svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Др Наталија Нарочницка: ЗАМАШНО ПРЕКРАЈАЊЕ СВЕТА

Пред нама се током двадесет година одвија замашно прекрајање света, започето рушењем послератне конфигурације Балкана, у чију сврху је затребало поновно распарчавање српске нације. То прекрајање света остаће запамћено по експлозијама америчких бомби на територији напаћене суверене Југославије, које су сахраниле устројство света XX века, с његовим механизмима и институцијама демократског међународног општења.

Геополитичка слика садашњих процеса подсећа на стремљења из пређашњих векова, вишеструко појачана задатком преузимања контроле над светским ресурсима и стратешким приступима до њих. Око Средоземног мора су још пре више хиљада година вођени ратови за прстенасту контролу, то јест ону која обухвата обе обале. Још у доба Пунских ратова између Картагине и Рима једино тиме је постизана превласт над тадашњим светом. Северна обала Африке, Арабијско полуострво, Ирак и Иран, Персијски залив, руско Предкавказје, називају се у аналитици глобалних ресурса светском елипсом угљоводоника.

Задатак контроле ресурса вишеструко је повећао војно-стратешки значај приступа до њих морем, са севера и југа, и територија око тих путева. Које су то територије? У Европи су то, пре свега, средоземне територије - опет је то, пре све-га, Балкан, па црноморске територије, то јест Украјина, Молдавија и Румунија, то су и Азербејџан и Грузија, Израел и Турска - управо оне државе које Запад тежи да укључи у НАТО и које учествују у последњим великим пројектима транспорта нафте. И управо у многим од тих земаља у последњој декади су се или збиле обојене револуције које су на власт довеле про западне режиме, или ј,е дошло до војног упада (Ирак, Авганистан, Либија). За разумевање процеса око Балкана и око Русије корисно је поређење данашњих очигледних стремљења западних сила с њиховим циљевима и стремљењима у Првом и Другом светском рату м током година Руске револуције 1917. и Грађанског рата. Такво поређење показаће изненађујући континуитет.

Управо почетком XX века ударен је темељ сукобима на његовом крају, а принципијелне западне смернице остале су непромењене, као и контекст интереса велесила.

Он се може пропратити и при панорамском погледу на геополитику Другог светског рата. На све захтеве и молбе Москве да се што пре отвори Други фронт у Западној Европи, Черчил је предлагао „офанзиву десног крила на Балкан", на крају се ужурбано умешао у ствари Грчке, где је левица претила да сруши планове, што значи и стратешке позиције у Мореузима.

У светлу те стратегије, логичан је избор Британије између супарничких антифашистичких снага у Србији - Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића; а обојица су били савезници антихитлеровске коалиције, и при том је генерал Михаиловић још пре Титовог истицања био министар емигрантске краљевске владе коју је Лондон подржавао. За разлику од Грчке, ту је Британија сматрала да јој је корисно да игра на комунисту Тита и, пошто се са њим консултовала, упорно је тражила од краља да отпусти Михаиловића. Тито је схватао чиме може да заинтересује Черчила, те је у писму председнику Владе нагласио циљ „стварања савеза и братства југословенских народа који пре рата нису постојали" (подвукла Н. Н.), „стварање федеративне Југославије". То је сасвим одговарало, још од распада отоманске Турске, непромењеним британским схемама за Југоисточну Европу. Такав план је обезличавао и међусобно неутралисао разна стремљења балканских народа - Хрвата, Срба, Албанаца - спречавајући како прогермански, тако и проруски вектор, а својим обухватом и оријентацијом на самосталан центар моћи у Европи сасвим је одговарао пројектима „Дунавске конфигурације" из XIX века за попуњавање вакуума. Зато је Черчил „сместа одговорио" Титу 5. фебруара 1944. године, обећавши „несумњиво" „подршку Владе Његовог Величанства" која такође „жели /.../ стварање савеза и братства југословенских народа" „стварање услова за образовање истински де мократске и федеративне Југославије". Тито је на интересима Британије одиграо велику игру, а односи са СССР-ом били су осуђени на пропаст. Титова Југославија је постојала тачно онолико колико је Запад имао потребе за њом. Источно питање нипошто није остало у прошлом веку. Његови сижеи одвијали су се у годинама рата, у дипломатским биткама око послератног устројства, у географским обрисима фронта Хладног рата на југу, и били су одиграни крајем XX века. Вакуум на југу, у региону Мореуза, стваран крајем Првог светског рата сломом аустријско-немачког блока и распадом Отоманске империје, а 1945. године и сло-мом фашистичке Немачке, требало је да се попуни Англосаксонцима и буде структурисан у нову конфигурацију - НАТО. У крајњем исходу, Запад је одмах после 1945. године сасвим реализовао „програм минимум": као прво, одбијени су сви покушаји СССР-а да се макар малим прстом закачи за неко упориште на Средоземном мору - јужној стратешкој граници геополитичког ареала будућег НАТО-а. Као друго, помоћу историјски провереног ослањања на Турску одлучно су онемогућени и за убудуће предухитрени покушаји враћања Карса и Ардагана, а у ту сврху су јужни прилази СССР-у потом окружени војним базама. Врло су речити тајни преговори Ернеста Бевина и Вјачеслава Молотова поводом судбине бивших италијанских колонија и Додеканеских острва. Када је Молотов упитао: „Није ваљда да Совјетски Савез не може имати кутак на Средоземном мору за своју трговачку морнарицу?" Бевин је отворено узвратио да Битанија не жели да СССР „залази у Средоземно море", пошто се „британска влада јако прибојава да се нешто не деси у Средоземном мору што би Британску империју поделило на два дела". Панорамски поглед на геополитику XX века врло је поучан за разумевање процеса на размеђу XXI века, пошто правац ширења НАТО-а, испољен деведесетих година двадесетог столећа и окупација Косова -кључа за Вардарско-моравску долину која Западну Европу спаја са регионом Мореуза - изгледају као реализација неостварених планова на крају Другог светског рата, који су одложени до нове смутње у Русији. По својој суштини, ти пројекти показују од XIX века већ познате наслеђене војно-стратешке симетрије и геополитичке закономерности, засењене борбом „тоталитаризма и демократије", и пре свега, Источно питање - равнотежу снага у Средоземном и Црном мору, Предкавказју. У том готово стопедесетогодишњем геополитичком контексту драматична је и судбина историјског српства. Почетком XX века Европа, а крајем столећа и свет, достигли су такву компактност да свако преоријентисање држава најважнијег стратешког региона најнепосредније утиче на светски систем у целини. Срби су као предстража православног света, чија граница пролази Дрином, већ почетком XX века постали објекат кајзеровских геополитичких пројеката Mitteleuropa" аустријске стратегије Дранг нах Зјуден (избијање на топло море путем анексије Босне) и чудовишних војно-политичких акција током деведесетих година, који су доследно водили противправном отцепљењу Косова - колевке српске државности, прве државе Немањића. Циљ је очигледан: комадати православне Словене, сузбити њихову вољу за пуновредним историјским битисањем, лишити их озбиљне међународне улоге и, најзад, коначно прогутати поствизантијски простор под атлантским окриљем. Може само да нас чуди Европа, која подстиче тероризам најопаснијег усмерења - тероризам у циљу промене граница. Јер, великоалбански програм нипошто није завршен распарчавањем Србије, и сасвим може бити остварен на рачун других суседа садашње Албаније. Свесно легализовавши албанске екстремисте, прогласивши сасвим противправно отцепљење Косова од Србије, Запад је однеговао ратоборну исламску творевину у срцу Европе. Далеку Америку такав тероризам не угрожава. Он угрожава само Русију и Западну Европу, која ће и сама кроз три поколења бити напола исламска, и у којој десетине држава једва издржавају сопствени сепаратизам и етничку и верску неравнотежу. Није ваљда да у Вашингтону сматрају како ће љубав албанских екстремиста-муслимана према Америци спасти Америку од омразе многомилионског исламског света? То је једно од оруђа истискивања Русије из средоземно-црноморског басена - потискивања Русије на североисток Евроазије, од мора која ју је својевремено учинила Велесилом. Запад на остацима Словена ствара нову империју са балканском границом, и тај циљ, за њега, оправдава средства.

* * *

Било би наивно и неодговорно давати савете Србима у њиховом садашњем положају. Политика је вештина могућег. Међути, она као минимум претпоставља умеће препознавања намера околног света. У тренутку историјског избора за Србију и историјско српство, хтела бих да подсетим на речи руског философа-емигранта Ивана Иљина: „Ма са киме се бавили у међународним пословима, морамо помно и трезвено да га меримо мерилом његове наклоности и намера према нашој националној државности, и да не очекујемо од освајача - спас, од дробитеља - помоћ, од верског заводника - саосећање и разумевање, од унесрећитеља - добронамерност, ни од клеветника - истину"

(Геополитика објављује делове из реферата „Балкан у европској политици. Историја и садашњост" др Наталије Нарочницке)

Са руског превела Сава Росић

Из штампаног издања листа „Геополитика“, јул-август 2012, приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

bradaca.jpg
Број прегледа чланка : 5368120

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.