svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Љубодраг Ђурић, "Сећања": МАРТИН БРОЗ У ПОСЕТИ БРАТУ ЈОСИПУ

А ЈОСИПА НИКО НЕ ПОЗНАЈЕ!

Некако, одмах после моје скромне женидбе, једног дана Тито доведе на ручак једног човека и представи га.

- Ово је, другови, мој брат Мартин!

Сви се руковасмо са Мартинорн и поседасмо. У току ручка Тито нам је причао да је Мартин железничар, да се оженио Мађарицом и тамо остао, те да се нису видели дуги низ година, да Мартинова деца - Марија и Фрањо знају наш језик, а Мартинова жена - само мађарски. При том се Тито почео смешкати, истичући своје задовољство што му брат није заборавио матерњи језик, и што је знање језика пренео на своју децу. Мало касније, Тито изрази жељу да се Марија и Фрањо школују у Југославији, наравно, ако се са тим сагласи Мартин.

За све то време Мартин није проговорио ни речи, као да није ни схватио Титов предлог о школовању његове деце. Повремено је погледао Митра и мене, потпуно флегматично. Био је сушта супротност Титу, и нико не би могао рећи да су то рођена браћа. Тито је приметио да смо их Митар и ја упоређивали, загледајући повремено у Мартина, па објасни да Мартин потпуно личи на мајку и да ништа није покупио од оца.

Сутрадан, Зденка Даворјанка, бану у моју канцеларију, и уз кафу ми исприча да су Тита и њу, протекле ноћи, пред зору, пробудили, када је аутомобилом, из Мађарске, стигао Мартин са Стевиним људима. Она вели да је сушта супротност Титу, и да у том првом сусрету није познао Тита.

Мартин је проборавио у Белом двору неколико дана, па се вратио својој породици, али је после извесног времена послао Титу своју кћерку Марију и сина Фрању.

Те 1946. године, у току лета, Тито је направио велики пут, обилазећи Србију преко Ужица, па преко Златибора у Санџак, Црну Гору, Дубровник, па затим Далмацију до Сплита, а потом Лику, па Загреб и на крају Словенију. Предугачка би прича била шта смо све доживљавали на том дугом путу, на коме смо друг Марко (Ранковић) и ја откривали разне незгоде организатора дочека, почев од дириговања и натеривања прикупљеног народа да узвикује пароле и да виче »Живио Тито!« Неопрезност и несмотреност политичких активиста ишла је дотле да је и Тито слушао команду: »А, сад пљесак!« - и окупљени народ запљеска. Зато је и Тито почео да прави пошалице на рачун појединих руководстава, па би их после првих поздрава запитао да ли ће бити парола, узвика и пљескања. »Хоће, хоће, друже Тито! Све је организовано и припремљено!« Понегде је Тито упитао да ли има Унре и Озне, а збуњени руководиоци су одговарали да и тога ирна, те да ће га и са тим упознати. Унра је била међународна помоћ земљама које су највише настрадале у II светском рату; а Озна је била будућа Удба.

Тако, на том путу, у Лици сусретосмо Лагвардију, заслужног човека из Америке, који се залагао да наша земља добије помоћ од УНРЕ. За њега се причало да је пореклом Личанин, који је прво отишао у Италију, а затим у Америку, где се обогатио и постао утицајан човек. Кажу да је дошао у своју постојбину Лику, где су некад живели његови преци. Тито га је примио и са њим дуго разговарао.

У Загребу је Тито, први пут, разговарао са Крлежом, затим са својом бившом супругом Хертом Хас, као и са многим познатим политичарима Хрватске сељачке странке.

Једном је Титу нешто требао хитно Стево Крајачић, па ми Тито рече да одем до Стеве и да овај одмах дође код њега. Стевина вила је била преко пута виле у којој смо са Титом одсели, на Тушканнцу. Стеву пронађох, и док се он припремао да пође са мном, на брзину погледах просторије у партеру. Све је било ново, и са изванредним укусом уређено. Ни једна вила на Дедињу, где су становали наши другови, није се могла ни приближно мерити са овом Стевином. У свим тим вилама био је стари и дотрајао намештај, тј. онакав какав је затечен. Чак и ова вила на Тушканцу, која је припремљена за Тита, била је као нека касарна, без икаквог укуса.

Сутрадан се кренуло у посету Кумровцу. То је прва посета друга Тита родном месту. У Титовој пратњи смо били А. Ранковић, С. Крајачић, ја и неколико другова из хрватског руководства. Титу су досадили организовани дочеци дуж целог овог пута, па је наредио да се само искупе најближи суседи, и нико више. Аутомобили су били остављени мало даље од Титове куће, па смо се пешице приближавали. Угледасмо лево и десно од кућних врата невелику групу жена, људи и деце, а испред кућних врата стајала је једна повисока жена. Сви су они погледима тражили Тита, па их тако унезверене затекосмо у потпуној тишини. Тито се издвоји, приђе оној жени и рукова се, а она га пропусти да уђе у кућу.

Тада се задесих поред Стеве Крајачића, па му шанух:

- Бог те, твој!... Нико не познаје Тита!

- Како ће га познавати, кад је одавно отишао! - а затим додаде - шта се ту петљаш! Гледај своја посла!... - и замаче у кућу за Титом.

И ми остали постепено смо улазили. Кућа запуштена и почађала од баџе у којој се ватра ложила.

Касније, кад сам други пут одлазио у Кумровец, Штево је све то лепо преуредио. Овог пута је Стево Крајачић предао Титу на поклон прекрасно уређен виноград са малом кућицом. То је био поклон хрватске Удбе Титу. Касније је Тито овај виноград поклонио свом сину Миши, како је то Миша испричао у »Полету«, гласилу хрватске омладине, 1987. године.

 

Последње ажурирано понедељак, 08 октобар 2012 19:03  

Колумна

Судбина

sudbina

 

Младост и старост

mladost i starost

 

Полу истине и полу знања

polu istine i polu znanja

 

Глупост и памет

glupost i pamet

 

Најбоље за најгоре

najbolje za najgore

 

Доброчинство

dobrocinstvo

 

Жеља

Жеља

 

Грешка

greska

 

Мало је дана

malo je dana

 

Заборав и опроштај

zaborav i oprostaj1

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 4669941

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.