svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Славеносрпски:

105815 vest tgfДоба кад су Руси и Срби писали скоро истим језиком

Неће бити претерано ако кажемо да је у 18. веку – периоду у коме је један део српског народа био под влашћу Турака, а други у опасности од покатоличења – Русија помогла Србима да сачувају и васпоставе културну традицију и књижевни језик. Црквенословенски језик руске редакције и руски језик су послужили као темељ за српски национални препород у 19. веку.

Опште познато је да руско-српски односи имају вишевековну традицију. Учени људи и монаси из Србије су још у 14. и 15. веку одлазили у Русију и тамо настављали своју делатност. Најпознатији међу њима су митрополит Кипријан, који је ујединио Кијевску и Московску митрополију у јединствену Руску цркву, и Григорије Цамблак и Пахомије Логотет Србин, који су дали свој допринос развоју староруске књижевности. Затим су руски просветитељи у 18. веку подржали српску културу када су за њу настала тешка времена.

Крајем 17. и у првој половини 18. века после аустријско-турског рата и сеобе косовских Срба на челу са патријархом Арсенијем Црнојевићем (1690) и касније Арсенијем Јовановићем (1740) значајан део српског становништва се нашао на територији Аустрије (Војна крајина) и Мађарске (Војводина).

105815 vest tgf

Под аустријском влашћу, као и под Турцима, православно становништво је било прогоњено. На пример, Србима је било забрањено да славе Савиндан, да певају старе српске песме, да свирају националне мелодије и носе народну ношњу. Све је то аустријска власт доживљавала као облик политичког протеста против ње.

5a155b2015e9f9348c543eba

„Сеоба Србаља”, Паја Јовановић / Из слободних извора

У то време је у Београду митрополит био Мојсије Петровић. Страхујући од могућег покатоличавања српског народа он се обратио Русији за помоћ. Срби су позвали из Петербурга учитеље да организују школе и предају у њима.

Познати историчар и слависта Н. А. Попов писао је да су „Срби радо прихватали руски утицај. Тај утицај нису наметали ни Петербург, ни Москва, ни Кијев. Срби су га сами тражили и доживљавали га као ослонац у борби против претензија католичке хијерархије и система образовања који је спроводила бечка власт”*.

Тада је у Русији владао Петар I. У његово време су руско-српске везе биле разноврсне и прилично честе. Вероватно је томе допринела чињеница да је деведесетих година 17. века Русија отворила конзулат у Бечу.

 

5a155c5015e9f9348e7c5f15

Мојсије Петровић, Из слободних извора

Молба је услишена, тако да је у име Синода Руске православне цркве у мају 1726. године у Београд послат синодски преводилац Максим Суворов као учитељ латинског и словенског језика. Суворов је донео велику количину руских књига: седамдесет словенских граматика, десет лексикона на три језика и четристо буквара. Црквена и световна литература је од тада почела редовно да пристиже из Русије, и ти текстови су постали језички образац за српске ауторе**.

Максим Суворов је ускоро по доласку основао у Сремским Карловцима прву српску школу која се врло брзо развијала.

Тај догађај је имао великог утицаја на унутрашњи живот Српске православне цркве, будући да је у 18. веку руска редакција црквенословенског језика постала званичан богослужбени језик Српске цркве. Али утицај руског језика је био снажан и изван сфере богослужења.

Славеносрпски језик

5a15574d15e9f934891f5102

„Славеносербски магазин”, Из слободних извора

Црква је лако прихватила руску редакцију црквенословенског језика, јер се она није драстично разликовала од српске редакције, а у тим тешким временима се осећао велики недостатак богослужбених књига. Међутим, црквенословенски језик се већ у то време доста разликовао од народних дијалеката и због тога је многима био неразумљив. Тако је настао славеносрпски језик, који се проширио у појединим круговима српских писаца и представника српске интелигенције и дијаспоре у другим деловима Хабзбуршке монархије.

Са лингвистичког гледишта је то била мешавина руске редакције црвенословенског језика и разговорног српског језика тог периода.

Са гледишта тадашње политичке ситуације славеносрпски језик је био својеврсни одговор на прогоне Срба у Хабзбуршкој империји, и као такав је постао језик српске књижевности и образовања.

Руски србиста Н. И. Толстој је писао: „Четрдесетогодишњи период од 1740. до 1780. године с правом се сматра добом готово потпуне владавине ’славеносербског’ књижевног језика насталог на руској основи. Међутим, ту руску основу не треба схватати као обичан руски језик. То је био старословенски језик каснијег руског типа, тј. руски ’високи’ књижевни стил 18. века”***.

Граматика

Примери граматике славеносрпског језика могу се видети у часопису „Славеносербски магазин” који је издавао Захарија Орфелин. Текстови на том језику обилују старословенском и руском лексиком. Глаголи у 3. лицу множине презента имају наставак „-т” (што је карактеристично за руски језик):

„Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе”.

У целини гледано, тај језик је имао прилично необавезна граматичка правила, а дела написана славеносрпским језиком била су стилски разнородна, јер су облици речи варирали у зависности од интерпретације аутора, док се у преводу произвољно мешала лексика различитих језика. Са друге стране, ти текстови су ипак били доста разумљиви читаоцима.

Представници

5a1559ff15e9f9348c543eb4

Из слободних извора

Најпознатији представници и поборници славеносрпског језика били су Јован Рајић (1726-1801), Захарија Орфелин (1726-1785) и Милован Видаковић (1780-1841).

Орфелин је 1768. године у Венецији покренуо часопис „Славеносербски магазин”, у коме је позвао да се ствара књижевност на националном језику. Он је наглашавао значај тог језика и радовао се што ће он у књигама доћи на смену латинском језику, који народ не разуме. Орфелин је свакако био под огромним утицајем руске културе и гајио велико интересовање за руску историју, иако никада није био у Русији а руски језик је познавао само из књига. У Венецији је 1772. године објављено његово највеће и вероватно најзначајније дело „Житіе и славныя дела государя императора Петра Великаго” које је чувени српски књижевни критичар Јован Скерлић третирао као најбоље историјско дело у српској књижевности 18. века. Захарија Орфелин је у својим делима следио пример руских писаца. За језик његових дела су карактеристични србизми у лексици и руска морфологија:

„Спустя нѣколико дней послѣ погребенiя Царя Федора, а именно 15 маiя, стрѣльцы взбунтовавшиеся пришли вьоружены въ Кремль съ тужбою”. („Житіе Петра Великаго”)

У делима Јована Рајића, конкретно у делу „Исторiя разныхъ славенскихъ народовъ”, такође доминира руски књижевни језик „високог” стила, који обилује црквенословенизмима (бо, суть, якоже, итд.), али са мањим бројем српских израза. Па ипак, са прихватањем руско-црквенословенског језика није била прекинута традиција коришћења народног језика у писању. Поједина дела тим језиком пишу и Орфелин („Искусни подрумар”) и Рајић („Бој змаја с орлови”).

5a15574c15e9f934891f5101

Јован Рајић (1726-1801), Из слободних извора

Милован Видаковић, учитељ гимназије у Новом Саду, сматра се оцем савременог српског романа. Његова дела су у то доба била веома популарна. Многа су написана управо на славеносрпском језику. Занимљиво је да је Видаковић био ватрени поборник тог језика, што је одражено и у полемици између њега и Вука Караџића. Караџић је у „Новинама сербским” 1815. године објавио своју рецензију Видаковићеве књиге „Усамљени јуноша”, у којој је критиковао пишчев језик. Писац је у одговору окарактерисао Вукова језичка схватања као „пагубну заразу литературе наше” и изјавио да је боље сасвим престати са писањем него се придржавати правила Вукове граматике. Касније је, међутим, постепено прихватио идеју о народној основи књижевног језика коју је проповедао Караџић, прихватио је и Вукову реформу, али је и даље у писању користио старе руске књишке изразе и речи.

5a155a5285600a328950a852

 Из слободних извора

У историји српског језика веома велики значај има период у коме су Срби активно користили руски књижевни језик као средство научно-просветитељске делатности. Тако је настао славеносрпски језик. Он је у суштини послужио као припремна фаза у стварању савременог српског књижевног језика у коме је касније, средином 19. века, важну улогу одиграо Вук Караџић.

Руски историчар Н. И. Петров (1841-1905) овако је окарактерисао руско-српске односе: „У срећно доба своје историје Срби су обрадили своју културу, а затим су, губећи политичку самосталност и падајући у турско ропство, плодове свога образовања предали Русији, а она је, користећи те плодове, временом Србима постала заштитница и учитељица”****.

Улога руског језика у историји српске писмености и књижевног језика је општепризната. Руски језик и руска књижевност су у периоду тешком за српску културу били моћно средство које је Србима омогућило да сачувају своју православну културу и своје националне црте, а да се притом не одрекну својих словенских корена.

* Из чланка «К вопросу о реформе Вука Караджича» // Журнал Министерства народного просвещения. 1882, део 220, бр. 4, с. 196.

** В. П. Гудков, «Исследование частных вопросов славянских языков», 2007, с. 53.

*** В.П. Гудков, «Исследование частных вопросов славянских языков», 2007, с. 53.

**** «Исторический взгляд и связи отношений между сербами и русскими», Киев, 1876, с. 28.

Светослава Цветкова,
Russia Beyond

 

Преузето са: http://vostok.rs/

 

Последње ажурирано петак, 01 децембар 2017 16:10  

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 2513900

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.