svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Дејвид Гибс: АНТИСРПСКА ПРОПАГАНДА ЗАПАДА ЈОШ НИЈЕ ДОСТИГЛА ЗЕНИТ

Разговарала Биљана Ђоровић

После објављивања књиге „Хуманитарна интервенција и разарање Југославије" (Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2010), Дејвид Гибс, професор политичких наука и историје на универзитету у Аризони суочио се са захукталом пропагандном машинеријом конструисаном за форматизацију ратова на простору бивше Југославије у духу неоколонијалне орвелијанске матрице Новог светског поретка, особито деловањем група flack регрутованих из редова хрватско-албанско-муслиманских кругова на Западу. Међу овим „активистима" иначе предњачи Марко Атила Хор, предавач историје на Универзитету „Кингстон" у Лондону. (Занимљиво, вероватно не и безначајно је да су родитељи поменутог Хора хрватска историчарка Бранке Магаш и Британац Квентин Хор).

Дејвид Гибс, наш саговорник, аутор је књиге „Хуманитарна интервенција и разарање Југославије". Гибс је проблематизовао образац по којем је агресија на Југославију представљена као добар хуманитарни рат, чиме је установљен модел којим се оправдавају интервенције које САД и НАТО, после слома Совјетског Савеза, спроводе у свету. Професор Дејвид Гибс је у овој књизи изнео бројне исказе сведока тужилаштва на суђењу Слободану Милошевићу, податке из дебата у парла ментима Француске, Британије и Холандије, као и мемоаре међународних учесника конфликата на Балкану, показујући сву комплексност сукоба на Балкану који су америчкој јавности приказани као у цртаћима у којима Срби играју улогу нацистичких агресора, а босански муслимани, Хрвати и Албанци су Јевреји, жртве.

Пропагандна машина Новог светског поретка систематски се обрушава на сваког ко се усуди да непристрасно и према етичким академским стандардима испита суштину и значај догађаја на просторима Југославије током деведесетих година прошлог века. После своје изванредне анализе изложене у студији: „First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia” и ви сте постали мета напада група за флек и појединаца обједињених у заштити званичног наратива.

Многи људи који су публиковали своје радове и у тим радовима настојали да непристрасно одреде смисао и значај дешавања на простору бивше Југославије деведесетих година прошлог века, суочили су се са нападима... Разуме се по свом пореклу не припадам, нити сам интересно повезан са било којом етничком групом са простора бивше СФРЈ. Сврха мог рада је била другачија од заступања ма чијег интереса, осим интереса науке и истине, и ја сам настојао дасагледам накоји је начин војна интервенција Запада 1999. године употребљена у циљу учвршћења америчке доминације после завршетка Хладног рата, а са овим је био блиско повезан и амерички циљ да пронађе нову улогу за НАТО као кључни инструмент америчке хегемоније. Истражујући овај процес нисам се посебно фокусирао на то која је етничка група најодговорнија за сукобе, већ је моја генерална претпоставка била да су све подједнако биле одговорне за разбијање Југославије и злочине који су почињени, с тим да је на крају Србија починила већи број злочина, делимично због тога што је била најбоље наоружана. Заиста нисам видео Србе као једине који сносе одговорност за несрећу, већ сам јасно сагледао и одговорност других етничких група, посебно Хрвата који су одиграли значајнуулогу у разбијању Југославије. Тиме сам дошао у сукоб са људима који су партијски прилазили овом проблему. По њиховом мишљењу нисам био довољно критичан према Србима и јасно је да су антисрпске групације глорификовале интервенцију Запада. Разлика између мене и њих довела је до мог сукоба са људима, попут Марка Атиле Хора.

Установљење новог геостратешког и идеолошког пројекта Запада претворило је Балкан у лабораторију за тестирање имплементирања евроатлантске постнационалне идеологије Новог светског поретка заснованог на хегемонистичкој позицији САД-а и ЕУ. Бучном пропагандом и доминацијом у медијском и информативном простору САД и ЕУ су се представиле и као бастион за заштиту добра и вредности.

Немачка је одиграла кључну улогу у разбијању Југославије дајући подстрек Словенији и Хрватској много пре него што је рат отпочео да то учине, а остале западне силе су дозволиле Немачкој да преузме вођство, у неким случајевима невољно, али су допустиле. Немачка је била главни фактор; не верујем да би Хрватска и Словенија икада разматрале могућност сецесије да није било снажне подршке Немачке. Сецесија је довела до ратова, а ратови до злочина, тако да западне силе сносе део кривице за почињене злочине. Изненађујуће, али истинито, САД нису играле кључну улогу у овом процесу, али су крајем 1992. креатори америчке политике били решени да искористе нове могућности које је нудио распад Совјетског Савеза 1991. године: околност коју је требало искористити за успостављање новог поретка једностране хегемоније САД-а, без оних који би је могли довести у питање, као и у циљу овековечавања ове доминације у будућности. Ова перспектива је нашла одраз у концепцијском документу Пентагона „Defence Policy Guidance" из 1992. године, којим су аутори - потпредседник САД-а Дик Чејни, заменик министра одбране Пол Волфовиц и други неоконзервативци, конципирали политику унилатерализма и превентивних војних акција како би спречили било коју другу нацију да до сегне статус суперсиле и тиме угрози приступ САД-у нафти и другим ресурсима. Многи од главних елемената ДПГ укључени су у Стратегију националне безбедности САД-а, из 2002. познату као „Бушова доктрина". Југославија је постала главна арена у којој су САД и ЕУ тражиле прилику да увежбавају своје односе моћи.

Ваша студија и ви лично постали сте предмет деловања пропаганде: системског и систематичног деловања различитих група за флек (Flack), као дела пропагандне антисрпске машине која још увек ради по истом програму и коду.

Мислим да сте у праву. Још од самог почетка југословенских ратова Хрвати су се показали као супериорни у глобалној пропаганди, док су Срби у том смислу били апсолутно неделотворни и нису знали да играју ту игру. Од самог почетка и Хрвати и босански муслимани били су у стању да користећи технике манипулације стекну велику предност. Алија Изетбеговић је отворено признао да је у великој мери претеривао у вези са српским злочинима, како би утро пут војној интервенцији...

Водећа фигура пропагандне машине је Марко Атила Хор?

Да, Марко Атила Хор, предавач историје на Универзитету „Кингстон" у Лондону и наводни балкански стручњак... Он представља водећу фигуру у пропагандном деловању којесе базира на застрашивању, општем месту деловања шире заједнице пропагандиста са којом сарађује. Хор се отворено хвали да су писци који се не слажу са његовим позицијама попут „јагањаца на клању", који ће сигурно „жртвовати сав углед који би могли да имају". Методологија његовог рада исцрпљује се, не у аргументацији усмереној на дело аутора, већ на нападима на личност: на морални лик и карактер аутора са којим се не слаже. Метод је застрашујући и ефикасан Јер нападајући морални карактер опонента гуши и супримира сваку праву дискусију у вези са оним што се догодило у Југославији, у значајној мери одстрањујући претпоставке за њено вођење у јавном простору.

У деловању се препознаје стандардна методологија група за флек које нападају ad hominem, маркирајући и етикетирајући сваког ко се усуди да непристрасно истражује. Хрватски лоби и муслимански лоби за геноцид су водећи контролори јавног дискурса, а њихове групе за флек су мајстори пропаганде и вршења константног злочина над чињеницама. Каква су ваша сазнања о њиховој организацији, финансирању и системској и структурној повезаности са универзитетима, медијима и политиком?

Деловање пропагандног лобија може се веома добро показати на примеру ангажовања америчке ПР агенције „Рудер Фин" која је радила против Срба за све три стране: Хрвате, босанске муслимане и косовске Албанце, а која је била веома ефективна у уобличавању или прецизније речено пропагандној форматизацији ових ратова. Деловање „Института за Босну" контролисано је од стране његових власника Квинтина Хора, оца Марка Атиле Хора, у оквиру којег делује и његова мајка Бранка Магаш. Пропаганда свој успех заснива на оправдању које обезбеђује за ту моћ. То је стара прича која каже да победници контролишу историју. Победници су у овом случају САД и НАТО, а њихови клијенти су Хрвати, босански муслимани и косовски Албанци. И када Атила Хор аргументује у корист војне интервенције Запада, он то чини са позиција снаге, базирајући аргументацију на неоконзервативној политичкој агенди која слави америчку хегемонију. Постоји мрежа људи који делују на универзитетима, у медијима и на Интернету, који воле да чују управо оно што Хор говори у прилог интервенционизму, јер је много лакше и једноставније пристати на оправдавања и величања интервенционизма него га проблематизовати. Не знам да ли постоји било какво директно финансирање ових група које делују у склопу балканске пропагандне машине.

Медијски пропагандни јуришни одреди, по увидима професора Едварда Хермана, функционишу у спрези са босанско-муслиманским лобијем за геноцид, финансираним делом од западних влада, а делом из приватних фондова моћника какав је Џорџ Сорош. Невероватно је да је Хор и вас назвао „порицатељем геноцида" и оптужио вас чак и за антисемитизам, иако сте ви сами јеврејског порекла.

И поред тога што се са Едвардом Херманом не слажем у вези са свим питањима, свакако се слажем са његовим увидом да је МКТБЈ одиграо кључну улогу назвавши масакар босанских муслимана у Сребреници геноцидом. Та одлука МКТБЈ-а је била веома контрадикторна и поједини водећи правни експерти су били веома критични у односу на ту одлуку, зато што она еродира сам концепт геноцида. Зашто је овде (зло) употребљен појам геноцида? Због чега није употребљен појам ратног злочина, што је Сребреница свакако била? Била је и више од ратног злочина, најгори злочин који се може починити, али ако велики број злочина који се не могу назвати ратним злочинима назовемо сада геноцидом овај појам ће изгубити своје карактеристике и девалвирати. Људи попут Хора и они који изгледа да раде са њим, све оне који критикују начин на који МКТБЈ води овај случај оптужују да су порицатељи геноцида, што је термин који служи за застрашивање и поругу критичара. Али ту постоји нешто о чему се мора дискутовати, јер одлука која је донесена од стране суда и која је прогласила оно што се догодило у Сребреници геноцидом, драматично мења начин на који се термин употребљава. Оптужити оне који сматрају да је неопходно расправити ово питање да су порицатељи геноцида представља недопустиво опасно етикетирање које има за циљ да ућутка опоненте. Ипак, веома добро знам шта је геноцид: мој отац је рођен у Немачкој и највећи део моје породице је збрисан са лица земље током Другог светског рата...

Пропаганда је убојито оружје у условима у којима је системски подржана. Дрскост и бескрупулозност којима се служе ове групе за флек су безобалне: у питању је методологија која укида саму могућност вођења аргументоване расправе.

Дрскост која карактерише Атилу Хора мора се подвући: Хор ме је буквално оптужио тако што је ставио под знаке навода нешто што ја нисам, чиме је изврнуо како буквално значење формулације изнете у мојој књизи, тако и суштину мојих изнетих ставрва, и при том је мене оптужио да се служим измишљеним цитатима. Када сам доказао да се ради о лажној оптужби, Хор никада није повукао своју тврдњу. Историја као наука је веома озбиљна област да би се допустило да се они који се њоме баве користе подметањем лажних цитата, али то је управо оно што се овде догодило, драматично оцртавајући тип и домете пропаганде која се овде примењује.

Интернет је преплављен најбесмисленијим оптужбама усмереним против вас. У приказу ваше студије може се прочитати да сте присталица Србије и Русије... као и да сте пријатељ са агентом КГБ-а и аутором „Гардијана" (име изостављамо како би избегли понављање клевета,) а да ви у реалности никада нисте чули за тог човека. После првог Хоровог напада написали сте дугачак одговор којим сте исцрпном документацијом убедљиво показали да се ради о конструкцијама и лажима...

После одговора на његове екстравагантне оптужбе у којем сам показао да се ради о грубом фалсификовању и лажима, сматрао сам да ће се читава ствар окончати, јер уколико изнесете доказе о лажним оптужбама, особа која се тиме служи губи кредибилитет (бар би тако требало да буде у академским круговима), али, уместо тога, Хор је наставио са изношењем све екстравагантнијих оптужби, показујући, по мом мишљењу, веома мало обзира према томе да ли је оно што говори лаж или истина. Презентујући своје текстове на бројним веб-сајтовима, посебно на „Modernityblog"-у на којем постоји велики број углавном анонимних подржавалаца, Хор је континуирано публиковао дифамације у циљу мог застрашивања. Морам признати да сам био узнемирен, јер није постојала могућност да се отвори аргументована рационална дебата у вези са овим питањима.

Ви сте поднели жалбу против Хора његовој матичној институцији, Универзитету „Кингстон", тражећи извињењеза лажне оптужбе и квалификације које је изнео усвојимнападима против вас. Мартин Меккилан, декан Универзитета „Кингстон" за уметност и друштвене науке, примио је вашу жалбу пре седам месеци, али осим потврде да је жалбу примио, никакве реакције или одговора није било.

Чекао сам седам месеци на одговор декана и пошто га нисам добио, одлучио сам да напишем јавни текст о ономе што ми се догађало и уз текст сам објавио и своју жалбу Универзитету „Кингстон", наводећи и име декана којем је жалба била и упућена. После тога је он одго-ворио рекавши у свом одговору да се ова Хорова активност одвијала изван регуларних академских активности, чиме излази изван оквира одговорности универзитета и потпада под домен академских слобода. Дакле Хорови напади на мене спадају у домен академских слобода. Но, у већини напада усмерених против мене, Хор се идентификује као члан Универзитета „Кингстон", што свакако представља контрадикцију у односу на оно што у свом одговору изјављује декан овог универзитета. Јасно је и да се лажне тврдње и преваре не могу подвести под појам академских слобода и да је универзитет у обавези да спроведе дисциплинске мере премаоном ко износи и конструише лажне тврдње. Моја је претпоставка да је декан универзитета консултовао правни тим Универзитета „Кингстон" и да су му они саветовали да се универзитет званично дистанцира од читаве ствари што је више могуће.

Каква је улога „Института за Босну" у деловању „Балканске пропагандне машине"?

Хор је повезан са асоцијацијом писаца са којом дели своје перспективе, особито са онима који припадају балканској дијаспори у Великој Британији и САД-у. Хор је бивши студент Ива Банца, професора са Универзитета „Јејл", који је касније постао министар у хрватској влади. Он је такође близак са Јосипом Главурдићем, још једним бившим Банчевим студентом, а био је активан у неоконзервативним политичким групама, нарочито у оквиру „Хенри Џексон Сосијети", као и „Института за Босну" којим руководи његов отац, док се мајка у импресуму универзитета наводи као консултант. Обе ове организације су биле главни извори интервенционистичке пропаганде и имале су значајан утицај са обе стране Атлантика. Поред тога, Хор је повезан са академским круговима на „Оксфорду" и „Кембриџу" - делимично преко својих родитеља и мреже „Института за Босну".

Ноам Чомски је такође био предмет манипулација и пропаганде на начин који је парадигматичан за деловање балканске пропагандне машине као и самог Хора. У питању је интервју Еме Брокс са Ноамом Чомским који јелондонски „Гардијан" објавио под саркастично упитним насловом: „Највећи интелектуалац?"

Погледи Чомског на дешавања у Југославији су веома слични мојим. Он осуђује злочине које су починили Срби, укључујући дешавања у Сребреници из јула 1995, али посматра дешавања на овом простору у много ширем контексту који показује да су западне силе одиграле веома значајну улогу у ратовима. Оно што се догодило са Чомским показује да на Западу није довољно да не будете на страни Срба, већ је неопходно да будете антисрпски настројени да не би били проглашени за лошу особу. Чомски је заузео објективну позицију у односу на балканска дешавања деведесетих и 2005. године у Аондонском „Гардијану" се појавио интервју Еме Брокс са Ноамом Чомским, који оптужује Чомског да пориче масакар у Сребреници, тврдећи да када реферише о масакру у Сребреници, Чомски реч масакар ставља под знаке навода, доводећи у питање реалност таквог догађаја, што није била истина. Чомски и други су протестовали захтевајући да се поднесу докази за ту тврдњу и на крају су уредници „Гардијана" били принуђени да објаве опширно извињење и да повуку текст са свог веб-сајта, са објашњењем да се ради о лажима садржаним у кључним аспектима текста, што је било веома компромитујуће за овај магазин.

И шта је урадио Хор?

Хор је протестовао у вези са одлуком уредничког колегијума да се извини Чомском. Користио се својом екстравагантном реториком како би добио поене за своју агенду. По њему, аутор напада на Чомског је добила „нож у леђа" од стране уредника и била изложена „неупоредивој кампањи клеветања", укључујући инсинуације да су се уредници ставили на страну „Милошевићевог лобија". Наравно, без иједне речи о притужбама о фалсификовању. Занимљиво је да Хор није спорио да чланак садржи лажне информације у вези са карактеризацијом масакра Чомског у Сребреници, већ је то подвео под „малу грешку у детаљима", једва достојну ма какве критике. И овај случај нам показује колико Хор држи до чињеничне тачности. Он међутим показује напор да се дискредитује било ко, ко доводи у питање званични наратив о ратовима уЈугославији.

Истина о ратовима у бившој Југославији не допире до јавног дискурса који је опасан бодљикавом жицом институција, деловањем група за флек, невладиних организација и медија сједињених у одбрани симулакрума.

Ратови у Југославији су од велкког значаја за дефинисање стратегије успостављања моћи у постхладноратовском периоду. Ратови су постали окосница за успостављање нове структуре међународних односа која је и сада на снази. И многи ратови који су уследили су по мом мишљењу у директној вези са ратовима у Југославији. Ратови у Ираку, Афганистану и Либији су оправдавани референцијалом на ратове у Југославији, док су захтеви за интервенцијама у Сирији, Дарфуру, у другим местима имали за окосницу рационализацију појединих до гађаја из ратова у Југославији. Чињеница да је то урађено са сензационалним успехом, као и да су преговори или употреба ненасилних мера и средстава у решавању конфликата, после догађаја у Југославији виђени као неприхватљиви, допринели су креирању ратно-хушкачке атмосфере која слави рат и не препознаје ризике и опасности рата. Превиђа се да ратови обично ситуацију чине много гором, што је на драматичан начин показано у Ираку и Афганистану, а временом ће се показати и на примеру интервенције у Либији. Верујем да ће се људи навићи на војне интервенције и да ће их нормализовати у позитивној конотацији, а разлоге зато требало би видети у наративу који је конструисан у САД-у и Европи, у вези са ратовима у Југославији. Управо због тога верујем да је разумевање природе ових сукоба, њиховог тока и смисла од круцијалног значаја који се не исцрпљује у разумевању прошлих већ суштинском и судбинском разумевању садашњих догађаја и процеса.

Из штампаног издања листа „Печат“ бр. 227/2012. приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 5432267

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.