера за цигарете (око 12x8цм). Тито узе једну, и док је лупом тражио жиг, ја рекох:

- То је позлаћено.

- Ма, каква позлата! Оне су од злата! Ево, узми у руку, па ћеш видјети колико је тешка - па ми је предаде, говорећи - ту је и жиг. Оне су од злата.

Узех пружену табакеру, а она потешка за своју величину. Отворих је, заблисташе жуте пантљике на оба поклопца, које држе цигарете, а Тито рече:

- Узми ту табакеру за тебе. Ја се почех нећкати, па рекох:

- Мени не треба злато!

- Шта причаш глупости! Узми слободно, кад ти ја дајем! То ти је мој поклон!

Мало пажљивије погледах унутрашњи део табакере. и у углу спазих краљевски грб, па одлучно рекох:

- Друже Маршале, ја нећу да носим табакеру са краљевским грбом. Ево... погледајте.

Тито узе табакеру, загледајући као и ја, па реее:

- У праву си! Добићеш ти ову табакеру други пут.

Кад је био Титов рођендан, он ми предаде ову табакеру, смешкајући се:

- Ваљда ћеш је сад примити!

Узех. Отворих. А на поклопцу је било угравирано: »Ј. Б. Тито« - и датум његовог рођења. Ни трага краљевског грба.

- Е, овако може! - рекох и захвалих се на овом дару-успомени. После 6. конгреса КПЈ (СКЈ) и прележаног затвора, занемарио сам суви плеуритис, који се претворио у водени те сам морао одлежати шест месеци. Тад сам примао учитељску плату, која је била недовољна за издржавање бројне породице и лечење моје болести. У то време Хајра и ја смо се хранили хлебом и заслађеним чајем да бисмо деци обезбедили мало бољу исхрану. Хајра предложи да златну табакеру прода неком комисиону. Тако је и учињено, али је претходно уклоњено Титово обележје са унутрашње стране табакере.

Да се вратиино прегледу првог сандука. Тито разгрну први ред табакера, па други, а иза трећег реда се указаше шатуле исте величине (отприлике) 25x15x10цм. Оне су биле украшене неким испреплетеним гранчицама и листовима. Упитах да, није ваљда, и то злато?!

Тито и на њима пронађе жиг, и констатова да су и оне од злата. Ја, онда рекох:

- Друже Маршале, да ово пошаљемо у Народну банку. Шта ће ово нама?!

- Е, Ђурић! Нека, нека!... Требаће нам и ово...

Другови донеше и други сандук, одвалише поклопац и одоше. Кад Тито подиже хартију и зелену чојицу, указаше се огрлице, како ја тада рекох Маршалу — »ђинђуве«. Биле су разних боја, розе, црвене, љубичасте и још неке нијансе. Насмејах се, псујући кнеза Павла, шта све има, и како је ове »ђинђуве«, вероватно, делио женским делегацијама из народа. При том га назвах демагогом и шарлатаном.

За то време, Тито је већ прегледао неколико огрлица, па ме преко наочара погледа:

- Ово је све драго феамење, Ђурић! Или - драгуљи. Погледај, како је сваки камен мајсторски брушен - и пружи ми виолет огрлицу, са чијих се каменчића некако чудно одбијала светлост, као да трепери. Осмотрих и вратих, па пошто нисам знао да ли Народна банка чува и овакве драгоцености, слегох раменима и ништа не рекох.

Тито разгрну још један ред и указаше се беле огрлице. Он подиже једну, и повика:

- Ево,... и бисера...

О бисерима сам знао само из народних песама, а тад сам их први пут видео. Учинише ми се мало већи од коштице из трешње или вишње, а некако сви једнаки и округли - а сличне величине сам гледао на вашарима - па бубнух:

- Ма, какви бисери?!

Са краја једне ниске, Тито је зубима стезао тај један малени »кликер«, па ми рече:

- Прави бисер, Ђурићу!

Док је Тито зубима стезао ову малу »лоптицу«, побојах се да не прсне и да га не озледи, али кад бисер издржа притисак, и кад ми Тито рече да је заиста бисер, помислих: »Откуд и ово зна?!«

На дну сандука, наиђосмо, опет, на шатуле, али дупло веће него оне из првог сандука. И ове су биле од злата.

У трећем сандуку се указаше чираци. На врху мањи, па средњи, а при дну највећи, али сви филигрански израђени и разгранати у једној равни. Мањи су имали места за две свеће, а они други за више.

Тито се чудио што су се другови жалили да је овај сандук најтежи - кад на његовом дну наидосмо на златне полуге, један ред. То је било први пут да видим златне полуге, у облику ромбоидне зарубљене пирамиде. И чираци су били од злата.

Почех да размишљам зашто Тито задржава она прва два сандука, па констатовах: вероватно за поклоне страним државницима, па можда и неким нашим друговима и другарицама. Али кад помислих на чираке, а сличне сам гледао по црквама, и кад сам видео златне полуге - једноставно рекох:

- Вала, друже Маршале, ови чираци и златне полуге нама не требају! Мислим да овај сандук и оне тешке сандучине са полугама, из подрума. пошаљемо у Народну банку.

Тито ме само погледа, и рече:

- Видећемо. Има времена!... - онда је констатовао да смо се мало уморили, те да је за данас доста!

Више ме није звао за преглед још неколико сандука кнеза Павла. Касније сам размишљао о разним формама политике, као инструменту владања над народима. Чак и пљачкаши - немачки нацисти - нису ни дирнули ово благо кнеза Павла, а све су опљачкали из наше земље. Грдне муке су имале наше делегације, после рата, да се опљачкана добра бар делимично врате у нашу земљу. О томе су ми причали Већеслав Хољевац, Сибиновић и други. А једно време им је помагао и Анте Топић Мимара, који је био способан за ту врсту послова, а имао велике везе по Немачкој.

Интересантно је да је Тито заобишао Митра Бакића, у кога је такође имао велико поверење. О садржини овог блага кнеза Павла Митар није ништа знао. О томе, чак, ништа није знао ни Александар Ранковић, са којим сам разговарао, неколико година пре његове смрти. Једино је знала Даворјанка Пауновић Зденка, јер су врата њене собе била стално одшкринута, па је чула Титове и моје коментаре, али за то време није ни једном ушла у кабинет. Свакако да јој је и Тито све испричао. После сваког прегледа сандука, пред нама су заковани, па тек онда однесени.
Једино се зна за траг извесног броја сребрних полуга, које је Тито дао из ове заоставштине, за израду нових Партизанских споменица 1941. Друг Р. Р. је полуге отерао џиповима у Завод за израду новчаница, у Топчидер, 1947. године. Та
јно је добио потврду о предатим сребрним полугама, коју је он предао Титу.

 

Последње ажурирано среда, 10 октобар 2012 20:21  

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 5225184

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.