svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Задужбина деспота Стефана

МАНАСТИР БЛАГОВЕШТЕЊЕ

У ГОРЊАЧКОЈ КЛИСУРИ

Манастириште Благовештења налази се у Горњачкој клисури, уз саму леву страну пута Петровац на Млави-Жагубица, под окомитом стеном, педесетак метара повише десне обале Млаве. Лако се препознаје по зазиданој пећини са више отвора за прозоре и врата.

Манастир је саграђен крајем 14. или почетком 15. века и био један од најистакнутијих у Браничеву. Народно предање га везује за деспота Стефана Лазаревића. Турци су га порушили у време Кочине крајине 1788. године у знак одмазде за устанак капетана Коче Анђелковића, који је свом снагом захватио пожаревачки крај и био помогнут од народа, монаштва и свештенства.

Задужбина деспота Стефана

Да је деспот Стефан овде имао свој манастир наводи се у Бранковићевом Летопису у којем се каже да је деспота Ђурђа Бранковића, потоњег владику Максима, постригао ''игумен обитељи Стефана Деспота, сина великаго кнеза Лазара, при реце Млава пределе Ждреле''.Тај игуман, чије се име не наводи, био је свакако из овог манастира, јер се засад не зна да је постојала нека друга деспостова задужбина у пределу Ждрело. Чин замонашења обављен је у цркви Светог Луке у Купинику између 1497. и 1499. године, што значи да је манастир Благовештење већ постојао на самом размеђу 14. и 15. века.

До светиње се у оно време, а и све до друге половине 19. века, веома тешко могло стићи, јер је пут кроз клисуру водио уз саму Млаву и то њеном левом обалом. Из корита реке дизале су се стрме и камените стране високих брда, а манастир је саграђен на малом, вештачки заравњеном простору у кршу. Кад би река надошла, што је често бивало, свака веза с манастиром је прекидана. До њега се тада могло стићи само одозго с планинског венца, опасном узаном и врлетном стазом.

Избор тако тешко приступачног места за манастир казује да би он могао бити намењен синаитима, на шта указује и време његовог грађења. Синаити су у последњој четврти 14. века, бежећи из својих манастира и скитова у пустињи Парорији у јужној Бугарској или из Свете Горе пред турском најездом, у већем броју стигли у Србију, где их је кнез Лазар прихватао с пажњом и усрдношћу, а   потом и његов син деспот Стефан. Уосталом, у оближњем манастиру Горњаку, задужбини кнеза Лазара, био је игуман један од најистакнутијих синаита на српским просторима Григорије Синаит Млађи, док је у самом Благовештењу монаховао Данил Синаит, а у суседној Витовници синаит чије име није запамћено. У Ждрелу је тада било најмање десет манастира, а у њима и око њих, према неким наговештајима живело је 300 до 400 монаха.

У оно време тешко приступачно место

''Отац Данил чудни Синаит'', како је у једном запису забележено, умро је на измаку 14. века и сахрањен је у Благовештењу. Са њим су у овој светињи вероватно монаховали и још неки синаити, али су давно заборављени, јер је дубока анонимност била уткана у њихов монашки живот.

Кости благовештењских монаха сакупљене су 1930. године и пренете у заједничку гробницу. На жалост, не зна се да ли су пренесене и мошти преподобног Данаила, или су остале у земљи под рушевинама манастира, ако не и негде у његовој непосредној близини, у једном од седам гробова отркивених приликом недавног археолошког истраживања.

Овде је живео и преписивао књиге Инок из Далше

Судећи по ретким вестима стиглим до наших дана, Благовештење је било веома жив манастир. У њему су преписиване свете књиге, а долазили и учени монаси из разних крајева. Судећи по и сада видљивом месту у зиду олтара за владику, овде једно време било и седиште епископа или митрополита. По предању о Смиљи Везиљи, она је, пре но што је саградила цркву Везиљу, отишла у манастир Благовештење да од епископа затражи благослов.

За време деспота Стефана Лазаревића игуман Благовештења био је кир Висарион, уман и образован монах, и велики љубитељ књиге, који се први пут ту помиње 1420. године. На његов позив дошао је у овај манастир, после деспотове смрти, тада познати краснописац Инок из Далше, да преписује свете књиге. Како је Инок записао у својој исповести, он је био позван од духовника кир Висариона и остале братије у манастиру Пречисте Благовештења близу града Ждрела.

Инок је прихватио позив и дошао, јер су манастир који је градио са 35 монаха у селу Каона код данашњег Кучева прво опљачкали турски војници у јесен 1427. године, а затим запалила и разорила мађарска војска већ следећег пролећа убивши један број монаха док су се остали разбежали. Инок и преживели монаси вратили су се кад је ратна олуја прошла, али су затекли само пустош.

Стајали су пред згариштем, не верујући да је призор пред њима језива стварност а не ружан сан.

Прекрасне вињете монаха Радослава

Радослављева вињета и Иноков текст

Овде у Благовештењу почео је предано да преписује свете књиге, о чему је касније записао: ''И тамо келију створ (саградих) написах книгу сију (ову) в похвалу и службу пречистије благовештенија''. Тај подужи запис оставио је на крају прве књиге, једног четворојеванђеља које је овде преписивао. Целу књигу је исписао као калиграф врхунског знања и умења, уз прекрасне вињете монаха Радослава, према Димитрију Богдановићу, инока из манастира Каленића.

Радослав је на слици јеванђелисте Јована оставио кратак запис: ''Помени, господи, в царстви си раба своего Радослава писавшаго светие образи сие''.


Помени, господи, в царстви...

У поруци својим савременицима и покољењима кроз векове Инок из Далше је навео како је дошао у Србију са Свете Горе на позив деспота Стефана. Потом је описао свој живот и догађаје од тог времена до доласка у Благовештење. Та његова исповест је један од најлепших записа стиглих до нас из срењевековних времена. Писана је на једноставан и разумљив начин, и остала живо сведочанство о једном узлету православља, писмености и црквеног живота, али и о трагичним збивањима на балканским просторима које је неумитно освајала похлепна османлијска сила.

Иноково Јеванђеље приказано је 1875. године на археолошкој изложби у Кијеву, а Стојан Новаковић га је представио тадањој нашој научној јавности. Сада се оно чува у једној од библиотека у Санкт Петербургу.

Инок из Далше, како га данас називамо, јер своје име нигде није записао, спадао је у плејаду светогорских монаха, који су заједно са синаитима, а можда је и сам припадао синаитском покрету, или је био његов следбеник, унели нови дух и полет у српско православље. Димитрије Богдановић о њему каже: ''Са иноком из Далше завршава се живот тог моравског књижевног круга, који је започет још за Лазареве владавине, а нарочито се развио за Стефана у Београду и потом за Ђурђа у Смедереву и Браничеву''.

Иноков Летопис са српском хроником

Страхујући од турских злочина, у време њихове последње инвазије на Србију, започете после пада Цариграда 1453. године, многи монаси из браничевских манастира повукли су се у Свету Гору. Разлог за страховање потврђује чињеница да готово нема српског манастира који острашћене османлије на било који начин нису оштетиле, запалиле или до темеља порушиле. У Браничеву ниједан није остао читав.

Међу калуђерима што су се повлачили ка Светој Гори, једином још донекле сигурном месту за православно монаштво пред турском најездом, и сталном тежњом Рима да покатоличава православне хришћане, био је и инок из Далше. Собом је носио књижицу коју је сам срочио у овом манастиру -Летопис са српском хроником од 1348. до 1438. године, односно године када је умро игуман Висарион, чијој се памети, духовности, љубави према свом роду и људској доброти дивио. Књигу је назвао Историкија и она се дуго чувала у манастиру Хиландару. Да ли још постоји, не знамо.

Русија помаже манастир Благовештење

Благовештење је спадало у српске манастире које је братска Русија кроз дужи период помагала. Оно је поменуто у руској одлуци из 1742. године у којој се истиче да ће се убудуће помоћ додељивати само манастирима који већ имају даровну повељу и да ће она износити 175 рубаља, а да ће бити испоручивана у том износу сваке пете године.

Манастир Благовештење, дакле, и пре тога је добијао сталну помоћ из Русије, као и многи други наши манастири, што само собом демантује данашње фанатизоване „евопејце“ по којима нам Русија никада није помагала.

Певање славуја са кукавицама

Број калуђера у свим манастирима Браничева, по доласку Турака, смањио се на најмању меру. Једва да их је било по неколико у манастиру. С времена на време манастири су остајали потпуно пусти за дужи или краћи период, па и Благовештење, које се у првих педесетак година робовања под Турцима не помиње у њиховим пореским књигама Лепо украшене манастирске цркве, са живописима велике уметничке вредности и снабдевене богато опремљеним богослужбеним књигама и свим потребним сасудама, Турци су немилице пљачкали и уништавали.

У Благовештењу се 1501. године помиње само игуман, а 30-40 година доцније забележена су три калуђера, да би крајем тог века поново опустео.

Велики устанак Срба у суседном Банату 1594. године, као и устанак Михаја Храброг у Влашкој, крајем тог и почетком 17. века, чији је један од предводника био Старина Новак, Србин из околине Кладова, велики јунак и борац против турске тираније, озлоједили су Турке и подстакли их да одговоре на свој опробани начин – одмаздама. Монаси из најугроженијих манастира су се повукли преко Дунава да би сачували главе. Турска војска је тада запалила и порушила један број манастира у Браничеву, највероватније оних о чијем страдању није остало ништа у колективном памћењу због великог протока времена и честих бежанија и сеоба, а који се после тог турског погрома више не помињу.


У једном запису забележеном после великих турских прогона и погрома над српским народом стоји: ''Ово писах у манастиру Благовештењу где почива преподобни отац наш Данил чудни Синаит на захтев оца нашега игумана Григорија јермонаха и свег братства у време лепог пролећа када су славуји певали с кукавицама''. Овом изванредном метафором о певању славуја с кукавицама, односно неподношљиво тешком живљењу Срба с Турцима, безимени монах је сјајно објаснио сукоб двеју дијаметрално супротних цивилизација – српске, укорењене у Европи и православљу и турске изникле из азијатске деспотије. Данашње шиптарско јурење Срба са Косова само је наставак тог вишевековног сукоба, који Европа више злоупотребљава но што решава.

Последња вест о постојању Благовештења носи датум 29. децембар 1622. године, када је у овом манастиру Боравио патријарх Пајсије и одавде понео књигу Глаголемаја благослов.

Благовештење је највероватније страдало крајем 17. века. ''У то време манастири многи опустеше и сагореше од проклетих и безбожних Агарена...'' остало је записано.

Манастир Благовештење био је на скровитијем и неприступачнијем месту него остали манастири у Браничеву. Па ипак, Турци су и до њега стигли, да по вечном праву моћника сруше, запале и убију, у чврстом уверењу да као јачи имају право на то, не желећи да знају да трагови нечовештва остају заувек

Била је то особито лепа црква

Непуних тридесет година после Кочине буне и страдања Благовештења његове рушевине посетио је Јоаким Вујић и записао, гледајући још очуване делове манастирских зидова, да је то ''једна особито лепа црква била, јербо молерај и данашњи дан лепоту своју содержи''. Притом је додао да је манастир имао само један улаз и да се прича како је у њему до 70 калуђера живело и да је манастир примао помоћ од руског двора.

Кад је Јосиф Панчић са својим лицејским питомцима дошао на то место 1863. године, од лепих фресака назирали су се само трагови. Киша, сунце, мразеви и снегови докрајчили су живопис изузетне лепоте, стар више од 400 година.

Уз остатке манастира још увек је стајала она зазидана пећина у окомитој стени Тај зид постоји и данас. Висок је 12 метара а широк у доњем делу 6 метара. На њему је 7 правоуганих отвора за прозоре и један отвор за врата, постављен неколико метара изнад заравњене површине.

Изгледа да је ова испосница старија од манастирске цркве и да је упочетку била монашко станиште, нашта указују скелети нађени испод црквених темеља у непосредној близини. Археолози су открили и остаке више манастирских зграда око цркве, али готово већ сравњених са земљом. .

Простор у цркви и непосредно уз њу је рашчишћен и прегледан, Од асфалтног пута до остатака цркве воде бетонске степенице бетонске степенице. Остале површине биће рашчишћене касније, како би ово свето место било што доступније све већем броју посетилаца.

Димензије манастирске цркве могу се и сада измерити, јер су остаци неких зидова и темеља сасвим видљиви. Она је мерила у дужину 12,5, а у ширину 5,5 метара, заједно са зидовима. Зидови су били дебели 70 сантиметара. Остао је део северног зида висине близу 4 метра. Малтер је потпуно опао тако да се види само узидано делимично обрађено каме

Изнад манастира уздижу се готово окомите литице Малог Вукана, а на супротној, јужној страни је стрма, шумовита падина Јежевца, саставног дела планине Бељанице. Цео кањон реке Млаве представља један од најлпших предела Браничева и Србије.

 

vitovnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 2435313

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.