svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Ања Филимонова: ЛОПТИЦА ЈЕ НА СРПСКОЈ СТРАНИ ТЕРЕНА

У околностима када Србија коначно иде у сусрет инвестицији века, гасоводу „Јужни ток“, и у светлу тек формиране нове владе чија је политика оријентисана на идеју сарадње и са Истоком и са Западом разговарали смо са еминентним руским историчарима, аналитичарима и сарадницима Руске академије наука. О томе колико су ти нови моменти отворили пут ка излазу из економске, духовне и културне кризе Србије, а с обзиром на то да Евроазијски комплекс на челу са Русијом увелико ствара атмосферу новог оптимизма и велике наде да није све у ЕУ и ММФ-у, а понајмање НАТО-у, своје мишљење у овом броју „Печата“ изнели су Ања Филимонова, Петар Искендеров и Анатолиј Степанов

***

После дугог путовања у „потпалубљу" Запада, Русија је доживела велики национални препород. Шта је суштина тог препорода?

Геостратегија Русије у садашње време тек пролази свој формативни период. Њена разрада збива се у условима када би је буквално требало „сакупљати", јер је „разбијена у комаде", после горбачовско- јељциновског периода који би могао да се упореди, по разорној сили, са дејством цунамија.

У том периоду Русија је следила курс беспоговорне послушности и путовања у „потпалубљу" Запада и била је спремна да добровољно уништи све - самосталну спољну политику, оружане снаге, научни, технолошки и индустријски потенцијал земље - све оно у шта су, без икаквог претеривања, уложени крв и зној поколења наших дедова и отаца. Прелом је наступио практично у тренутку када је изгледало да је штета непоправљива, када је изгледало да Русија тоне, незаустављиво, у понор деградације, распада и пропасти.

Тај прелом је био неопходан за елементарно преживљавање руског народа.

Али, као што су показала збивања у последњих 12 година, то уопште није лако. На том путу Запад је, рукама Сакашвилијевог грузијског режима, 2008. године Русији приредио „пробу стабилности" - дошло је до масовног покоља цивилног становништва Јужне Осетије. Тада се Русија супротставила не само Грузији, него практично целом НАТО-у. У том рату Запад се облатио до крајњих граница. Русија је из њега изашла с новим статусом, као извор међународне легитимности, и није показала само своје наоружање, него, што је најважније, потврдила је свој победнички руски дух. С друге стране, било је тако озбиљних промашаја, да су они довели до озбиљних трагедиј (случај Либије).

Сада Русија, ослањајући се на помоћ Кине одолева у Сирији. У овом тренутку несумњиво је само једно: води се најтежа борба за стратешке просторе, за најважније комуникације и, што је најбитније, за природне ресурсе. Борба се води на разне начине: од непосредне употребе силе до коришћења система контролисаног хаоса. Идеолошки, она је изложена западној геополитичкој доктрини, нормативно и концептуално уобличеној у „Стратегијх националне безбедности САД у 21. веку", коју је усвојио Конгрес 2000. године... Њена окосница је теза о светској власти над читавом планетом и спречавању да се појави центар моћи који би угрозио монопол САД-а (тачније глобалних економских корпорација). Државе међу којима је и САД, само су помоћна снага чије се установе и моћ користе од стране кор порација.

Колико је тачна тврдња аналитичара да се „радови" на рушењу ваше земље воде стално и без престанка?

У вези с тим, практично нико више нема ни какве илузије... Није случајно у свом тексту објављеном фебруара 2012. у „Росијској газе ти", руски председник Владимир Путин забележио: „Процеси глобалне трансформацијс који су у току у себи крију различите, честс непредвидљиве ризике. У условима светских економских и других потресаувек постоји искушење да се своји проблеми решавају на туђ рачун, путем примене силе. Није нимало случајно да се сад чују гласови како, тобож, национални суверенитет не сме да се простире на ресурсе планетарног значаја. Таквих, чак ни хипотетичких могућности када је Русија у питању не сме да буде. То значи - ником не смемо да дозволимо да пада у искушење због наше слабости". У наше време суверенитет Русије јача до сада невиђеним програмом развоја оружаних сила и модернизације одбрамбено-индустријског комплекса. У току наредне деценије укупна издвајања у овој области требало би да буду око 23 трилиона долара. Такође, земља мора да изађе из економске, научно-технолошке и духовне кризе.

Који су главни геополитички вектори нове Русије?

У овом тренутку главни геополитички вектори су Евроазијска унија, чији су темељ у првој етапи Русија, Белорусија и Казахстан. Развија се Шангајска организација за сарадњу, претварајући се у Савез Европе и Азије, у којем се налазе, као пуноправни чланови, Индија, Иран, Афганистан и Пакистан. У будућности се савез може проширивати, али у овој фази главну улогу имају Русија, Кина и Индија. То значи да се формира алијанса континенталних држава (цивилизација) као алтернатива Западу и транснационалном друштву. Алтернатива ће се састојати у другачијем пројекту бескризног развоја читавог човечанства: с другачијим смислом живота, изградњом другачијег финансијско-економског модела, другачијег карактера међународних установа, другачијег система колективне безбедности... Ипак, главна карактеристика епохе је недостатак времена да се ствар „разради", јер је западна привреда на врхунцу кризе. Једини излаз за економију САД-а и водећих европских држава је „нови Маршалов план" - „истискивање" својих економија из области системске кризе на рачун других држава, између осталог и низом решења коришћењем ратних сукоба, какви немају преседана. Да подвучем: смисао последњих револуционарних сукоба на Блиском истоку састоји се искључиво у једном - у освајању природних ресурса (то се тиче и Косова и Метохије).

Русија, као земља која има заиста скоро неисцрпне природие ресурсе, један је од циљева „западног света".

У који прстен спада Србија када је реч о модерној геостратегији ваше земље?

Наша економска сарадња већ има узајамно повољан карактер, али такође у себи крије огроман (не само привредни, него и геополитички) потенцијал. Цевовод „Јужног тока" ће омогућити достављање руског гасау Србију, као и дистрибуцију гаса из Србије у Европу, а даља дистрибуција гаса из Србије у Европу може да обезбеди постојање и стабилно функционисање привреде у целој земљи. На тај начин православна Србија ће постати економски јака држава са регионалним окружењем које све више слаби. То је стартна позиција која ће Србији омогућити да се самоувереније осећа како на регионалном, тако и на европском нивоу, да и не говоримо о средствима за унутрашње потребе државе. После „Јужног тока" иде и „надградња" - финансије (у Србији су већ присутне руске банке, пре свега оне најјаче - „ВТБ" и „Збербанка").

Требало би рећи да Путин предлаже сасвим нови модел сарадње. Нико више нема намеру да опет „гута и анкетира" сада независне државе. Путин сматра да Русији више ни за шта није потребна сувишна одговорност за народе других држава. На пример, улазак Белорусије и Казахстана у Царински савез ни Белорусију, ни Казахстан није лишио независности, него им је донео огромне предности захваљујући уклањају царинских баријера, што је озбиљно потиснуло европске и америчке конкуренте натржишту Царинског савеза. Ипак, за Русијује једно битно - да те земље не буду припадници другог савеза. У супротном, ако уђе у Н АТО, земља се укључује у ареал држава које нису пријатељске према Русији, са свим последицама које из тога произлазе. На пример, последица чланства у Н АТО прибалтичких држава, Литваније, Естоније и Летоније, јесте стварање „енергетског зида" око њих, то јест оне су одсечене од испоруке руских енергената. Године 2008, тадашњи председник Владе Русије Путин, коректно је признао право народима Прибалтика на такав избор, али је истакао и право Русије на сопствену енергетску политику.

Нема сумње да је Србија тачка у којој се преламају интереси Русије, САД-а и земаља ЕУ...

За Русију је ваша земља у многоме „прозор у Европу" и уопште није никаква периферија, него једно од чворишта, „нерава" европске политике. Требало би рећи да потенцијал сарадње пре свега у привредној и дипломатској сфери (нарочито када је у питању Косово) није у пуној мери био искоришћен у периоду претходне власти, власти Бориса Тадића. Практично су сасвим „недирнуте" области војне, политичке и духовне сарадње. Ту је огромно подручје за сарадњу на обострану корист.

Какав је значај одбрана суверенитета на Косову и Метохији за општу геополитичку ситуацију на Балкану?

Сада, 13 година после војне агресије НАТО-а на СРЈ, ситуација на КиМ је доказала да циљ те агресије није био ни заштита људских права, ни демократија. О томе сведочи блокирање истраге највећих злочина (попут трговине органима убијених Срба, нап. прев.) ОВК, чији трагови воде самом политичком врху „републике Косово". Подсетимо да Русија активно инсистира на томе да се истрага о учешћу косовског руководства у незаконитој трговини људским органима преда у надлежност Савета безбедности УН. На састанку Савета безбедности УН, руски представник Виталиј Чуркин о томе је јасно рекао: „Откривене чињенице јасно указују да су у злочинима учествовали неки од садашњих косовских челника. Ипак, истрагом се сада бави управо она група земаља која је својевремено допринела да ти људи дођу на власт" (крај цитата Чуркина). Ствар је само у томе што Запад не жели да доведе у питање већ саздану слику косовске кризе и геполитички пројекат „Републике Косово". Значење заштите КиМ је, без претеривања, изузетно. Борба за Косово и Метохију има искључиво легитимни карактер. То је одбрана начела међународног права (неповредивост граница, што је нарочито важно због Македоније, у којој јача албански фактор, као и за југ Србије), територије и становништва те области. У целини, то је заштита српског суверенитета. За регион је то пре свега питање безбедности и стабилности (спречавање ширења криминалне делатности нарко-картела).

Један сте од највише цитираних геополитичких аналитичара у руским медијима који се баве српском темом. Каква је ваша процена, да ли би нова власт у Србији могла да направи заокрет када је реч о приближавању свом историјском покровитељу Русији, те да ли сусрет Николића са Путином носи предзнак успостављања таквих односа?

Србија, безусловно, може да се окрене према Русији или према било којој другој држави која одговара национално-државним интересима земље. Национални интереси су главни критеријум и смисао постојања било које државе. Ипак, због разних околности Србија се нашла у положају протектората високог степена потчињености. Зависност се огледа у свих могућим видовима привредног, војног, дипломатског утицаја са стране. Ући у такав систем је лако, а скоро немогуће је изаћи. Да би сачувао суверенитет, територијалну целовитост и национално-државне интересе Србије, нови председник мора да сазда чврст темељ друштвено-политичке подршке и да створи оруђа за остварење својих циљева. Тај темељ је свакако огромна подршка проруској оријентацији како читавог српског друштва, тако и корпуса Српске напредне странке. Консолидација друштва, ликвидација диктата прозападних СМИ, који воде маргинализацији и деградацији српског народа, и тако их претварају у денацификоване „евросрбе" - све је то неопходно да земља изађе из стања протектората. Неумеће да се бране интереси земље, неумеће да се каже „не" када неко захтева уступке, који крње суверенитет и независност државе, довешће само до понављања прошле политике заштите не сопствених, него туђих интереса. Што земља више одступа, то се више од ње захтева - то је непосредан пут ка самоуништењу. У целини, недостатак времена и притисак на линији Вашингтон - Брисел не остављају Томиславу Николићу могућности да имитира национално-државотворну политику или да се ограничи на полумере. Без одлучног преокрета промене су немогуће и опет ће се десити предаја положаја. Нови председник мора да реши најсложенију двоумицу - или ће да крене у суштинске промене, или ће да се „уклапа" и прилагођава постојећем систему. Онда ће судбина земље бити запечаћена. Са своје стране, Русија је много пута показала и потврдила спремност на широке и разнолике видове сарадње. Ево шта може да буде контрааргумент Србије у разговорима са Западом: дипломатска, привредна (у најширем смислу, од трговине до нуклеарне енергетике), политичка (међупарламентарна, укључујући практично све комитете Думе Руске Федерације), научна, културна сарадња са РФ. Сада је лоптица на српској страни терена. Али, да поновимо, без преувеличавања потенцијал за сарадњу наших држава је неисцрпан.

Из штампаног издања листа „Печат“ бр. 228/2012. приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

vitovnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 5432244

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.