svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Како је потонула Ада Кале

(Фото: Vesna Radojlović Zaveštanja predaka)АТЛАТИДА НА ДУНАВУ

Кроз орнаменте на прозорима који обликују речи Ада Кале падају зраци новембарског сунца, и осветљавају велику просторију у којој у сваком детаљу дише Оријент – у изрезбареним столицама, ниским столовима, плочицама са арабескама на поду, лустерима. Ваздух је помало тежак и устајао, осећа се да просторија одавно није отварана. Емил Попеску доноси кафу и сипа је у филџане. Шири се мирис који препознајем, мирис кафе скуване од зрна која је неко сам испекао и самлео у ручном млину. Нисам га одавно осетио, али остао ми је у ноздрвама пре четрдесет година. Имао сам седам година, стрина ме је повела на пијацу у Вишеград и у посету код пријатеља Муслимана. Код Турака, како се, тада без злобе, по српским селима са друге стране Дрине говорило. Тада сам први пут осетио ујед Оријента који ми је заувек остао у крви, гонећи ме да га касније тражим на свакој страни света.

О мирисима прича и Емил Попеску: „Када сам чуо да ће изградњом бране потопити острво, хтео сам да сачувам бар нешто што је све нас одавде, из Турну Северина, везивало за то место. Нисам живео на Ади, али сам тамо одлазио често док сам био дете, па као младић. Као да је било јуче, то је била корпа цвећа на Дунаву, руже, смокве, грожђе, маслине, људи… Имао сам тамо много пријатеља, хтео сам и њима да помогнем, да када их иселе имају где да раде оно исто што су тамо радили. Правили су ратлук, џем од ружа, ону кафу. Последњи пут водио сам тамо сина када је имао четири године, каже да и данас све памти.“

Кафану је отворио 1968. године и назвао је Ада Кале. „Није тада била овде. Она стара је била некако лепша, али су ту кућу и неке друге срушили када су правили фонтану у центру града, ону велику, металну, видели сте је. После сам прешао на ово место, четири године сам га уређивао, сваки детаљ.“ Док прича, Емил пали цигарету и тресе пепео у велику, зарђалу џезву. „Више је не користим, а оних година у њој се кувало по десет кафа одједном. Долазили су различити гости, због кафе, слаткиша, и због свега осталог. Долазио је и пун аутобус радника право из фабрике, али и они богатији, два председника Румуније су свраћала овде када су обилазили Турну Северин. Радили су моји пријатељи са острва, у турским ношњама, са фесовима. Онда је посао почео да стаје, затворио сам коначно 2009, пре три године… Не верујем да ћу поново почети, сада су дошли и нови закони. Да правиш колаче у кући треба ти ауторизација производа, пуно дозвола. Многи Турци су отишли, има их још неколико у граду, стари су и болесни, као и ја. Млади данас траже другачије ствари, нес, еспресо, ма каква турска кафа.“

Историја и легенда

Ада Кале је коначно нестала 1970. године. Тада су таласи реке покрили острво дуго 1750 метара, широко једва пола километра, на коме се накупило легенди и историје довољно за неколико светова. Предање каже да су баш ту, на парчету земље усред Дунава које је имало климу благу као њихова постојбина далеко на југу, Аргонаути застали и први пут видели маслину, коју су одатле понели у антички свет.

800px-Ada KalehАда Кале; фото: Википедија

Вишак историје био је логична последица положаја острва. Онај ко је био његов господар владао је доњим током Дунава, Ада је била капија за пловидбу кроз Ђердап. Приче из давних времена кажу да је римски цар Трајан баш овде пребацио преко реке своје легије када је кренуо у рат са Дачанима, тако што је спојио чамце и од њих направио мост коме је средиште било острво. Ту су Монголи прешли преко залеђеног Дунава у свом страшном походу на запад, ту су кроз векове пролазили Визиготи, Хуни, Словени, Мађари, Аустријанци, Срби, Турци, Румуни…

Господари над острвом су се мењали, а најдужу борбу за контролу Аде Кале водиле су Турска и Аустрија, потрајала је више од петсто година. Мењало се и име острва. Дуго времена звало се Са’ан, а порекло тог назива се губи негде у мраку историје. Касније је било познато и као Каролина, по аустријској тврђави, Нова Оршава, по граду Оршави на румунској обали, Ада-и Кебир (Велико острво), на мешавини арапског, персијског и турског. Име Ада Кале (на турском Острво тврђава), под којим је и потонуло у Дунав, добило је након изградње велике тврђаве.

Capture 23

Утврђења је на њему било и раније, још од Римљана, али су ту последњу, највећу тврђаву почели да граде Аустријанци 1689. године, да би свој коначан облик добила 1717. Феликс Каниц забележио је да је острво имало „касарну, болницу, цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског утврђења, названог Форт Елизабет по аустријској царици“.

За острво су се водиле тешке битке, више пута су га Аустријанци и Турци отимали једни од других. Први посао који је сваки победник обављао било је обележавање територије богомољом. Када су Турци 1738. освојили Аду Кале, од зграде аустријске војне команде направили су џамију. Аустријанци су Аду поново заузели у пролеће 1790. и претворили џамију у фрањевачки манастир, али после само годину дана мировним споразумом је Ада Кале враћена Турцима, који су манастир рутински преобратили у џамију. Но, узалудан је био труд обе стране да острву дају само један, сопствени печат.

Око Дунава, вечите границе светова, кључала је одувек превише густа мешавина народа и религија да би ико међу њима могао да повуче јасне линије разграничења. Са турског пописа „пореских обвезника за варош Аде Оршава“ из 1714. године, жубори чудна поезија имена која су истовремено и нација, вера, занимање, особина, болест душе: Првул Бугарче, Станчул Газибара, Недељко Мрзак, Ференц Фујко, Јован Богиња, Петре Дуги, Џора Босиок, Стојо Милко, Петре Лижибуре, Јакоб Гинтуша, Илија Јанош, Чорка дунђер, Сава поп, Димитрије бостанџија, Симо терзија, Гина дунђер, Стојан слабоуман, Првул слабоуман…

Историјске странпутице

На острву и око њега су се плеле чудне приче о наизглед неспојивим савезништвима и издајама, пријатељствима и љубавима међу „вековним непријатељима“, који су се очигледно много боље познавали, дружили и мешали него што би се дало закључити на основу сувопарног пописа ратова и битака.

Некадашња-тврђава-на-острву-АдаНекадашња тврђава на острву Ада

Из јуна 1813. године потичу српски записи који говоре да су борци Реџеп-аге, турског заповедника Аде Кале, „четири села опленили и у ропство у Адакалу повели“. Реџеп-агин најамник био је и извесни хајдук Гица, који је са дружином пљачкао и убијао по српским територијама. Режеп и Гица били су на неки начин род, Гицина сестра је била у Реџеповом харему. Гица је био ожењен Јеленком, покрштеном Туркињом, која је претходно била у харему (!) српског војводе Миленка Стојковића. Када је Гица 1813. променио газду и почео да се бори на страни Срба против Турака, Јеленку је запазио кнез Милош. Кажу да је Јеленка била изузетно лепа, а Милош је на лепоту женског рода био изузетно осетљив. Јеленка је била преводилац када је Милошева жена Љубица 1822. била у посети код београдског везира Абдурахмана, јер је говорила турски, српски и влашки. Три године касније, Јеленка се званично појављивала у јавности као Милошева друга жена и родила му је сина Гаврила.

Поменути Реџеп-ага у српској историји није забележен само као непријатељ и злотвор, напротив. Када су на Аду Кале 1804. године побегла четворица београдских дахија, Кучук Алија, Мула Јусуф, Аганлија и Фочић Мехмед-ага, због чијег терора је и почео Први српски устанак, Реџеп-ага је одмах о томе обавестио Карађорђа. Изгледа да су се и Реџепу дахије тешко замериле, јер је предложио Карађорђу да их српски и турски борци заједно нападну и убију. У детаљном опису догађаја, који је дао протопрезвитер Михаило Пејић, наводи се да је 50 Турака и 27 момака Миленка Стојковића напало и убило дахије и њихове људе, и да је битка трајала осам сати. Пејић пише и да је главе дахија, одране и напуњене вуном, Миленко предао Реџеп-аги, а када су их заједно однели код везира у Београд, он „огрну Реџеп агу и седам његових изабраних момака с бундом и бакшиш даде, а Србљем ништа није за знак храбрости дато“.

ada kale natpis arapskim slovima

Ада је још била под турском влашћу када је 1849. на њој боравио Лајош Кошут. Тамо је стигао на путу за Турску, где га је прогнала Аустрија после пропасти мађарске револуције. На острву је дочекан са почастима, а предање каже да је носио са собом мађарску круну која је четири године била скривена на Ади Кале, закопана у земљу.

Време турске власти на Балкану полако је истицало. Када је 1867. мирним путем Србима предато шест последњих турских тврђава, срушен је Форт Елизабет на српској обали Дунава, некада неодвојиви део адакалске тврђаве. После много бурних векова, Ада Кале је изгубила значај за велике силе, па је на Берлинском конгресу 1878. једва поменута. Управу над острвом је преузела Аустро-Угарска, мада су острвљани остали званично становници Отоманске империје, изузети од пореза, царина и војне обавезе.

Ново доба

Као да је било потребно да са острва спадне тешки терет ратног плена великих империја да би потпуно процветало. После завршетка Првог светског рата, становници су одлучили да се припоје Румунији. У миру, почело је златно доба Аде Кале.

BAZAR-NA-ADI-KALE-1914Базар на Ади Кале 1914. године

Острво је било налик заборављеном делу Турске у Европи, али нису га насељавали само Турци. У документарном филму редитеља Исмета Арасана Приче са Аде Кале, преживели становници острва расејани по Турској сећају се да је било људи који су долазили одасвуд, неки и као изгнаници, бегунци, авантуристи, разних вера и нација. Причају да су живели заједно, мешали се, није било необично да Јеврејку сахрани имам, муслимана православни свештеник. Сви су празновали Хидрелез (Ђурђевдан), били као једна породица, узајамно се поштовали, заједничка им је била и одећа, углавном традиционална турска. Пило се свако вече, најчешће домаћа дудова ракија, на спавање се одлазило откључаних врата, не памти се када је забележена крађа или свађа.

Румунски краљ Карољ II посетио је острво 1931. Попио је кафу, из шољице из које је пио и његов отац, са смехом саслушао легенду како је неко на Ади Кале давно прорекао да ће баш те године доћи владар који ће вратити привилегије острвљанима, и потом ослободио становнике царине на увоз дувана и четири вагона шећера, пореза на сувенире. На острву је постојала фабрика цигара, за које кажу да су конкурисале кубанским, пушили су их и неки чланови британске краљевске породице и сам румунски краљ.

Ada-Kaleh-fotka

Десетине хиљада туриста долазило је сваке године да обиђе уске, калдрмисане уличице, ужива у ратлуку са лешницима, џему од смокава и ружа, алви, наргилама. На црно-белој фотографији види се фудбалски тим, по опреми би се рекло да су у питању педесете године прошлог века. Иза игралишта се назире Дунав, сећања кажу да је највећи проблем био што је лопта често упадала у реку, па су за њом морали да пливају публика или играчи.

На скупу у џамији, имам Реџеп хоџа је 1963. године први пут прочитао обавештење да ће Румунија и Југославија градити велику брану Ђердап, и да ће острво бити потопљено. Постојао је план да се становништво, комплетна тврђава и већи део објеката преселе на острво Шимијан (некадашња Ада Губавац). Шимијан лежи 18 километара низводно, у близини Турну Северина и места где је, пре скоро два миленијума, генијални градитељ Аполодор из Дамаска за римског цара Трајана изградио мост преко Дунава.

Румунски документарни филм Последње пролеће на Ади Кале из 1968. године показује како су, камен по камен, делови тврђаве обележавани и вађени да би били пренети на Шимијан. Велики део тврђаве јесте поново подигнут на Шимијану, али људи нису отишли. Можда зато што је Румунија закључила да би читав подухват био прескуп, можда зато што је премијер Турске Сулејман Демирел становницима рекао, приликом посете Румунији 1967, да су им врата Турске отворена, а можда и зато што им је било незамисливо да вољено острво замене неким другим.

Људима са Аде Кале је било понуђено да се иселе у Румунију, Турску или Југославију. Од око 600 душа, 70 породица је отишло у Турску, неколико је изабрало Југославију. „Једна породица се доселила овде, у Кладово, после су и они негде отишли“, прича Бранкица Јоковић, седећи на српској обали Дунава. „Мало тога је овде остало од Аде, умрли су скоро сви који се сећају. Деда ми је причао да су он и неки његови пријатељи често ишли на острво, и пре и после Другог рата. Ишли су ноћу, чамцима, кришом. Била је то граница, било је румунских стражара на четири улазне капије тврђаве на острву, али познавали су их, па су их пуштали. Трговали су, свеће, ратлук, колачи са острва, што наши нису знали да праве, у замену за жито, кукуруз. Морало се трговати, овде на граници је увек постојала традиција шверца.“

Од становника острва који су изабрали Румунију, највише их је отишло у Констанцу, Турну Северин, Оршаву. У џамију у Констанци пренет је тепих из џамије на Ади Кале, поклон султана Абдула Хамида ИИ, дуг петнаест и широк девет метара. Породице су се цепале, једни су одлазили на једну, други на другу страну. Где год да су отишли, однели су приче о несталом рају и тугу за изгубљеном постојбином.

Трагови и сећања

Док напољу под сунцем меланхоличне јесени промичу сватови, Емил Попеску и његов вршњак Виктор Русу причају о острву које им је обележило живот. Испрва уздржани, са све већим узбуђењем улећу један другом у реч, исправљајући грешке у сећању. „Била је песма о љубави младе Туркиње и морнара Румуна, Ајше и Драгомира, негде педесетих се певала. Имала је два краја, по једном су обоје скочили у Дунав јер се породице нису слагале са њиховом љубављу, по другој су остали заједно. Када би румунски туристички бродови пролазили поред острва, увек би на најјаче пуштали ту песму.“ „Када су их иселили у стамбене зграде, наставили су да раде оно што знају. Блокови су мирисали на џем од ружа и алву. Дургут је правио слаткише код мене, онда су почели да одлазе. Илмас Омбаси, пријатељ, отишао је у Истанбул још ‘69.“

Capture 4

„Пре потапања и животиње су исељене, било је оваца, коза. Онда је динамитом све сравњено, ваљда да не би штрчало и угрожавало бродове. Гледали смо са обале како се руше чемпреси, куће. Има легенда да је минарет остао, да се види када опадне Дунав, али није истина, видео сам како пада. Последње чега се сећам, док је вода потапала дрвеће хиљаде птичијих гнезда почеле су да пливају по површини. Река их је лагано носила, а изнад њих су летела јата избезумљених птица…“

Острво из душе, шверцерско гнездо, оаза слободе, изгубљени рај у коме су у миру живеле културе, нације, религије, потонуло је заувек у воде Дунава.

Предање каже да су становници Аде Кале имали завет да, где год умру, буду сахрањени на острву. Они који су остали у Турну Северину сахрањују се на гробљу Скела. До Скеле се стиже када се у предграђу Турну Северина прођу редови оронулих зграда из социјалистичког периода, са терасама окићеним вешом и сателитским антенама, и скрене путем уз брдо. Око ограде која опасује гробље је много смећа, али са тог места пуца поглед на Дунав.

На хришћанском, православном гробљу, један део резервисан је за суграђане друге вере. Ограде међу тим деловима нема, једни уз друге стоје крст, полумесец и звезда. На неким гробовима Турака су слике умрлих, што није карактеристично у исламском свету, али на Ади Кале бесмислене границе међу световима једва да су и постојале. Много је споменика са уклесаном маслиновом граном, ваљда оном граном Аргонаута, испод које пише: Рухуна ел фатиха – Изучи фатиху души, Ахмета Али Фуата, 1914–1987; Хусрефа Усрефа, 1932–2006; Омера Музафера, 1929–1991…

Гробови са Аде пресељени су на Шимијан. Међу њима, и гроб Мисчин Бабе, за чији живот је тешко рећи да ли је мит или истина, као и за много тога што је за острво везано. Прича каже да је Баба био принц у далекој Бухари, који је 1786. године оставио трон пошто му је у сну речено да оде на острво на светој реци. Много касније, принц је стигао на Аду Кале, где је остао до смрти. Острвљани су га памтили по скромности, легенда каже да је изводио чудесна излечења и да је могао да претвори воду у вино. Умро је у 95. години, а гроб му је постао место ходочашћа за многе муслимане и хришћане.

Становници Аде Кале дуго година нису могли да обиђу своје мртве на Шимијану. Све до 1989. године и румунске револуције, на острво је могла да оде само војска. Дунав је и у новом добу био граница међу световима, на њему је лежала Гвоздена завеса која је одвајала Румунију од Запада, који је у то време почињао у Југославији. Мрачне дунавске приче из тог доба казују безбројни безимени гробови на југословенској страни реке, гробови оних који су покушали да се домогну другог света пливајући кроз хладне таласе и нису успели. Неки су се удавили, на неке је пуцано пре него што би стигли до средине реке и замишљене границе. Остала је из тог доба и легенда о „румунском торпеду“, боци са компримованим ваздухом на коју су биле заварене ручице која би, пробушена на једном крају, однела бегунца до друге стране реке. Први посетиоци који су после румунске револуције отишли на Шимијан затекли су тврђаву зараслу у шибље и коров, и многе надгробне споменике оштећене мецима које су, ваљда у доколици, испаљивали граничари.

Има нешто заједничко код свих који су заувек изгубили земљу или место у коме су рођени. Није то само жал за детињством и златном младошћу, када је свакоме трава била зеленија и све невиније и лепше. Више је нека обогаљеност душе, осећање да њен недостајући комад боли као да још постоји, мада се зна да га више нема или да се неповратно променио. „Као да је и ону земљу и онај Београд који сам некад знао Дунав однео“, пише из далеког света пријатељ који је давно отишао.

Тај бол избија из сваке речи у Причама са Аде Кале. „Острво је имало посебан мирис, на свакој страни је био различит. Од реке је долазио готово морски мирис воде, око кућа се ширио мирис воћа, или мармеладе која се спремала, када се оде у чаршију сретао вас је мирис дувана. У пролеће би читаво острво озеленело, а увече, чим би наступио сумрак, започињао је прави оркестар жабљег крекетања… Сви имају домовину, свако може да посети завичај, свако може да се врати негде. Ја не могу да покажем мужу и деци место где сам расла.“

„За децу је посебно било као рај. Тамо смо научили да делимо са другима. Празници су били посебни, у Турској нисмо доживели ту атмосферу и празновање. Имали смо плажу, али нисмо могли ићи много даље од обале, због вирова и вртлога. Људи су дуго живели, јели оно што су сами засадили, на чистом ваздуху, није било аутомобила, стреса. Захвалан сам Богу што сам проживео детињство и младост у том рајском кутку света. Да негде има таквог места, оставио бих све да живим тамо.“

„Пољубила сам четири угла куће, врата оставила отворена и отишла са сузама у очима.

Када је коначно потопљена, људи су дуго времена могли видети птице како надлећу Дунав тамо где је некада била Ада Кале.“

аутор: Момир Турудић

Извор: Завештања предака

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 2511909

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.