svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Милена Цмиљанић: Повратак расколника

1112938135Како је Стаљин постао жртва освете старе 300 година

Када се помене, име Јосифа Стаљина одмах је асоцијација на рушење цркава, али мало се зна да је он вратио Цркву у живот током Другог светског рата. Историчар Александар Пижиков има теорију која потпуно мења поглед на Октобарску револуцију и каснију улогу Стаљина у прогону Руске православне цркве. Он сматра да је све почело 300 година раније.

До раскола у РПЦ дошло је средином 17. века услед жеље патријарха Никона да усклади руско богослужење са грчким, измени обреде (да се крсти са три, уместо са два прста) и изврши корекцију богослужбених књига у које се приликом преписивања кроз векове поткрало мноштво грешака. То је изазвало раскол најпре у самој Цркви, а онда и у народу. Држава је почела да третира расколнике као преступнике. Почели су страшни прогони. Један део расколника је потпуно одбацио свештенство и „попове“, и тако добио назив „беспоповци“, док су други себи изабрали свештенике рукоположене од стране епископа који нису прихватили реформу. Царска власт је силом одлучила да врати народ на прави пут. Спаљивани су манастири, конфискована је имовина. Најтврђи у својој вери су одлучили да се склоне што даље од централне власти, у забачене углове Царства. Професор Пижиков сматра да се радило о православној реформацији.

„Док је у Европи верски сукоб избио у 16. веку, код нас се „верски раскол“ догодио у 17. веку. У ствари то је био прави грађански рат који се по величини може мерити са ратом између католика и протестаната у Европи. Овде је то било између никонијанаца (присталице реформе) и присталица старог руског црквеног обреда. Резултат: никонијанци, како су их звали по патријарху Никону, победили су уз помоћ државне власти. Зато се највећи део становништва који није прихватио новотарије патријарха Никона повукао у ниже слојеве друштва“, сматра руски историчар.

 Староверци

CC0PUBLIC DOMAIN

Староверци

Међутим, управо ти „отпадници“ постаће кичма развоја Русије у XIX и почетком XX века. Они су постали религиозно-производна корпорација која је држала монопол на руском тржишту. Расколнички центри постају не само духовна и религиозна стецишта, већ и артерије за расподелу капитала староверског света. Општине су покретале производњу и трговину, али циљ није био профит, већ задовољавање потреба својих старовераца. Главна је била социјална, а не комерцијална функција, и та предузећа нису била конкуренти, већ су се међусобно помагала. Управо ће начини живота и пословања старовераца постати основа комунистичког система СССР-а.

Конфликт се временом утишао, али није био решен, већ само одложен. То је показала управо 1917. година. Према мишљењу руског историчара, октобарска револуција је управо та завршна фаза руске реформације.

„Последњих 20 година рата, између револуције 1917. године и почетка Великог отаџбинског рат, десила се завршна фаза реформације, када је ситуација добила други смер. Победници, никонијанци и племство, били су уништени, док су на чело државе испливале снаге које су се налазиле у сенци, у народу. Сада су оне изашле на површину, постале власт и почеле да граде државу у складу са својим представама које су се разликовале од оних које су имали никонијанци и владајући царски слој, који је формиран у другој половини XVIII века“, објаснио је историчар.

Звона са кијевских цркава на сметлишту. 1922. године.

© SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ

Звона са кијевских цркава на сметлишту. 1922. године.

У Октобарској револуцији и грађанском рату до 1922. године учествовале су најразличитије снаге. У почетку је била доминантна интелигенција која је дошла са Лењином из иностранства, задојена учењима Карла Маркса и Фридриха Енгелса, али када се прашина слегла на површину је почело да излази нешто ново, изнутра, из народа. Први је Стаљин осетио њихову снагу и почео да се ослања на њих.

„Стаљин се водио логиком масе, партије на коју се он ослањао и чије интересе је изражавао. У ствари, Стаљин, као и сви бољшевици, имао је негативан однос према Руској православној цркви. Она им није била потребна. Када сам читао стенографске извештаје са различитих конгреса Совјета, против Цркве нису били руководиоци. Док је руководство на сваки начин покушавало да смири народне масе, оне су тражиле рушење цркава. Управо ти људи су били Стаљинова подршка. И он почиње да изражава њихов став. Зато Стаљин отпочиње борбу против Цркве, јер је то у интересу снага на које се он ослањао и које су га направиле Стаљином“, сматра Пижиков.

Слика Бориса Кустодијева „Бољшевик“

© SPUTNIK/ Л. КОГАН

Слика Бориса Кустодијева „Бољшевик“

Погрешно је мислити да су на уништење Цркве позивали неки оголели атеисти, мрзитељи свега светог. Можда Бухарин, Троцки, Зиновјев и нису веровали у Бога, али то не важи за раднике и сељаке који су ушли у партију.

„Та партија је изашла из верника. Сви они су желели да изграде царство Божје, не на Небу, већ на Земљи. То је права истина. Они су видели у Цркви противника изградње царства Божјег на Земљи које је почело да се назива комунизам. Они су сматрали да Црква представља ту неправедност коју је успоставила царска владајућа класа“, објаснио је историчар.

Он додај да је читав СССР, та машинерија која се претворила у супер силу и која је победила у Великом отаџбинском рату, био производ апсолутне вере и ничег више. Сви људи који су одрасли међу староверцима, природно више нису практиковали старе обичаје, пошто се њихова општина трансформисала у комунистичку партију.

Завршетак руске реформације се десио 1937. године када је убијен највиши војни врх. Тај догађај се у потпуности приписује Стаљину.

 

Уништење Храма Христа Спаситеља у Москви 1931. године

CC0

Уништење Храма Христа Спаситеља у Москви 1931. године

„Западна историографија догађаје из 1937. године приписује једном човеку, његовом психичком стању, лудилу, болести. Нас све убеђују и у то да је био манијак који је вршио насиље над Русијом. То уопште није тако, јер ниједан човек, ко год он био, не би могао то да уради против воље народне масе. Година 1937. је последња тачка реформација. Смена партијске елите, установљавање нових погледа о изградњи социјал-комунизма у једној земљи. Били су уништени Црква и противници из Лењинове гарде. Та година је била значајна јер је држава тада добила апсолутно нови облик, као и партија. И зато, између СССР 1922. године, који је створена након грађанског рата, и СССР након 1937. године постојала је огромна разлика. Од Маркса и Енгелса није остало ништа, Совјетски Савез је кренуо својим путем“, закључио је Пижиков.

Александар Пижиков, руски историчар, стручњак за историју Русије XX века, научни сарадник Руске академије народне привреде при Председништву Русије и професор Руског државног хуманитарног универзитета (РГГУ). Написао је књиге: „Корени Стаљиновог бољшевизма“, „На ивици руског раскола“, „Питер — Москва. борба за Русију“.

Преузето са: https://rs.sputniknews.com/

 

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 2346039

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.