svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Пролог за суботу 23. децембар (10. децембар) - Свети мученици Мина и други с њим; свети Јован, Деспот српски

Ел. пошта Штампа ПДФ

Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф

358

И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; "И ја сам хришћанин!" Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

Тропар (глас 8):

Уздржањем умртвише огњене покрете страсти и слабости, Христови мученици, примивши благодат да лече болести немоћних, и за живота и после смрти чинећи чуда. Заиста је преславно чудо, како саме кости точе исцељење: Слава Јединоме Створитељу Богу.


358-1Преподобна Ангелина и свети Јован деспот

Света Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је ћерка кнеза албанскога Ђурађа Кастриотића Скендербега и супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота. Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини. 358-2После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.

358-3Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована. Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

Тропар (глас 4):

Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тело угодника Свога, Светог Јована, који се моли за душе наше.


Свети мученик Гемел

Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: "Блажен си ти, Гемеле!"


Преподобни Тома Дефуркин

Велики испосник, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку.


Угодница Божја, света Ангелина, 
Света и у браку, и ко монахиња, 
Стрпљива у муци, у добру милосна, 
У туђој жалости сведушно жалосна, 
Гледаше у Бога, свог Утешитеља, 
Блажаше се крстом Христа Спаситеља, 
Утеха свом мужу, пример својој деци, 
Деца свете мајке постадоше свеци. 
Ко призове име Мајке Ангелине, 
Брзо ћe му мука свака да умине. 
У туробно време кад се царство сруши, 
Када грехом многи нашкодише души, 
Када тама турска земљу охваташе, 
Ангелина душе српске спасаваше 
Указујућ к "небу и духом и прстом, 
Тешећи их Христом, лечећи их крстом. 
И сад она свакој болној души спеши, 
И са већом силом и лечи и теши. 
Ко призове име Мајке Ангелине, 
Брзо ћe му мука свака да умине. 


РАСУЂИВАЊЕ

На безброј начина Господ Живи зна да милује и да кара, да избавља верне од напасти, да обраћа неверне у верне, и да кажњава непоправиме гонитеље вере. Када опаки Максимин погуби дивне мученике Христове, Мину, Ермогена и Евграфа, седе у лађу и крете из Александрије са својом свитом за Цариград. Но наједанпут ослепи очима, будући и раније слеп душом и умом, поче се жалити својима, како га неке невидљиве руке страшно шибају. Ускоро потом зло и сконча као што је зло и живео. У време св. Амвросија десио се и овакав случај: царица Јустина, јереткиња, беше наговорила некога Јевтимија, властелина из Милана, да некако ухвати омрзнутог joj епископа и одведе далеко негде у прогонство. Taj Јевтимије спреми кола и настани се у једној кући близу цркве, да би лакше могао Авросија увребати сама и у колима одвести. И баш онога дана када је он удесио и припремио све, да Амвросија ухвати, дође наредба царева, да се Јевтимије због неког недела одмах отера у прогонство. Тога дана војници дођоше, везаше зломишљеника и одведоше га у прогонство у оним истим колима, која он беше спремио за изгнање Амвросијево. Другом приликом уђе неки аријанац у храм, у коме служаше св. Амвросије, c намером, да из његових уста чује штогод за што би га могао оптужити. Погледавши, тај јеретик виде светитеља Божјег како поучава народ, и виде крај њега ангела светла, како му шапће речи у ухо. Устраши се од тога веома, застиде самога сeбe, одбаци јерес, и врати се у Православље. 


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам потоп света (Постања 7) и то: 
1. како пре него вода потопи свет беше потоп неваљалства у свету, 
2. како дуготрпељиви Бог пусти потоп због греха људских, и како вода потопи сву земљу. 


БЕСЕДА
о Авраму 

Ја сам земља и пепео (Постања 18, 27) 

Ово су речи, које праведни Аврам изрече за себе. Смешни су они људи, браћо, који се погорде због своје дружбе са земаљским кнежевима и великашима, те почну о себи високо мислити. Аврам се удостојио разговарати с Царем вечним и свемоћним, па ипак је остао непоколебљив у смерности својој називајући себе земљом и пепелом. Ко беше овај Аврам, да се удостоји толиког благоволења Божјег за живота, и похвале по смрти и од апостола (Гал, 3; Јевр. 11) и чак од самог Господа Христа (Лк. 16, 22; Јов. 8, 39)? Сељак, који је имао све врлине, живећи у свему по закону Божјем. Човек са тврдом вером у Бога, правдољубив, гостољубив, милосрдан, храбар, послушан, чист и смеран. Нарочито се пак прослави Аврам вером, силном вером. Сто година беше Авраму, када му Бог рече, да ће му жена, дотле бездетна, родити сина, и он поверова. И још док Сара не роди Исака, рече Бог Авраму: учинићу семе твоје као песак на земљи (Пост. 13, 16). И Аврам поверова и не посумња. А кад се роди Авраму јединац син, нареди му Бог, кушајући га, да тога јединца свог принесе на жртву, што Аврам би готов да учини, да га Бог не одврати у последњем часу. Толико беше овај дивни муж веран и послушан Богу. Зато га благослови Бог и учини славним на земљи и на небу. 

Благо онима, браћо, који без размишљања верују Богу и испуњују свете заповести Његове. Благослов Божји пратиће их у обадва света. 

О благословени Створитељу наш, благослови и нас грешне и уврсти нас у избране Твоје, који имају део са Аврамом у Царству Твом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 3006264

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.