svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Немања ВИДИЋ: СРПСКИ И ХРВАТСКИ ЛИНГВИСТИ САГЛАСНИ ДА ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА МОРА ОСТАТИ У СРБИЈИ (1. ДЕО)

36394"ЋИРИЛИЦА ЈЕ ПРВО И ОСНОВНО СРПСКО ПИСМО" САМО НА ПАПИРУ И - СЛУЖИ ЗА ЗАМАЈАВАЊЕ НАРОДА

  • Академик Милка Ивић је говорила да се латиница „осладила“ Србима, али је, за сваки случај, фалсификован и Вуков Буквар да би се народу показало да је ова латиница српска и по томе што је Вук њен аутор, наравно лажни аутор. Наиме, у репринт издању његовог Буквара (саветник издања др Голуб Добрашиновић) додат је лист који није постојао у оригиналу, на коме су једна поред друге азбука и абецеда
  • Знало се да ће својевремено бити смењен председник Владе Србије др Благоје Нешковић јер је на неком састанку Александар Ранковић рекао да се он још увек потписује ћирилицом, што је још један од доказа да је комунистичка власт у Југославији била отписала српску азбуку у корист хрватске абецеде
  • Уместо да се питање писма у Срба реши у складу с Уставом Србије, тј. да се српски језик пише ћирилицом, српски лингвисти су прописали два српска писма, с тим да се нуде властима да они предложе нови закон који ће бити на страни ћирилице. Тај закон, без правилног правописног решења, може повећати постотак ћирилице у јавном животу са 7% на 8%, па можда и на читавих 10%, али не може осигурати да ћирилица поново суверено влада српским језиком.
  • Међутим, лингвисти не разумеју да њихов предлог закона неће бити изгласан, јер ће се посланици позвати управо на „српску језичку науку“ која тумачи да су српска оба писма, па ако је тако, они ће се одлучити за западну варијанту - за латиницу . Јер, она иде уз крилатицу „ЕУ нема алтернативу“, уз NATO, уз „другу Србију“, уз српски „аутошовинизам“ и сл.

НОВОСАДСКИМ књижевним договором из 1954. комунистичка власт и језичка струка преименовали су српски језик у српскохрватски/хрватскосрпски и у њега увели хрватску латиницу равноправну са српском ћирилицом.

Није се крило да прави циљ није био истинска равноправност писама, која није ни могућа, него да временом латиница замени ћирилицу у српским земљама. Такав експеримент, односно увођење конкуренције свом писму туђим писмом, представља језичко насиље над једним језиком (српским) ) какво није забележено у целој светској историји ни пре ни после тога.

      Седам деценија касније, српска азбука је заступљена у јавном животу Србије и Републике Српске мање од 10% у односу на хрватску абецеду.

У Црној Гори је у још катастрофалнијем положају, а о српској ћирилици за Србе у њиховом језику у Хрватској да и не говоримо. То је у потпуном раскораку с написаним у Правопису српскога језика да је ћирилица „по важности прво и основно српско писмо“, као и с уставном одредбом у Члану 10. Устава Србије која гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Како су и када из српскохрватског језичког заједништва изашли Хрвати и Срби

Хрвати су језичко заједништво са Србима напустили још 1967.г. на једини разуман начин: назвали су свој језик хрватским, уз кога иде хрватска латиница. Заправо, они ни у хрватскосрпски језик нису уопште уводили ћирилицу.

Срби нису поступили симетрично, називањем свог језика српским и везујући за њега само ћирилицу. Заправо, они језичко заједништво са Хрватима нису напустили до данашњег дана. Напротив, временом су у њега само још дубље улазили, а зауставили су се 2010. г. тако што су латиницу правописом прогласили српским писмом.

Српски лингвисти су чак и 1992. г. имали своје Друштво за српскохрватски језик и поносили се тиме да њима нико није наметнуо то име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења!

Тек им је народ на референдуму за Устав 2006. г. избио из главе то име. Али, народ није одлучивао о имену речника, па САНУ наставља да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика, уместо српског језика!!!

2092

Универзитетски професор пише уџбеник за средње школе у чијем наслову је српско име језика, а унутра се изучава српскохрватски језик!

Правопис с наведеним решењем питања писма изашао је 2010. г., тј. пет година после оглашавања уставне обавезе о језику и писму.

Плашећи се да правописна норма неће бити у складу с Уставом, односно да ће и латиница ући у правопис као друго стандардно српско писмо, удружења за одбрану ћирилице тражила су пријем код председника Матице српске. До разговора је дошло тек онда кад су удружења службеним дописом упозорила председника да ће доћи с транспарентима пред Матицу ако не буду примљена.

На састанку је главни редактор Правописа проф. др Мато Пижурица рекао да ће латиница бити у Правопису само у мери да наша деца могу читати српску дубровачку књижевност. То је обична бесмислица јер су српска деца знала читати латиничке текстове на српском језику и пре уласка у језичко заједништво с Хрватима 1954. г.

Он је одгађао излазак новог правописа чак 5 година и на крају је погазио дато обећање именујући и латиницу стандардним српским писмом.

На једној од годишњих скупштина Матице српске то кашњење је правдао тиме да нико нема храбрости да промени концепцију академика Митра Пешикана, а она се тицала српскохрватског језика и његове латинице. Значи, један човек, Митар Пешикан, учвршћивао је југословенство на рачун српства српскохрватским језиком и латиницом, трасиравши пут замењивања ћирилице латиницом и везивање Срба за туђе, окупаторско писмо за вјеки вјекова.    

Ћирилица маргинализована, српски лингвисти правописом унапредили хрватску латиницу

Пижурица је написао у Правопису да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“, те да је она „од седамдесетих година 20. столећа запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“.

Из наведеног би се дало закључити да су биле равноправне ћирилица и латиница, али да је ћирилица поклекла због неке своје мањкавости.

Он је тиме сакрио истину да је Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику из 1954. г. (у организацији Матице српске) била планирана замена ћирилице латиницом, да је тај процес планиран и усмераван државним мерама, па и применом отвореног насиља над ћирилицом, које је ишло чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине, те да је престала њихова производња и увоз. На Телевизији Београд није било готово ни слова ћирилице чак и у школским емисијама.

Академик Милка Ивић је говорила да се латиница „осладила“ Србима, али је, за сваки случај, фалсификован и Вуков Буквар да би се народу показало да је ова латиница српска и по томе што је Вук њен аутор, наравно лажни аутор. Наиме, у репринт издању његовог Буквара (саветник издања др Голуб Добрашиновић) додат је лист који није постојао у оригиналу, на коме су једна поред друге азбука и абецеда.

Знало се да ће својевремено бити смењен председник Владе Србије др Благоје Нешковић јер је на неком састанку Александар Ранковић рекао да се он још увек потписује ћирилицом, што је још један од доказа да је комунистичка власт у Југославији била отписала српску азбуку у корист хрватске абецеде.

Увођењем хрватске латинице ћирилици плански одузет карактер спрског писма

Писци Правописа имали су две могућности. Прва је да се врати стање које је било пре уласка Срба у језичко заједништво са Хрватима. То истовремено значи да ће се у Правопису применити општесветски принцип - једно писмо за један језик, и то на овај начин: „Данас се српски језик пише ћирилицом. У српску културну баштину се убрајају и она дела српских аутора која су раније објављена на латиници.“

2093

Друга могућност је она са два српска писма, која је и одабрана Правописом, а која је од 1954. г. до данас већ готово искоренила ћирилицу.

Па ваљда зато што је процењено да је ћирилица толико онемоћала да јој нема спаса, аутори Правописа су јој нашли замену у хрватској латиници препоруком да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“.

Дакле, Пижурица је обећао да ће Србима правописом бити препоручено да уче латиницу у мери да би знали читати текстове исписане српским језиком на латиници, а написао је да њоме треба писати српски језик. Оно да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ је само на папиру и служи за замајавање народа.

Суштински недостатак правописног решења писма је у томе што је увођењем и латинице у српски правопис ћирилици одузет карактер српског националног симбола.

Ако се српски народ помири с оним што му је понудила Матица српска својим правописом, а то је да је ћирилица само једно од два средства писане комуникације, онда она нити може нити треба да опстане.

Лингвисти нису Правописом помогли „запостављеној, маргинализованој и запуштеној ћирилици“ на једини могући начин - именујући је српским писмом уместо првим и основним српским писмом. Напротив, они су додатно оснажили латиницу које већ има више од 90% тако што су је унапредили у стандардно српско писмо.

Значи, ако гори ћирилица (што је и било у Хрватској), треба досути бензина да што пре изгори, да коначно престане да се батрга.

Аналогно се поновило и на једном каснијем скупу у Бањој Луци 2011. на тему „Језик и писмо у Републици Српској“, када су поново дували у латиничко једро.

Од седам радова о ћирилици само је рад Драгољуба Збиљића позивао на узбуну да се спашава ћирилица, а остали су били у смислу „село гори, а баба се чешља“. Закључком је предложено Влади Републике Српске да ћирилица буде примарно писмо у службеној употреби, што значи да у службену употребу треба да уђе и латиница, иако је по Уставу Србије само ћирилица у службеној употреби.

После објављивања тих закључака огласио се у новинама један од учесника скупа академик Љубомир Зуковић речима да ћирилица замире, али нам треба и латиница јер наша деца уче енглески језик!

Има да остане Србима хрватска латиница па макар и умрла српска ћирилица

Па како је могуће да лингвисти у Бањој Луци читају опело ћирилици гурањем и латинице у службену употребу кад је Републици Српској потребан сваки национални симбол као хлеб и ваздух, а истовремено им је жао што ћирилица замире? Могуће је зато што је на томе скупу главну реч водио редактор антисрпског правописа проф. др Мато Пижурица, а жели се један буквар и један правопис у свим српским земљама. Могуће је зато што је лажна брига за ћирилицу српских лингвиста, и то од 1954. г. до данас.

Уместо да се питање писма у Срба реши у складу с Уставом Србије, тј. да се српски језик пише ћирилицом, српски лингвисти су прописали два српска писма, с тим да се нуде властима да они предложе нови закон који ће бити на страни ћирилице. Тај закон, без правилног правописног решења, може повећати постотак ћирилице у јавном животу са 7% на 8%, па можда и на читавих 10%, али не може осигурати да ћирилица поново суверено влада српским језиком.

Међутим, лингвисти не разумеју да њихов предлог закона неће бити изгласан, јер ће се посланици позвати управо на „српску језичку науку“ која тумачи да су српска оба писма, па ако је тако, они ће се одлучити за западну варијанту - за латиницу . Јер, она иде уз крилатицу „ЕУ нема алтернативу“, уз NATO, уз „другу Србију“, уз српски „аутошовинизам“ и сл.

 (следи други део)

Преузето са: http://fakti.org/

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 3262545

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.