svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Оливера Икодиновић: Николић за Спутњик

1113315435Три сата сам причао са Путином

Председник Националног савета за координацију сарадње са Руском Федерацијом и НР Кином и бивши председник Србије Томислав Николић се боравећи у Москви, у Амбасади Републике Србије, састао и са више од 40 српских привредника који раде у Русији, као и са српским студентима који студирају у руској престоници.

Данас је у Москви, на свечаности у Кремљу, руски председник Владимир Путин уручио Томиславу Николићу Орден пријатељства за велики лични допринос у јачању стратешког партнерства и пријатељских веза између Русије и Србије.

Да ли сте имали прилике да током свечаности у Кремљу разговарате са председником Путином?

— Седели смо један поред другог два и по, скоро три сата, и отворили смо много тема. Разговарали смо и о оним темама о којима смо причали док сам ја био председник Србије, и о ситуацији у којој се Русија брани од једног дела света, као и о ситуацији у Србији, којој не дозвољавају да води своју политику потпуно мирно, не везујући се ни за кога.

Шта је била тема разговора на састанку са српским привредницима? Према информацијама које сам добила, требало је да Вам они изнесу проблеме са којима се суочавају?

— Док сам обављао функцију председника Србије, делимично сам био упознат са њиховим проблемима и покушавао сам да их у разговорима са председником Путином решим. Они су ми вечерас рекли да је то решавано даље кроз администрацију, али да је увек негде, на некој степеници, застајало. Ради се о томе да наши привредници, углавном грађевинци, имају потребу за радницима и да желе да доведу раднике из Србије, али да ту постоје одређена ограничења. Једноставно, наше раднике руска администрација и њихова миграциона служба сврставају међу све остале земље, а посебно издвајају оне који припадају бившем Совјетском Савезу, односно Заједници независних држава. То прави проблеме нашим привредницима, јер никад нису сигурни колико ће посла имати идуће године, а морају унапред да траже квоте и да изврше уплате за све те раднике који долазе у Русију. Немамо потписане споразуме о осигурању, тако да морају да уплаћују инвалидско-пензионо осигурање и у Србији и у Русији. Тако да има посла око тога. Ја сам желео да видим да ли је нешто решавано у међувремену, и мислим да Канцеларија и Национални савет могу много да помогну, тим пре што у децембру имамо руско-српску Мешовиту комисију на којој ћемо изнети тај проблем.

О чему сте још разговарали? Шта још мучи српске привреднике који послују у Русији?

— Разговарали смо о томе да ли наши привредници могу да направе неки свој пословни клуб преко кога би лакше долазили до послова, али и имали заједничке наступе. Баве се мањим пословима, не могу да добију посао на инфраструктурним, великим објектима и онда заостају у трци посебно за турским фирмама, које су овде веома агресивне. Мислим да постоји велико разумевање код руских власти и да бисмо малом офанзивом могли да обезбедимо да раде под мало нормалнијим, лакшим, једноставнијим условима; да наши привредници, који су овде на цени и који овде послују дуго година, могу да зараде не само за себе, као што то чине кад узму другу радну снагу, него и за наше раднике. Русија има одбрамбене системе по којима наплаћује више пореза, више такси, више доприноса за ангажовану страну радну снагу него за руску, и можда бисмо у све то могли да се уклопимо спровођењем стратешког споразума који имамо са Руском Федерацијом. Разговор је био користан, и они се хвале да им наша амбасада много помаже. Мислим да ћемо на ту тему имати још доста посла, али ако ми од 2011. тражимо да се тај споразум потпише, сад је већ време да се интензивира.

Да ли је било говора о неким конкретним пројектима?

— Није било речи о конкретним пројектима, зато што свако од њих има неки свој пројекат. Мислим, међутим, да би удруживање могло да им помогне да иду и на конкретније пројекте. Они долазе из великих региона, понеко је из области која је већа од Европе, удаљени су једни од других и врло тешко могу да комуницирају. Никада нису заједно наступали, изузев кад су сродне фирме — грађевинци, електричари, па се траже и налазе тако. Мислим да и њима предстоји озбиљнији посао, морају да се озбиљније баве тиме да пронађу посао који би могао да буде већи, да на њему зараде више. Јер, као и у Србији, када стране фирме раде за њих, остане врло мало остатка, дохотка који би могли да искористе да унапређују своју производњу или тај свој бизнис који овде имају.

Споразум о социјалној сигурности између Србије и Русије је усаглашен и било је речи да ће он бити и потписан ове године, али се то још није догодило. Проблем је што наши људи раде у Русији и по 10, 20 или 30 година и не могу да стекну право на пензију. Шта се дешава на том плану?

— Тај споразум још није потписан, и ми смо тражили да представник Националног савета присуствује седницама Мешовите комисије, које ће се одржати у децембру у Србији, и ту ћемо сигурно покренути то питање јер је неприхватљиво да имамо потписан такав споразум са многим државама, чак са државама са којима смо били у рату, а да га са Русијом, која нам је пријатељска земља, са којом имамо заиста изванредне односе, немамо. Мислим да није било довољно иницијативе ни са једне ни са друге стране. Ипак, требало је да ми покренемо то питање, пошто наши радници раде у Русији. Такође, имате проблем да кад људи нису пријављени у Србији, а овде годинама раде без права на пензију, немају здравствено осигурање. Не дај боже да се неко овде разболи, они би практично морали да напусте земљу и да иду у Србију да се лече.

Шта је била тема разговора са нашим студентима? Какве бриге њих тиште?

— Студенти су свесни тога да није превише популарно студирање на руском језику зато што се не фаворизује то шта би све свршени студент могао да ради у Србији са знањем руског језика. Држава има програм за стипендирање школовања у иностранству, и углавном то иде на студије према Западу. Постоји и програм „Руског дома“ у Београду који омогућује стипендије за студирање у Русији на руском језику. Међутим, те стипендије су довољне да се плати студентски дом и да се добију бесплатни уџбеници и бесплатно школовање, а овде ипак треба од нечега и да се живи. Има у Русији много наших студената, углавном су на тај начин и дошли, организовани су, познају се и много их интересује да ли могу да се врате у Србију да раде, да ли могу у државним институцијама да се запосле и шта могу да очекују кад овде заврше факултете, јер овде не могу да се запосле, немају држављанство, предност имају грађани Русије, а ако би неко и хтео да их запосли, он прво мора да докаже да нема таквог кадра међу руским држављанима, а потом мора да плати високе стопе пореза и доприноса за ангажовање странца. Видим да би волели да остану овде да живе и раде, али је тешко наћи човека, послодавца који ће то да издржи, јер га кошта скоро дупло у односу на руског грађанина који то исто може да ради.

Постоји ли можда неки наговештај о томе да би могао да се потпише Споразум о двојном држављанству између Србије и Русије, и да се тај проблем, евентуално, на тај начин реши?

— То (проблеми студената) је нешто ново. Вероватно да у нашој служби спољних послова, да у нашој просвети све то знају, али ја сам желео да разговарам са њима, сазнам њихове проблеме, да ми их они лично предоче. Тако да тек сад, након што сам их чуо, можемо у Савету да разговарамо о томе и видимо шта можемо да иницирамо, од кога да тражимо податке, на који начин да то убрзавамо. Знате, свака држава има регулисана правила о држављанству, и то је већ потпуно друга област. Али ми можемо да видимо како да за наше грађане то иде по неким специјалним споразумима, да, рецимо, послодавци у Русији буду ослобођени тих високих доприноса када запошљавају Србе. Ми не можемо да угрозимо руско запошљавање, нити ће да навали цела Србија да се запосли у Русији. Овде (у Амбасади у Москви) је било близу четрдесеторо наше деце, шта они могу да угрозе у Русији?! Мислим да ћемо на ту тему још разговарати у оквиру Савета који чини осморо министара, да решимо шта ми можемо да тражимо од Русије, па онда да идемо даље.

Преузето са: https://rs.sputniknews.com/

 

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 2435339

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.