svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Није оптимизовано за Интернет Експлорер!

Смиља Аврамов: БЕСКРАЈНО ЛУТАЊЕ У ТАМИ

Ел. пошта Штампа ПДФ

Због свог геостратегијског положаја српски народ кроз своју хиљадугодишњу историју нашао се на ветрометини односа Истока и Запада; био је захватан потресима у виду религиозних и идеолошких подела, промена у односима снага у Европи…

Савремени историјски тренутак у том погледу не представља изузетак. Али, треба истаћи да ту леже само једним делом узроци трагедије коју данас преживљавамо. Други део је у нама самима, у недостатку критичне самосвести и склоности ка помодарству

По оцени врхунских светских историчара, XX век, био је “болестан век„; у њему су се одиграла два светска рата, револуције, грађански ратови, хладни рат и серија локалних ратова. Догодила се у истом том веку и технолошка револуција, али и тешка духовна поремећеност која је захватила материјално најбогатији део света. Од ренесансе наовамо чињени су максимални напори да се одржи склад између техничких, културних и моралних фактора. Овога пута створена је провалија између ових сфера.

Технологија је модернизовала западни свет у најнегативнијем виду; изнедрила је праксу високотехнолошког масакра, кога смо осетили и на својој кожи. Поремећен је однос између човека и његове околине, информативна технологија омогућила је модификације телефотографије. “Мега смрт„, “индустрија имаге-а„, “теорија хаоса„ су нове категорије западног друштва. Крај века који је истовремено и крај другог миленијума хришћанске ере, свет доживљава са страхом од нуклеарног холокауста и еколошке катастрофе.

Погрешан модел

Када је стварана Југославија 1918. свет је имао пред собом један модел односа у међународној заједници, назван Версајским, који је почивао на идејама председника САД Вилсона о правној једнакости суверених држава, разоружању и мирољубивом решавању међународних спорова. Тај модел доживљавао је пораз за поразом, од продирања Јапана у Манyурију 1931. преко велике светске економске кризе, па до напада Немачке на СССР 1941. и Јапана на Перл Харбур исте године. Било је очито да је сломом Версајског система задат смртни ударац Југославији, али се преко те чињенице олако прешло.

Србија је 1918. пришла стварању Југославије са извесним романтизмом и без аналитичке процене стања у сопственој средини и припојеним јој областима. Уместо да концентрише своје напоре на сређивање стања у српским земљама, прецизира свој међународни положај, укључујући ту и границе, на бази огромног моралног и политичког капитала којим је располагала у то време, преузела је незахвалну улогу Пијемонта, мада јој је за то понестало снаге после исцрпљујућих ратова. Историјски узори Немачке и Италије од пре пола века, чијим је стопама кренула, одвели су је странпутицом. Ратне жртве и страдања Србије нису наишла на разумевање код Хрвата и Словенаца.

Обрнуто, испољено је нескривено понижавање српског народа у целини. Један од врсних аналитичара српско-хрватских односа умесно је приметио: “Српски народ има много позитивних својстава, али му недостаје једно – разборитост. Многа питања решавао је, не разумом, него осећањима. Његов идеализам дошао је у конфликт са суровим хрватским реализмом.„ (Њ. Д. Исла: Commentaires sur les Problemes Yougoslave. Geneve, 1944, п. 18.) Ни код својих савезника у преломним данима отпочињања Другог светског рата није наишао на разумевање. Затражене су од њега надчовечанске жртве, без имало спремности да му се осим вербалне пружи било каква помоћ.

Спасавање душе или народа

Када је група српских официра извршила у Београду државни удар 27. марта 1941. раскинувши Пакт са Немачком, премијер Велике Британије Винстон Черчил је узвикнуо: “Југославија је пронашла своју душу„. Али, кад је српском народу била потребна помоћ, када је српски народ доведен до ивице егзистенцијалне угрожености, нико се у Британији није запитао, како то примећује Лидел Харт, “да ли је циљ спољне политике спасавање душе или физичко спасавање народа.„ (Х. Лидделл Харт: Њхy Дон’т Ње Леарн фром Хисторy, Лондон 1944, п. 40.) Српски народ остао је доследан својим савезницима, али је то платио највећом ценом. Никада у историји, у тако кратком временском периоду, није један народ доживео таква разарања људска и материјална, као српски у току последњег светског рата: бомбардовања отворених градова од стране Немачке, а при крају рата још убитачнија од стране тзв. “савезника„, репресалије у Србији од стране Немаца, геноцид у Хрватској, братоубилачки рат у виду револуције 1941-1945, у коме ће бити покошена интелектуална елита српског народа. Нажалост никакве поуке из историје нису извучене. Револуцијом је пресечена српска историја.

Британска подвала плаћена милионима глава

Када је стварана нова Југославија 1945, свет је био постављен на бази једног хипотетичног сценарија о сарадњи држава са различитим, чак супротним системима: капиталистичким и социјалистичким, чије су архитекте били Стаљин и Черчил. Систем је уобличен кроз Повељу УН и право вета сталних чланица Савета безбедности. Ниједна од хипотетичних поставки из 1944/45. није остварена. Уместо мирољубивог живота и односа почео је хладни рат, на чијим је маргинама вођено око 150 врућих ратова, у којима је изгинуло више цивилних и војних лица него у Другом светском рату. Ни сарадња унутар Источног блока није се кретала по замишљеном сценарију. Идеологија марксизма која је декларативно требало да усмерава политичке и економске односе социјалистичких земаља била је у дубоком раскораку са праксом.

Клице распада СФРЈ

Обновљена Југославија 1945. била је крхки продукт увезене револуције и крајње хипокризије у политици Велике Британије, која је, иако формално-правно у савезу, иза сцене повлачила потезе супротно елементарним интересима српског народа.


Социјалистичка Југославија створена је као федеративна држава совјетског модела и решавања националног питања како је то поставила Коминтерна на свом В конгресу 1924. даље разрадила Комунистичка партија Југославије на ИИИ конгресу одржаном у Бечу, и на ИВ конгресу одржаном у Дрездену 1928. Тај систем носио је у корену клице свог сопственог распада. Основна линија која се провлачи кроз уставни развој од 1946. до 1974. била је декомпозиција државе, кроз стварање центара моћи на периферији земље. Уместо социјалне кохезије, што би логично произилазило из прокламованих социјалистичких принципа, вођена је систематски политика националних подела. Од три конститутивна народа на којима је почивала Југославија 1918, прерасла је у шест новостворених нација, у светској литератури названих “синтетичким„, произведеним за конференцијским столом. Националне мањине произведене су у правно непостојећу категорију “народности„, али изузетно подесну као манипулативно средство. Своју владавину Броз је одржавао на потенцијалу националних сукоба у земљи, стварања мултиетничких коалиција у циљу борбе против измишљеног “српског хегемонизма„. Био је то један особени посебан вид макијавелизма под марксистичком етикетом. Брозова страст за аристократском декаденцијом захватила је по ланчаној реакцији партијске структуре од врха до дна. Свака република имала је своје Брионе.

Несебична помоћ комшијама

Примат једне утопистичке идеологије над националним интересима није био ограничен само на унутрашњи план. Много јаче дошао је до изражаја у међудржавним односима. Иако осиромашена и у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања, са строго рационисаном исхраном, Југославија је у времену од 1944-1948. испоручила Албанији у виду помоћи материјал за обнову, храну, лекове итд. у вредности која достиже милијарде. Демонтирана је на пример фабрика шећера у Сивцу и неколико других индустријских објеката у Војводини; најјача радио станица, аутоматска телефонска централа, штампарија у Београду и низ других објеката пренето је у Албанију. Уговором из 1946. повезане су војно две земље у циљу “заједничке одбране„, а Југославија је преузела једнострану обавезу да наоружа и обучи албанску војску. Путем 26 уговора закључених 1946/47, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију. У центру српске средњовековне баштине основане су албанске просветно-научне установе, какве није у то време имала ни Тирана. На бази партизанске матрице произведена је псеудоинтелигенција, која ће ускоро постати носилац антисрпске активности. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, влада ФНРЈ на челу са Брозом оценила је то као “велики успех„. У Саопштењу за јавност (Борба, 28. ЏИИ 1946) стоји: “Влада ФНРЈ је на овим примерима, по први пут на делу, применила принцип социјалистичке помоћи једној заосталој нацији и земљи, без експлоатације и политичких услова:” Експлоатацију српског народа сматрала је врлином, а продор Албанаца на Косово „револуционарним успехом„. Данас сносимо горке последице те политике.

Поклонима никад краја

Супротно међународним обавезама које је током рата преузела краљевска влада у Лондону да неће закључити сепаратно примирје, Броз је 5. октобра 1944. закључио Споразум са Отечественим фронтом Бугарске о војној сарадњи и тиме поражену Бугарску увео у круг држава учесница у рату против Немачке. Приликом сусрета са Георги Димитровим на Бледу 30. јула 1947, Броз се одрекао репарација које је Бугарска била дужна да плати, на основу чл. 21 Мировног уговора из исте године за штету и разарања која је починила бугарска окупаторска војска по Србији. Листа “доброчинстава„ чињених у име идеологије, а на штету искључиво српског народа, дуга је и обухвата чак и обећања Броза о великодушном уступању Косова Албанији.

После “успеха„ у ширењу “социјалистичке заједнице„ Броз је 1948. задао први ударац Источном блоку, уз ослонац на Запад. Поклонима и кредитима из капиталистичког света гасио је социјалне пожаре у Југославији и доказивао успешност “особеног„, “титоистичког„ пута у социјализам. И још увек затварамо очи пред најболнијом тачком из наше недавне прошлости, наиме, да смо од 1945. до 1991. живели на маргинама грађанског рата. После “класног„ обрачуна који је отпочео 1944. у коме је без суђења у Србији убијено на хиљаде недужних грађана, уследила је “идеолошка чистка„ 1948, па потом “ликвидација кулака„ кроз обавезан откуп, обрачун са “либералима„, “националистима„ итд. да би се на крају цела грађевина сурвала у комбинованом грађанско-међународном рату.

Бугарски злочини у Србији

Изостала је код нас фундаментална дебата, о стању у земљи и будућности народу која је, на пример, вођена у Пољској, а из које је произашла обнова националног јединства и способност нације да се суочи са једним новим временом. Писане су код нас 50 година само победничке историје, вајани су само победници, често на најгрубљим историјским фалсификатима. О нашим поразима, отвореним ранама, као што је био на пример геноцид над Србима у Хрватској, бомбардовање српских градова од стране Англо-Американаца, итд. није било ни речи; подлегли смо завери ћутања. И данас после десетогодишње агоније, у којој смо доживљавали пораз за поразом, не војни него политички, живимо на једној идејној конструкцији која буквално разара биће српског народа. Толеришемо један систем неспособан да интегрише и изрази јединствену димензију српског народа; 600.000 Срба у својој матичној земљи, у Србији, су странци, са мањим правима и горим статусом од онога кога имају доморци у Аустралији или на Новом Зеланду.

Шиптарски фашисти чинили су током целог 2. светског рата злодела над Србима на Косову и Метохији

Победници пишу историју

Наши регрути полажу заклетву уз позајмљену соколску химну “Хеј Словени„ у време када наша словенска “браћа„ гласају за санкције или траже бомбардовање Србије. Каква се конфузија мора створити у главама наше омладине!

После победоносних ратова у истим рововима се, у то време, демократским Западом, готово двестогодишње борбе за ослобођење и уједињење српског народа, данас стојимо поражени, понижени и дезоријентисани. Од 1941. до данас, из дана у дан, одузима нам се на најперфиднији начин моћ и контрола над сопственом судбином. Дошли смо у један крајње понижавајући положај као народ, туђом, али нажалост и својом кривицом. У теоријској сфери после слома СФРЈ остале су стерилне конструкције, у пракси хаос “транзиције„ и међустраначка борба за власт, уз празну реторику. У време када историја мења ток, нашу интелектуалну елиту: САНУ, Универзитет, научна друштва захватио је вирус тромости и успаваности и као последица тога поданички менталитет у ширем социјалном слоју, стран српском народу у прошлости. Историја пружа обиље доказа да, када год се интелектуална елита зачаури, народ бива изложен спољњем разрању и унутрашњем труљењу. Део страначки опредељених интелектуалаца, преносио је поруке са Истока или Запада, а изостали су мисаони напори да се понуде решење подесна за ово наше поднебље. Изгубљени су из вида елементарни чиниоци који опредељују једну политику: географска позиција, физички извори доступни нацији, степен економског и културног развоја и природа политичког система. Недостајала је, у најкритичнијим тренуцима разарања земље, државничка мудрост и свест о једном новом времену.

Хрватски кољачи, усташе, током рата су у концентрационим логорима и осталим стратиштима побиле близу милион људи, од којих су велика већина Срби. Немачки нацисти били су згрожени хрватским злочинима, а остаће записано да су Хрвати једини народ који је имао концентрациони логор за децу. Вољом Броза и комуниста геноцид над Србима на простору НДХ није проглашен геноцидом

Страдања и политички порази

Континуитет страдања и политичких пораза од 1941. наовамо кључни је елеменат за разумевање данашње најтрагичније фазе у српској историји. Последњи у том ланцу произашао је из сумануте комбинаторике главних центара моћи на Западу. После 50 година мира у Европи, доживели смо бестијални поновљени злочин бомбардовања од 24. марта до 9. јуна 1999. године, што није забележено у историји ратовања. У завршним операцијама Другог светског рата, савезничке снаге бомбардовале су спорадично стратешке циљеве 43 дана, на фронту дугом неколико хиљада километара, од Северног мора до Средоземља. Удружене снаге наших некадашњих непријатеља – осовинских сила и наших бивших “савезника„ обрушили су се на малу Србију, без дискриминације у односу на војне и цивилне циљеве, и бомбардовали је пуних 78 дана, не одустајући од злочиначног убијања ни за време највећих хришћанских празника Ускрса и Духова. Истини за вољу треба рећи да су и Англо-Американци бомбардовали Београд 1944. на дан Ускрса и починили масакр у време када је грађанство масовно кренуло у цркве на молитву.

Илузорно је у овом тренутку позивати се на међународно право. Преостала супер сила, прокламујући се за “победника„ у хладном рату, срушила је остатке правног поретка изграђеног после Другог светског рата. Но, треба додати, да је још од раних осамдесетих година игнорисала легалност и легитимитет. Основна премиса на којој делује, уз ослонац на своје сателите, јесте релативизам који иде до вулгарности. У име “заштите људских права„ на делу је “оружани хуманизам„, у име демократије на делу је “Томахавк демократија„. Опасност по свет не долази од национализма, па ни комунизма, него од правног нихилизма, који је дошао до пуног изражаја у процесу разарања Југославије од 1991. до данас.

Питања без одговора

Било би исто тако погрешно поверовати, на основу слепог тријумфа кога испољава Запад, да је пронађен нов модел односа у међународној заједници за XXИ век, или “Нови светски поредак„. Живимо у једном специфичном историјском тренутку, у коме је све у превирању. Свет је ушао у један дуг и мукотрпан процес трагања за новим формама свог битисања. Старе формуле, или оне које нам се нуде у виду једног новог тоталитаризма, су непримењиве за свет будућности. Величина кризе која потреса свет захтева концепцијски заокрет и једну нову теоријску парадигму. Али још увек смо далеко од тога, суочени са мноштвом питања за која нису пронађени прави одговори.

Будућност српског народа зависи од проналажења одговора на једно једино питање: којим правцем кренути у ситуацији када су све реперне тачке на које се у прошлости ослањао порушене?

Отпор мекој окупацији и ослобођење Србије је данас примарна борба сваког национално свесног Србина!

У проналажењу одговора може нам помоћи подсећање на два дипломатска документа из времена стварања титоистичке Југославије. Непосредно пре састанка Рузвелта, Черчила и Стаљина на Јалти, на коме је коначно требало усвојити план о подели интересних сфера у Европи, шеф сектора за југоисточну Европу у Министарству иностраних послова САД, упутио је свом министру 29. јануара 1945. Меморандум у коме између осталог стоји да “ни совјетска влада, ни британска нису испољиле неки искрени интерес у овој кризи за саме Југословене, али им је Југославија послужила као терен за испробавање њихових политика за југоисточну Европу„. Фореигн Релатионс УСА, Вол. В, 1945, п. 1193. Нажалост, историја се понавља, па смо се и 1991. нашли као експериментални полигон.

Извештај о изборима

На основу извештаја америчких посматрача који су пратили прве послератне изборе у Југославији, начелник Одељења за југоисточну Европу у Министарству иностраних послова САД, поднео је свом министру извештај у коме стоји: “Избори су спроведени под околностима које је тешко прихватити као израз слободне воље народа. Појединости о терору који је претходио елиминисању опозиције добро су познате свима.„ А затим се уз пуно комплимената српском народу изражава нада да ће српски народ “у духу своје слободарске традиције и индивидуализма довести до промена у садашњој владавини терора и формирању једне репрезентативне форме владавине.„ Оп. цит. п. 1289. Нажалост, то се није догодило; српски народ изневерио је своју слободарску традицију и прихватио тоталитаризам и поданички статус без роптања. Према изјави Душана Биланyића, блиског сарадника Јосипа Броза, десет дана “ослобођења„ Београда, на седници Политбироа Броз је изјавио: “Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.„

А када су му ставили примедбу да Уставом из 1974. од покрајина жели да направи државе и сведе Србију на београдски пашалук, он је одговорио: “Па то и хоћу„. Глобус, Загреб, 28 сијечња 1994. Округли сто на тему: Павелић – Тито, њихов допринос хрватској државности.

Социјалистичка револуција и титоистички период били су најскупља утопија коју је српски народ платио небројаним жртвама и губитком територија. После дискредитовања титоизма било је природно да Србија прва оспори Авној, као противправни чин, изврши деидеологизацију државе и васпостави њен историјски, правни и демократски континуитет, прекинут револуцијом. Нажалост, то није учињено и данас смо жртве тог пропуста. Драма је отпочела пред нашим очима, а српски народ остао је умртвљен, без дефинисане политике и без званично дефинисаних националних интереса. Лутање у тами, без визије траје пуних десет година.

Срби на привремено окупираном Косову и Метохији иако у тешком положају светао су пример јунаштва и отпора империји зла оличеној у злочиначкој организацији НАТО пакт.

Из трауматичних збивања у којима се налазимо излаз није, и не може бити, у слоганима који нам се поново нуде, него у одлучном заокрету, мобилизацији најумнијих људи, са моралним интегритетом и опредељењу наше политике на бази научних сазнања, на бази компјутерских анализа.

Наш примарни национални интерес у овом критичном тренутку је очување интегритета базичне структуре друштва – државе, и потврда вековног цивилизацијског идентитета Србије који нам се данас оспорава. Очување државе и уједињење народа представља основно природно право народа.

Зашто би се Србија данас одрекла тог права, када то није учинила Немачка, ни било која друга држава у свету?

Ауторка: Смиља Аврамов, јун месец, 1999. године

Извор: "Магацин"

 

Број прегледа чланка : 435709

Обавештења

Европљани дневно "пошмрчу" 356 килограма кокаина, показала је упоредна анализа отпадних вода у 11 европских градова, коју је радило неколико националних института.