svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Татјана Марковић: СРПСКИ ГЕНЕРАЛИ У БОРОДИНСКОЈ БИЦИ

И Срби имају разлога да буду поносни на Отаџбински рат: чак 10 генерала Срба, већином пореклом из Нове Сербије, допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија. У Србији уочи прославе 200-годишњице Отаџбинског рата 1812. шира јавност мало зна да је у чувеној Бородинској бици у руској војсци ратовало чак десет генерала Срба, већи број команданата нижег ранга и обичних војника.

Наиме, у саставу Царске армије императора Александра I под командом фелдмаршала Кутузова били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.

Неки међу њима су били досељеници у Русију, на пример Ђорђе Арсенијевић Емануил, (рођен у Вршцу) и генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић (рођен у Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном били су представници друге или треће генерације Срба досељених у 18. веку на просторе Русије за време цара Петра Великог и царице Јелисавете. Срби су се тада населили у Новоросију, територију ослобођену од Турака и кримских Татара на јужној граници Руске Империје, и формирали покрајине Нова Сербија (северни део данашње Кировоградске области у централном делу данашње Украјине) и Славеносербија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. века живело 50.000 досељеника.

Генерал Михаило Милорадовић је командовао на централним позицијама код Бородина. Из слободних извора.

Међу овим генералима један је запамћен као велики херој Отаџбинског рата 1812: потомак славне херцеговачке породице Храбреновић, наустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина. Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Он је упутио парламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намерно подметнули сами Руси, што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму.


Потом су уследиле сјајне победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Указом императора Александра I Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. је постао генерал-губернатор Санкт Петербурга.

Током чувеног устанка декабриста 14. децембра 1825. Милорадовић је био на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Генерал, који није био рањен у више од 50 битака, добио је тада две ране, из пиштоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова последња жеља је била да се ослободи 1500 кметова који су му били у служби.

Извор: „Руска реч“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5368110

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.