svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Винко ПАНДУРЕВИЋ: ШТА НАМ ТО СЕРВИРА ГОСПОДИН СЕРВЕР?

server-700x435Господин Сервер призива да проблеме решавају они који их производе

Нама Србима је добро познат господин Данијел Сервер, али не као уважени професор и експерт за Балкан са вашингтонског Johns Hopkins универзитета, него као особа која је добро умрежена у разним америчким обавештајно-политичким и сличним структурама, човек који наступа као врло агресиван антисрпски јуришник НАТО, који себе сматра експертом за Балкан, а посебно експертом за „српско питање“.

Иступ господина Д. Сервера у најновијем издању часописа „Савета за међународне односе“, а који је пренео и „Глас Америке“, представља још једну потврду са колико „самопоуздања“, „умешности“, „знања“, „обавештености“ и „аналитичности“ господин Сервер наступа, овог пута позивајући председника САД, Д. Трампа да „поступи хитно да би се сачували мир и стабилност на Балкану“. Контекст у коме се огласио господин Сервер укључује и његов став и однос према Србији и српским интересима на Балкану, који нам нису нимало наклоњени, у коме он покушава да утиче на одређене аспекте америчке политике на Балкану и да оснажи своју „реалну (гео)политичку тежину“, која и није више нарочита. У најновијем иступу господин Сервер нам „сервира“ неке своје старе ставове и предвиђања, која покушава да актуелизује у контексту наводне забринутости за очување мира и стабилности на Балкану, па у том смислу предочава и опције за решавање „пољуљане политичке и безбедносне ситуације на западном Балкану“, са којима је наводно упознао и Конгрес и Белу кућу.

Господин Сервер понавља већ стару и отрцану фразу НАТО савеза, коју нарочито истичу САД, а то је: „главни узрочник нестабилности на западном Балкану представља мешање Русије“, која, како каже Сервер, „не жели прозападни и продемократски развој тог дела Европе“. Иако Сервер не предвиђа нови велики рат на западном Балкану, он не искључује избијање насиља због «екстремиста» у Албанији, Македонији и Србији, који би могли, по његовом мишљењу довести до новог етничког чишћења, померања граница, даље исламске радикализације итд.

За избијање новог насиља, о коме говори Сервер, као одговорне, поред Русије види „домаће радикалистичке снаге“ различитих етничких група, не помињући „заслуге“ за изазивање нестабилности на западном Балкану водећих западних земаља и кључних партнера из НАТО пакта. Напротив, он се залаже за појачану западну дипломатску и економску интервенцију и при томе нуди више опција, по којим би се уставне реформе у БиХ одвијале по мери САД, решио статус «Косова», које би постало члан ОУН, а Македонија добила име под којим би могла несметано приступити НАТО пакту и ЕУ.

Он се залаже за убрзано спровођење политике европске интеграције западног Балкана, која је запала у ћорсокак због низа тешкоћа у ЕУ, почев од Брегзита, мигрантске кризе, неслагања око опстанка еврозоне и сл. па онда нуди опцију много активнијег америчког ангажовања на западном Балкану. Опцију прекрајања граница на западном Балкану он одбацује, иако се за исту некада залагао, јер је то идеја која је, како то Сервер каже, „супротна америчким интересима и основним демократским вредностима САД“. Претходно прекрајање граница на постјугословенском простору, и претходно насилно прекрајање граница Србије, отимањем КиМ, очито да су били у складу са америчким интересима и демократским вредностима САД.

Зашто је господин Сервер стао на „западно-балканску линију за сервирање“, да се изразимо спортским речником, баш у овом тренутку? Због следећег: униполаризам који је до скоро неупитно владао светом повлачи се пред новим изазовима; западна експанзија на исток и југоисточну Европу слаби, упркос свим, а посебно милитаристичким настојањима његових протагониста; нови биполаризам, који професор М. Степић назива „антагонизмом проамеричког и антиамеричког света“, све више снажи, а за тај нови биполаризам најбољи индикатор је КиМ, као посебна врста „сеизмографа“, како то рече професор М. Степић; рађа се постатлантистички свет и постатлантистички Балкан, који ће довести до повлачења атлантизма са Балкана све до исписивања нових граница на западном Балкану.

Због свега овога господин Сервер снажно хвали напоре потпредседника САД Мајка Пенса, који је преузео водећу улогу у одређивању политике САД према западном Балкану. Главна полуга САД у снажењу свога присуства на западном Балкану јесте „Америчко-јадранска повеља“ (А3), чији је званични назив „Повеља партнерства између Македоније, Албаније, Хрватске и САД“, потписана у мају 2003. године у Тирани. Црна Гора и БиХ Повељи су се придружиле 2008. године (А5), док је Србија добила статус посматрача. Ова врста регионалног повезивања под вођством САД се представља као стратешко партнерство међу државама чланицама које имају заједничке интересе, као што је јачање међусобних билатералних и мултилатералних односа и јачање односа са осталим државама у региону, са циљем да се обезбеде интеграције у европске, политичке, економске, безбедносне и одбрамбене институције. Оваква врста „сарадње“ између набројаних држава чланица Повеље и САД у ствари омогућава снажну полугу САД да чврсто за себе вежу земље западног Балкана и да истискују сваки облик присуства и утицаја Русије у региону.

На западном Балкану се води жестока битка за превласт између САД, које настоје искоренити сваки облик присуства Русије, и Русије која настоји обезбедити своје легитимне интересе и у овом делу света, пре свега остваривањем и развијањем партнерских и пријатељских веза и односа са Србијом, РС, Македонијом, па и са Црном Гором.

Србија још увек одолева притисцима западних земаља (САД, водећих чланица ЕУ, ВБ и др.) и одбија да уведе санкције Русији и да у целости прихвати спољну и безбедносну политику ЕУ, посебно када је реч о односима спрам Русије; остварује снажну војну и војно-техничку сарадњу са Русијом, додуше нешто мањег интензитета када је реч о заједничким војним вежбама него са земљама НАТО савеза; истрајава на војној неутралности; одбија да призна самопроглашену косовску државност, прибегавајући за одређено време „унутар-друштвеном дијалогу“, покушавајући да купи време. Због свега тога, она снажно иритира своје западне «партнере», а у последње време све више САД. Због тога и из ЕУ и САД стижу све отворенији иступи, да од уласка Србије у ЕУ нема ништа док не призна «Косово».

Пошто Србија има снажно упориште у СБ ОУН, односно подршку Русије и Кине као сталних чланица СБ за очување интегритета земље и спречавање пријема Косова у ОУН, „наши западни савезници или партнери“ све више притискају Србију и њену Владу да она сама (Србија) учини први корак на унутрашњем плану у погледу (не)признавања «Косова», како би коришћење права вета од стране Русије и Кине у СБ постало сувишно.

Истовремено, НАТО настоји да се прикаже као искрен партнер и пријатељ Србије, који снажно цени и подржава одлуку Србије о војној неутралности и како је НАТО спреман да сутра Србији помогне у сваком погледу. С друге стране, и државно руководство Србије, ситним корацима, покушава да отупи оштрицу неповерења, па и презира према НАТО, који још увек постоји у нашем друштву, због којих велика већина грађана Србије не жели да се Србија придружи том војно-политичком савезу. Сва досадашња „смекшавања“ до сада чврстог декларативног става српског руководства да неће признати самопроглашено Косово као државу, дала су одређене резултате на практичном плану кроз примену различитих одредби Бриселског споразума у „процесу нормализације односа“ „Приштине и Београда“. У вези са овим, Сервер је рекао „да је Србија признала Косово, јер је Београд већ прихватио у споразуму постигнутом са Приштином, легитимитет уставног и правног поретка Косова на читавој територији. Косова“.

Све ово што смо до сада рекли утиче на процес атлантских и евроинтеграција западног Балкана. Односи између САД и ЕУ нису такви да би се проблеми западног Балкана видели на исти начин или решавали истим методама и средствима. САД настоје задржати свој утицај на ЕУ, користити савезништво са ВБ, која напуста ЕУ, још чвршће везати судбину својих досадашњих верних „савезника“ са западног Балкана (Албанија, Косово, БиХ и Хрватска), и савезника из „Нове Европе“ (Пољска, балтичке земље) и убедити их да једино САД могу испунити њихова очекивања.

Зато имамо све израженија лобирања, у која можемо сврстати и иступе господина Сервера, да се амерички председник што хитније и интензивније укључи у „смиривање и стабилизовање мира на западном Балкану“, како би САД преузеле диригентску палицу од ЕУ. Због свега тога господин Сервер предлаже да САД одреде-именују специјалног изасланика за западни Балкан, који ће решавати наведена питања и давати препоруке за даље америчко ангажовање на западном Балкану и југоисточној Европи. Можда нам се ускоро појави неки нови Холбрук, са свим оним што је овај представљао и радио на штету српских интереса на постјугословенском простору.

Према неким изворима, САД дају Приштини и Београду рок од 18 месеци да заврше преговоре, нормализују односе (читај да Србија омогући «Косову» интеграције у све међународне организације укључујући и ОУН). Зато приштинско руководство захтева од ЕУ да прихвати веће ангажовање САД у преговорима са Београдом у оквиру бриселског дијалога, индиректно шаљући поруку да то могу да окончају само САД, и на тај начин снажно иритирају ЕУ. Истовремено, САД притискају РС да се помири са централистичким тежњама бошњачког политичког Сарајева, и пружа подршку бошњачком руководству у Сарајеву, не осуђујући ратно-хушкачке наступе Бакира Изетбеговића и одлучно захтевају да се „умањи или искорени“ утицај Русије у РС.

Дакле, господин Сервер се брине за очување мира и стабилности на западном Балкану тако што призива да проблеме решавају они који их производе – спољне факторе, оптужујући домаће снаге за изазивање нестабилности па чак и могућих оружаних сукоба. Стање односа на западном Балкану се представља много запаљивијим него што оно јесте, па се због тога подстрекавају домаћи политичари који су склони радикализму и дестабилизацији мира, као што су то неки бошњачки политичари у БиХ и Рашко-полимској области, албански у Албанији, Србији, Македонији и КиМ. Уколико се споља настави подгрејавање нереалних амбиција и тежњи албанских и бошњачких политичара на штету српских националних интереса, као и прећутно одобравање радикалних и националистичких иступа хрватског руководства, те гурање РХ као НАТО чланице и чланице ЕУ да се меша у послове других земаља на западном Балкану, те наставак притиска на Србију и РС да се дистанцирају од Русије и смање ниво сарадње, онда ће мир и стабилност на западном Балкану заиста бити угрожени.

Преузето са: http://www.fsksrb.ru/

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 2523937

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.