svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Обновљен после три века

МАНАСТИР БРАДАЧА

Средњевековни манастир Брадача, посвећен Благовештењу Господњем, порушен је у другој половини 17. века, а обновљен крајем 1995. године. Певао је пуна три века, а три века провео је у рушевинама.

Судећи по непрестаном окупљању народа око остатака његових зидова и око светог и чудотворног извора у непосредној близини, манастир је наставио да живи и кад га више није било.

Брадача се налази у атару села Кула, између путева Пожаревац-Кучево и Пожаревац-Петровац на Млави, а из оба ова правца воде асфалтни путеви до наведеног села. Манастир са успешно обновљеном црквом, и капелом над светом и лековитом водом, смештен је на лепом, брдовитом и шумовитом простору.

Предања о манастиру

Према једном предању, манастир је саградио Вук Бранковић, а према другом краљ Вукашин, отац Марка Краљевића. Верујући у та предања, становништво досељено после сеобе под Чарнојевићем није желело да поправља порушену богомољу, како је забележио Феликс Каниц крајем 19. века, јер ни један ни други владар није био омиљен у народу. Приче о њима немају историјску основу, јер они нису владали Браничевом. Овде је уистину владао један Бранковић, али Радич, снажан феудалац, који је држао руднике злата, сребра и других метала на овом простору. Наследио је свог оца Бранка Растислалића, учесника у великашком распарчавању српске царевине, када је завладао Браничевом. Кнез Лазар је, предосећајући турску опасност, покушао да придобије Радича како би створио бедем одбране, а кад му то није пошло за руком сукобио се са њим. Летописац је забележио. „И расу кнез Лазар Радича Бранковића у Браничеву“.

Почетак обнове Брадаче на Благовести 1991: владика Сава у средини, десно од њега о. Душан Митошевић и отац Тадеј

Тај сукоб овога Бранковића са светим кнезом Лазаром могао би да наведе новопридошло становништво на помисао да је реч о Вуку Бранковићу.

Постоји и предање да је Брадача подигнута у виду капеле одмах после манастира Витовнице, да је мерила у дужину само 8 метара и да је припадала том манастиру, а да је продужена још за четири метра у време кнеза Лазара.

У архолошком истраживању, спроведеном пред почетак обнове манастирске цркве, лево од улаза откривена су два мушка гроба, испод нише у зиду у којој се налазило стално упаљено кандило, што наводи на претпоставку да су ту сахрањени ктитори или обновитељи. Но, никаквог натписа није било.

Арсеније Чарнојевић затиче рушевине Брадаче

Најстарији запис о Брадачи потиче из 1467. године, када је у турском пореском дефтеру забележено село Брадачица са манастиром Гориље. Село је нешто касније нестало, а манастир је по селу назван – Брадача.

Будући да је Кула, у чијој је непосредној близини био манастир, тада важила за пазарно место и спадала у најбоље произвођаче меда и вина у Браничеву, манастир је без сумње био помаган и посећен, тим пре што су и околна села била имућна.

Следеће јављање Брадаче у историјским изворима потиче из друге половине 16. в. када је овде писан један пролог „поизволенијем игумена кир Панкратија јеромонаха и всего братства присједешту ми у дому пресветеи Богородице в храмје Благовештења јеје в лето 1566 у монастиру зовом Брад(а)ча“. Запис се налази у Љубљанској библиотеци.

Први човек који је посетио запустели манастир Брадачу после турског напада и рушења и о томе оставио запис био је Арсеније Чарнојевић, будући предводник Срба у Великој сеоби. Путујући по Браничеву тринаест година пре Сеобе он је у рушевинама пронашао три богослужбене књиге – минеја, и понео их собом. На свакој од њих оставио је запис. На једној књизи је записао: „Арсеније, божеју милостију патријарх пекски (пећки) и прочих странама пишем понеже да се зна в лето 7185, тогда поидох на Браничево, и обретох сију књигу монастира некојег запустевша у неким брегома. Взех сију душепочезни минеји да ми е на службу и подписах мојеју рукоју, месеца априла 27 ден од рождества 1676“. На минеју за месец децембар патријарх је (у транскрипцији) записао: „На путу по Браничеву нађох ову књигу у манастиру Брадашево ни од кога чувану, па је донех у Патријаршију да у њој служи док се поменута обитељ не обнови“. На минеју за месец април његова порука гласи:“На путу по нахији браничевској нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео... и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме – да му није просто него проклето“. (Каква брига о књизи, а у злом и мутном времену!).

Манастир је страдао најкасније 1675. године, јер кад га је патријарх Арсеније посетио био је у рушевинама, а књиге нису биле упрошашћене кишом и снегом.

Кад је 150 година касније дошао у манастириште Брадаче Јоаким Вујић записао је да „манастир лежи између страшни шумни планина“ и да се „може видети гди је био олатар и трапеза, мужеска припрата и женска и то све порушено, камен на камену не лежи. Потом је додао да „о младој недељи и празницима обичествују овамо долазити свештеници из окресни (околних) села, који богомољеније творе“.

Крајем 19. века Каниц ће записати да су сводови уништени а да су остали „прилично високи зидови од лоше повезаних глинених шкриљаца и ломљеног кречњака“.

Приликом обнављања цркве остаци старих зидова су сачувани а између старог и новог дела постављена је мало испуштена оловна трака.

Први покушај обнове зауставили комунисти

Обнову манастира прво је покренуо владика Браничевски Хризостом 60-тих година 20. века, с намером да оживи ову стару српску светињу, коју су Турци порушили, а по предању поубијали вернике затечене у њој. Обнављање је подржао тадањи председник пожаревачке општине Бранко Ивошевић и већина одборника, и све би се добро завршило да се није испречила комунистичка идеологија, по којој је црква опијум за народ (нека врста кокаина или марихуане) због чега је треба у корену сасећи. С убојним покличом: Црква је дигла главу! кренули су они у свој крсташки рат. Ивошевића су сменили са свих функција, владици Хризистому упутили су оштар прекор, и свима ставили до знања да такву „дрскост“ неће трпети! И нису трпели.


Еп. браничевски Хризостом (први здесна), покретач обнове Брадаче, у обилажењу манастира са авом Јустином Поповићем и еп. рашко-призренским Павлом, будућим патријархом српским

Наравно, све док није умро Броз и идеологија се распала.

„Прву службу пред рушевинама Брадаче одржао сам на Благовести 1982. године“ сећа се ондашњи парох црљеначко-кулски свештеник Десимир Јовић. „Дошло је било само једанаест верника. Брозов дух је још увек лебдео над Србијом. Следеће године било их је 29, а годину дана касније окупило их се четири стотине“.

Брадача обновљена 1991-1995

Обнављање Брадаче коначно је започето у пролеће 1991. године уз живо присуство владике Браничевског Саве. Радовима је руководио свештеник Јовић, некада грађевинар, а по архитектонским решењима Снежане Вукашиновић, архитекте из Смедерева. У олтару је задржан средњевековни часни престо, а већ исте године зидарски радови на самој цркви су завршени. Сви раније предвиђени послови су окончани 1995. године.

Света вода „лековита и чудотворна“


Као уз сваки српски православни манастир и овде је света и лековита вода, за коју је Каниц написао да је, по веровању народа не само лековита него и чудотворна. Капелу над извором саградио је Ђура Павловић из Куле 1938. године.. Ђура је имао две кћери, али кад се једна разболи и умре млада он усни да ће му умрети и друга кћи Живана ако не обнови манастир Брадачу. Он за тако велики посао није имао новац, па уради оно што је могао – сагради капелу над извором. Његов натпис и данас је на зиду капеле: „Подижем за здравље ћерки Живани“. И, Живана је остала жива, а 90-тих година 20. века обновила капелу и оставила своју поруку.

Повише манастира, на врху брда Врањевац, као својеврсни споменик, стоје још увек ровови топовске батерије српске војске која је бранила Браничево од Немаца 1915. године, пристиглих „да окупају Србију челиком“, како су обећавали њихови генерали. Сваке године љубитељи српске историје и чланови Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова долазе на то место да се поклоне сенима свojих дедова, од којих су многи управо на овим просторима погинули. Близу две хиљаде српских војника страдало је од 7. до 27. октобра те 1915. године широм Браничева, у биткама на Врањевцу, Бубњу, Крсту, Рановцу, Костолцу, Пожаревцу, Ореовици и другим местима. Борили су се против непријатеља бројно надмоћнијег и оружјем пребогатог,. гинући и падајући у ропство из којег се нису вратили. То је био разлог за подизање споменика погинулим ратницима, које се управо припрема. Они су својим животима потврдили љубав према отаџбини и завичају, од којег нису тражили ништа. На завичају је да учини бар нешто – будућих покољења и истине ради.

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 2435321

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.