svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Слађана ИЛИЋ: У сенци Херте Милер: ко нам је то отворио Сајам?

Zločin ustaša na Kozari 1942-700x460МИСЛИЛИ СМО ДА ЈЕ САЈАМ ОСЛОБОЂЕН КУЛТУРТРЕГЕРСКОГ АУТОКОЛОНИЈАЛИЗМА. ЈЕСМО ЛИ У ЗАБЛУДИ?

Миљенко Јерговић, хрватски и БХ новинар и књижевник (овде), написао је да је говор Аустријанца К. М. Гауса, којим је отворен Београдски сајам књига, „бриљантан“ (овде). Потом је понешто напоменуо и о „сличности“ између немачког језика и тзв. заједничког језика (BCMS), као и о „узрујаности“ појединаца у вези с тим: „Други дио говора посвећен је језику, те могућим сличностима између њемачког, који се говори и на којем се пише у четири еуропске земље, и језика којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Овај би дио могао узрујати многог нашијенца. Вама који, пак, о свему мислите изван оквира које вам задају национални Berufsbeamter-и и језични полицајци, препоручујемо овај текст на два језика – као гесту високе еуропске културе и националне (вишенациналне) самосвијести“.

Иако уопште нисам узрујана и мислим искључиво сопственом главом, тј. нисам под утицајем „националних чиновника“ (не знам зашто је Јерговић употребио израз Berufsbeamter кад га већина читалаца не разуме?), као што нисам ни под утицајем језичних полицајаца (у Србији стварно има разних врста полицајаца, али за ту још нисам чула), сматрам да би било у реду да о ономе што је навео, као и о самом „бриљантном“ Гаусовом говору понешто кажем.

Најпре, хајде да видимо ко је, у ствари, К. М. Гаус. Претраживач интернета нас брзо упозорава на чланак из хрватског тиска еуфоричног наслова: „Slavni Karl-Markus Gauss demantira priču o Paveliću koji skuplja oči neprijatelja“ (овде). Наравно, није реч ни о каквим „непријатељима“ већ о Србима, а чувени одломак из још чувеније књиге Kaputt, Курција Малапартеа гласи: Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију (овде, стр. 401−402).

Наравно, Kaputt није научна монографија, већ књижевно дело које почива на личним искуствима и сећањима Малапартеа, као и на сведочењима његових савременика. Но, детаљ са усташким сакупљањем ископаних очију постоји и у другој литератури: „Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе у егзилу, маја 1942. о злоделима усташа је написао: `Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном`“ (овде).

У склопу историографског ревизионизма који данас доминира у хрватској јавности настоји се приказати да су ови и други језиви детаљи тек измишљотине „србо-четничке промиџбе“, те да усташе нису имале ту врсту демонске праксе – као да Иван Горан Ковачић никада није написао Јаму (инспирисан усташким злочинима у околини Ливна), чији почетни стихови гласе: „Крв је моје свјетло и моја тама./Блажену ноћ су мени ископали/Са сретним видом из очињих јама;/Од капља дана бијесни огањ пали/Крваву зјену у мозгу, ко рану./Моје су очи згасле на моме длану“ (овде).

Или је можда и то „посвемашња литерарна фикција“? Управо у ту струју филонацистичког ревизионизма одлично се уклопио (и одмах за Хрвате постао „славни“) К. М. Гаус „открићем“ да Малапартеов детаљ није из примарног историјског извора: „Гаус није заборавио поштено и добронамјерно раскринкати и ону чувену фикцијску интервенцију Малапартеа. Литерарна мучна досјетка завршила је чак и у повијесним студијама, али и у бројним књигама, а правдољубиви Гаус сада пише да је Малапарте признао да је измислио ту причу с очима, као некакав литерарни ’безазлени мађионичарски трик’. Са страшном поруком“ (овде).

Не знам како је то Малапарте „признао“ да је „измислио“ Павелићеву корпу пуну очију – он је умро 1957. године и тешко да је то „признање“ дао лично Гаусу (који је рођен 1954. године). Но, то није крај ове жалосне сарадње „славнога“ Гауса и хрватског ревизионизма – она ће се наставити и Гаусовом циничном и бизарном причом о наслову његове књиге „Очи Загреба“. Приликом његове прве посете Загребу „Енес Ченгић је на пригодном ручку након вишесатних састанака као посебну посластицу за посебнога госта сервирао на тањуру – јањеће око. Гаус је одмах схватио како је ријеч о посебној части коју не смије одбити. `Због хрватско-аустријског пријатељства морао сам појести то око и колико год сам се устручавао на крају сам то учинио и могу рећи да је било љигаво“, рекао је Гаус и напоменуо да је око у наслову књиге алузија управо на то његово искуство“ (овде).

Не знам да ли би, у својој фикцији, Гаус могао да замисли шта би у име аустријско-хрватског пријатељства морао појести када би било могуће да га Анте Павелић позове на ручак.

У једној хрватској реклами за Гаусову књигу Еуропљани у изумирањукаже се да аутор, осим што оживљава успомене мањина, упозорава на нужност сећања и одржавања разноликости, те да су управо данас те мањине путоказ и опомена „да се очува мултиетничка и мултикултурална сложеност старе и новонастајуће Еуропе“ (овде). Meђутим, на интернету нема помена да је Гаус икада своје хрватске домаћине запитао нешто о изгону Срба и претварању „мултиетничке“ Хрватске у „моноетничку“. Једини Срби који се помињу приликом препорука Гауса хрватском тржишту јесу – Лужички Срби (исто ).

Наравно, не можемо знати шта је тачно Гаус говорио приликом гостовања у Хрватској, а што тамошњи медији можда нису пренели. Но, знамо шта је говорио уочи и приликом недавног гостовања у Србији. На Балкану постоји, каже Гаус у интервјуу преко целе прве стране Политикиног додатка „Култура, уметност, наука“, објављеном уочи Сајма књига (21. октобра 2017), „мноштво народа који су се током хиљада година насељавали, међусобно се нераскидиво измешали, да би данас неретко спроводили култ који не води рачуна о реалности и који је култ насилне диференцијације, култ свог наводног идентитета. На целој земаљској кугли вероватно има тако мало области, а у Европи је то једина, где су национални мракови и религиозна нетрпељивост попримили толико настране размере као на Балкану“.

Сви типични мителеуропски негативни стереотипи о Балкану су, дакле, присутни код Гауса – Балкан је, са својим „настраним“ национализмом који почива на „наводном идентитету“, „једина (таква) област у Европи“. Срећа да настраног национализма није било у Мителеуропи (Mitteleurope) ни 1914. године, ни у периоду од 1933. до 1945. године, нити тога сада има, на пример, у Украјини или у Каталонији. Балкан онда не би био „једина област у Европи у којој су национални мракови и религиозна нетрпељивост попримили толико настране размере“ и не би било тих важних лекција једног митееуропљанина за нас, балканске дивљаке.

После те вакеле у Културном додатку, Гаус је дошао у Београд да отвори Сајам књига и да том приликом, узимајући за пример немачки језик, подучи Србе о значају заједничког језика, чије право име, наравно, не спомиње: „Није ми ни на крај памети да ја Хрватима, Босанцима, Црногорцима и Србима одређујем да треба да се држе онога што се раније називало `српскохрватским` (…) Никог од нас нису обликовали само једна једина национална култура или регионални идентитет, као што ни језик у свакодневици и у уметности нема за циљ да одвоји једну групу од друге него да се људи споразумевају и у речима оног другог открију сами себе“ (овде)

То што је Гаус рекао није сасвим нетачно. Једино је, можда, за чуђење, с обзиром на то да се он, како тврде познаваоци његовог лика и дела, „с посебним интересом бави проблематиком малих народа“, то да не зна да се за сепаратизам, па и за језички сепаратизам, у Југославији нису залагали ни Србија ни Срби. Србија и Црна Гора једине су од бивших југословенских република имале међународно признату државност од 1878. године и у тим државама званично име језика било је српски – баш као што је у Аустроугарској и Немачкој званично име језика било немачки. После неславног краха експеримента с Југославијом и уступком званим „српскохрватски језик“, Србија се вратила својој државности и изворном имену свога језика.

У светлу тих чињеница рекла бих да би Гаусов говор био „бриљантан“ када би њиме били отварани сајмови књига у Загребу, Сарајеву и Подгорици.

Зато и даље с пуним правом постављамо питање на које још увек нема одговора – ко је, због чега, и с чијим допуштењем, као госте овогодишњег Београдског сајма књига позвао Херту Милер (овде ), Гауса и њима сличне? Мислили смо да је Београдски сајам књига најзад ослобођен од културтрегерског аутоколонијализма (овде). Јесмо ли можда у заблуди?

Преузето са: http://www.fsksrb.ru/

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 2435359

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.