svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Мирослав Павловић: НАСУШНА ПОТРЕБА ЗА ЧВРШЋОМ ХРИШЋАНСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ

Узор свим хришћанским заједницама је апостолска заједница, као најсавршенија заједница од стварања света, не рачунајући Адама и Еву пре пада у грех. По узору на апостолску хришћанску заједницу је заснован општежитељни живот у манастирима. По узору на апостолску заједницу се (не тако давно) и живело у србским земљама у тзв. задругама, тј. у многочланим домаћинствима са по 10, па чак 30 и више чланова. По узору на апостолску заједницу и данас живе верујуће породице. Хришћанство је почело са апостолском заједницом, а по многима ће и хришћани последњих времена живети у неком облику апостолске заједнице, нарочито кад почну откривена и радикална гоњења правоверних хришћана.

Поставља се питање какву ми у Србији имамо хришћанску заједницу и који је ниво упућености хришћана једне на друге? Поставља се и питање да ли неко ко је материјалнио завистан од безбожника (јеретика, непријатеља православља итд.) може да буде духовно независтан од истих, тј. правоверно да исповеда веру? Да ли има негде у србским земљама да су се два православна хришћанина, (две хришћанске породице) наменски доселили да живе један поред другог, тј. да буду комшије и да сваки дан буду упућени један на другог (више хришћана, или више породица да „не помињем“)? Вероватно има, али ја за то нисам чуо и волео би да неко напише о таквом светлом примеру.

Узмимо пример села. У богатијим селима размишљање већина мештана је „имам трактор, имам механизацију, имам новац да платим надничаре – не треба ми нико, шта има да се помажемо, каква бре моба, све што треба платићу новцем и не дугујем ником ништа“. Док у планински сиромашнијим, забаченијим селима, ситуација је мало другачија. Тамо су сурови услови живота (поготовo зими) и мука је људе натерала да се до дана данашњег помажу, да раде у моби, јер другачије тамо не би могли да опстану. У назад 50 и више година живело се у задружним домаћинствима. Глава домаћинства (домаћин) се питао за све и он је издавао послушања осталим укућанима. Код њега је био новац и по потреби су са његовим одобрењем куповане потребштине и крупније ствари. Он као мудар домаћин се саветовао са осталим члановима, питао их за мишљење, али је он на крају одлучивао о свему. При крају живота, или „животне снаге“ је предавао старешинство најстаријем сину, или у ретким случајевима „достојнијем и способнијем“ сину. У таквој заједници се знао ред и поредак, хијерархија, расподела послова итд. Чак у много случајева је домаћин бацао клетву на синове у случају ако би се они поделили и укинули живот у заједништву, тј. у задрузи. Догоди се да се неко разболи, па не може да ради, али у домаћинству има радно способног људства и то не направи неки велики проблем, а не као сад у већини породица где се све заснива на функционисању једног човека, па ако он не може (или чак умре) пропаде „све“. Каква је то заједница (или организација) која се заснива на појединцу, тј на једном човеку. Таква заједница је крхка, да не кажем на „стакленим ногама“, а такве су нам у нас Срба већина породица. Има породица где доносе приходе и муж и жена, па негде и деца, па пензија родитеља итд. , али колико имамо породица где муж нема родитеље са пензијом, па више деце има, предузеће га отпустило као технолошки вишак итд. Шта са таквом породицом? Да ли имућнији људи из те парохије (села, насеља, града) помогну ту породицу у недостатку могућности државе? Већина верујућих се види у храму на литургији, евентуално се после за трпезом љубави попије кафа и буде и неко послужење и ту је обично крај заједничарења (част изузецима). Код већине је мишљење да је то довољно, шта ће нам физичко заједничарење кад смо у духовној заједници и још додају, па ми духовно заједничаримо, то је сасвим довољно.

Да ли би апостолска заједница могла да функционише, да нису поред заједништва у духу имали и зајеништво у материјалним добрима? Да ли би један манастир могао да опстане ако би један монах у келији имао „брдо“ новца, плус у свом власништву скупоцени џип, а други до његове келије био толико бедан, да нема шта да обује? Да ли би једна породица могла да опстане и буде у љубави, ако муж носи најскупоценија одела, а жена и деца да носе неке дроње? Може неко са стране да каже да су хришћани у наведеним примерима у духовној заједници, али каква је то онда заједница и колико чврста. Обично се у првој већој невољи види постојаност сваког братства, пријатељства па и заједнице. Не бих да сугеришем да хришћани одмах сва материјална добра поделе између себе, јер за то је потребана духовна свест, тј. духовни ниво размишљања, као и спремности да се то у праксу спроведе, али сигурно могу да буду упућенији једни на друге, да се помажу, ако не могу још увек материјално, бар нека нешто заједнички раде. Данас код тебе, сутра код мене итд.

Данас је симптоматична појава успаваности код релативно добростојећих породица (у материјалном смислу) који остварују веће плате у неким прдузећима (фабрикама). О чему се ту ради? Приме плату нпр. 1000 евра и мисле да имају неку материјалну сигурност. Наравно чести су посетиоци мегамаркета, без обраћање пажње на сопствену производњу хране (често немају времена и услова за то). И кажу, па ми се молимо Богу и у Цркви и у кући, постимо, исповедамо се, причешћујемо се, чинимо добра дела, прилажемо новац манастирима и парохијским храмовима, шаљемо новац и за сиротишта, не идемо на новотарске литургије, против смо екуменизма и исповедамо правоверно веру и шта ће нама неко удруживање – немамо потребе за таквим нечим. Довољно је од нас, а и овако се виђамо на литургији, ми смо сви у духу заједно, тј. у духовној заједници и шта ће нам више... Е сад како времена „иду“ једнога дана на послу може шеф да упита „хранитеља породице“ , хоћеш ли ти да радиш код нас, или ћеш да идеш у ту Цркву која наша власт не симпатише. Иди у нашу цркву и нема проблема. И одједанпут, ако хоће да исповеда веру како „треба“, остаде без посла, нпр. у Београду, остаде породица без прихода, остаде на „ледини“. И вероватно тек онда осећа потребу и за материјалну заједницу, али можда тада буде исувише болно, са пуно патње и духовних ломова...

Ако хоће парохијски свештеник који нпр. има петоро деце и жену да исповеда веру (да не служи новотарску литургију) у епархији где је новотарски владика, он ризикује да га овај лажно за нешто оптужи и расчини. И одједанпут његова породица се њађе без материјалних прихода. Од чега живети? Е да је ту чврста хришћанска заједница, која би рекла „ само ти оче ради исправно, ту смо ми који ће да те подржимо, помогнемо у сваком смислу па и материјално, друга би то прича била... Овако обично неки ревнитељи бодре свештеника, тапшу га по рамену, величају, а кад се нађе на улици са својом породицом онда у већини случајева „нигде никог“, па кажу оче снађи се некако... Још после кажу, е како је онај поп пао на ниске гране, иде од једног до другог, па проси...

Испоставља се да је тешко материјално зависити од непријатеља правоверја, а у исто време исповедати праву веру, неокрњену у чистоти, без компромиса са јеретичким лажима, без компромисима са антихристовим слугама и њиховим „подметањима“.

Већина правоверних духовника саветује, да ко год може се пресели на село и тамо производи храну и живи здравијим животом. Да, то је добро, али хришћани по мом расуђивању треба да збијају редове, па да живе у непосредној близини, да буду упућени свакодневно један на другог. Највећи проблем у животу на селу (посебно у планини) је недостатак радно способног људства.Кад се из града породица пресели на село , поготово са више мале деце, веома је тешко да се успешно баве пољопривредним пословима. Пожељно је да има више људи, тј. или подршка родбине сељака, или да се групишу хрићшанске породице, што је пожељније због хришћанског духа (са верујућим је лакше радити и духовно се не раслабљаваш). Ево ја живим на селу, а моји истомишљеници (браћа истог духа) живе од мене на 30-50 км , а наша породична побожност и црквеност мештанима личи на припадност некој секти. Кажу, види га крсти се кад год пије воду из чаше, иде сваке недеље у Цркву, ма то је секташ... И нормално код човека осредњег духовног стања осећа се духовна усамљеност. Вероватно има и таквих ревнитеља који су у таквом благодатном стању, који су у сличној ситуацији као моја породица, па не осећају духовну усамљеност. Е, таквима свака част, волео бих да напишу негде свој пример.

Позивам браће и сестре да се удружују и духовно и материјално, јер по својој људској палости и несавршености битан је и материјални фактор. Овако разједињене и отуђене лако ће нас разбити и докрајчити. Чуо сам да негде у Русији и у Америци, постоје неке „чвршће“ хришћанске заједнице, па би волео да се то на неки начин преслика и у србским земљама. Ако неко нешто о томе зна, да би могло да нам послужи као модел, или има идеју, своју неку интересантну сугестију, или искуство итд. може ми послати писмо на мејл Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели па би ја то изложио разним духовницима и осталој братији, неби ли се направио неки модел, не би ли користило хришћанима у збијању редова у овим тешким временима.

Мирослав Павловић, Љиг

На Преподобног Тимотеја 2012. г.Г.

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 5368202

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.