svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Случај „Стефан Мали“: Све лажи о цару Шћепану Малом

scepanmali3ЧИЊЕНИЦЕ О „ЛАЖНОМ ЦАРУ“

Историографска прича у којој је главни лик Стефан Мали, као и о стању у Црној Гори прије, за, и послије њега, површна је и непотпуна. А, стварна прича о Стефану Малом (Шћепану Малом) превише је комплексна

У години бројних јубилеја ближи нам се обиљежавање годишњице једног веома значајног догађаја из историје Црне Горе. Наиме, 17.10.2017. навршиће се 250 година од како је на Општецрногорском збору 17.10.1767. Стефан Мали свечано проглашен за владара Црне Горе. Обиљежавање овог великог и значајног јубилеја прилика је да се уради оно што је давно требало урадити – поставити црногорског владара Стефана Малог на највиши пиједестал. То му по заслузи и припада. Иако је Црном Гором веома успјешно владао 1767-1773 и даље је “персона нон грата”, пуна два и по вијека.

stefan-mali

Факсимил насловне стране књиге Стефана Зановића о Стефану Малом, публиковане 1784. у Паризу и портрет из те књиге, који се приписује Стефану Малом (немали број сматра да је то заправо портрет Стефана Зановића који је био опчињен Стефаном Малим).

О црногорском владару Стефану Малом постоји потпуна контрадикторност између историографских факата и става који је о њему заузела званична историографија а који је изграђен обједињавањем мноштва неистина које су изречене на рачун Стефана Малог. “Писали су за њега да је варалица, протува, лудак, кукавица, шарлатан, преварант, бродјага, обманшчик, ветрогоња, лажов, скитница.” Писали су и да је био деспот, да је био слабић у физичком и сваком другом смислу, да је био неписмен, мутав, наказа, човјечуљак неспособан за било што, да је био склон јелу и пићу.

Историографска прича о Стефану Малом и стању у Црној Гори прије, за, и послије њега, површна је и непотпуна. На данашњи је дан и даље на снази карикатурална прича како је једног дана у традиционалну, патријархалну, јуначку и чојску Црну Гору дошао неписмени и мутави травар, страшљиви скитница склон игри и забави, јелу и пићу, који је у некој забити ударио шаком о сто и изговорио да је баш он васкрсли руски цар Петар ИИИ, да би одмах након тога постао неприкосновени господар Црне Горе. А, стварна прича о Стефану Малом је превише комплексна. За највећи дио стручне и лаичке јавности Стефан Мали је највише застиђе у историји Црне Горе – на основу “пресуде“ коју су му изрекли историографија и књижевност. Међутим, кад се сагледају фактографски евидентирани резултати његове шестогодишње владавине произилази де је Стефан један од најзнаменитијих владара у цјелокупној црногорској историји. Резултате Стефанове владавине историографска литература готово у потпуности занемарује и предност даје неистинама. “Старији историчари видјели су у њему авантуристу и самозванца, који је прекинуо владавину куће Петровића. Новији историчари који су се, углавном узгредно, бавили Шћепаном Малим, истицали су његову државничку мудрост, који је низом мјера учврстио власт и успио да заведе ред и мир у Црној Гори. Такви површни закључци о Шћепану Малом одржали су се и до данас у нашој науци.”

“Готово ни о једној личности из историје Црне Горе није толико писано на нашем и страним језицима – руском, италијанском, француском, енглеском, немачком, чешком, турском – колико о Шћепану Малом. О њему су објављиване вести у новинама и годишњацима: Аннуал Регистер, Ле Цоуриер, СПб. Ведомости, М. Ведомости. Објављене су и збирке докумената из Хисторијског архива Дубровника, Архи ва спољних послова Русије, Државног архива Венеције и Хисторијског архива Задра, па и поред тога о овој знаменитој и харизматичној личности није речено све оно што је требало да се каже, нити је њего во дело представљено онако како је могло да се представи.“

Неистина је да се звао Шћепан Мали:

На отиску његовог печата ћирилицом је исписано: Б.(ожјом) М.(илошћу) Стефан Мали. (види слику)

Неистина је да је Стефан Мали био Србин, Хрват, Рус…:

pečat-stefana-malog 

Отисак печата Стефана Малог

Стефан М. Љубиша у приповјетци “Шћепан Мали” кроз лик Теодосија Мркојевића завапи како Стефан Мали барем не би “који остатак Немањића, Балшића, Црнојевића, ни по јада, но лажац из бијела свијета који нема ни дома ни рода.“ Оно што је Љубиша призивао да буде тврдио је историчар др. Душан Лекић.

”Интересантна је историја овог човјека. Синовац Балше ИИ, под чијом влашћу се налазаше Кроја у Албанији, предак је Шћепана Малог.“

Овај Балшић, наводи Лекић, одлази у Венецију да код руског амбасадора при Млетачкој Републици преведе на руски језик своја документа, и да по обављеном послу оде у Котор а одатле у манастир Стањевиће ђе га дочекују владика Сава и главари. ”Кад су главари прегледали документе, они се увјере да је >Балшић< законити насљедник престола Црне Горе, позову Саву да му предаду световну власт, а народу објаве да је Балшић њихов законити господар.“

Синовац Балше ИИ под чијом влашћу је била Кроја је Константин, син Ђурађа И. Константин и његов полу(брат) Ђурађ имали су најмање по 2 сина. Константинов грб је двоглави орао а не вучја глава. Балшићи нијесу изумрли 1421. смрћу Балше ИИИ, како тврди званична историографија. У Улцињу је до 1917. постојала надгробна плоча коју је 1563. подигао Ђурађ Балшић, себи и наследницима. На њој је био исклесан двоглави орао. Тај гроб је могао подићи само неки потомак Константина Балшића, или његовог (полу) брата Ђурађа. С обзиром да је на надгробној плочи био исклесан двоглави орао, Константинов грб, то упућује на његово потомство.

Грб Стефана Малог такође је двоглави орао. Архимандрит Авакум Милаковић причао је како је Стефан Мали једном приликом на градским бедемима Котора видио “грб српскога краља Стефана Силнога. Кад је видио овај грб почео је плакати.” Није Стефан Мали заплакао зато што је видио грб Стефана Немањића, него ће прије бити да је заплакао зато што је видио двоглавог орла – свој грб, и како изгледа грб својих предака Балшића.

Млечани су једном приликом послали Стефану сердара Бујовића да га подмити, да иде из Боке да их не завађа с Турцима. Стефан га врати “с оваквом поруком: да међу њима нема мира док му не пошљу кључеве од Будве, Бара, Драча и Улциња, које су Млечићи преваром отели Балшићима, пак три продали Отомановићу.” Један дубровачки доушник обавјештава Мало вијеће: “Лесандро Бритвижић, Влах, судит (поданик) млетачки дошо је у мене у кући и када смо се нашли сами реко мие – да знаш што ја знам и што мени говори зар Стиепан Мали лиепо би ме твоја Господа даровали, (ј)ер речени Стиепан Мали мисли отет земље које су црногорске… Истовремено када је ова вест саопштена дубровачкој влади, Стјепо Сауличић је изјавио пред једним маловећником… да Шћепан Мали окупља војску са којом намерава да заузме и опљачка Витаљину и Конавле. Када је упитан ‘зашто то хоће’, одговорио је – за то што је то његова старевина.“ Ови примјери иду у прилог тврдњи да је Стефан Мали био Балшић.

У Дубровнику је већина великаша с ових простора депоновала драгоцјености на чување. Међу њима су и Немањићи, Бранковићи, Косаче… Стефан Мали 1771. тражи од Дубровчана да му пошаљу неке сабље и мачеве с драгим камењем, и “икону света богородице која је била у србском двору и она је с камењем; и друге троје мошти које су пришли и(з) Смедерева и из Благаја и пошли ми два штита и пошли те кациге али и именом панцире; то је остало подавно. Што нијесте потрошили донесите а што сте потрошили за то ћемо видјет лијепо.“ Стефан је имао на уму благо које је деспот Ђурђе Бранковић депоновао код Дубровчана 1445., које му они изгледа нијесу вратили. Такође мисли и на предмете које је депоновао херцег Стјепан Вукчић Косача. Јелена Балшић такође је депоновала новац и друге драгоцјености у Дубровнику. Њен канцелар је 1423. депоновао 2000 дуката, а 1436.: “У Дубровник је дошла лично и похранила своје драгоцјености, наките, сребро, злато, бисер и драго камење.“ Стефан је тражио да му предају те драгоцјености на основу сродничких веза Балшића с Косачама и Бранковићима.

Поједини Стефанови саговорници су тврдили да је био високог рода, а и неки његови поступци и изговорене ријечи су на то упућивали. С обзиром на неистине и непознанице о Стефану Малом и Балшићима звучи невјероватно да је Стефан могао бити Балшић. Још је невјероватније “што упорно и писмено и усмено тврди да има седморицу браће, мислећи притом на владаре Аустрије, Енглеске, Холандије, Пруске, Пољске, Шведске и Млетачке Републике, спремних да му у свако доба пруже помоћ и то по божјој заповести, против непријатеља свете Христове вере.” Георгије Мерк је у извјештају царици Катарини ИИ записао да је Стефан Мали “говорио да му је Бог подарио седморицу браће (краљеви и цареви Европе) који уместо обичних имају гвоздене зубе.” Стефан је овим желио рећи да су му владари наведених земаља браћа, односно сродници. Да ли је ово фантазија или је заиста тако? Нека одговор буде у стилу Стефана Малог – још није вријеме да се то открије. Ускоро ће бити завршен рад на генеалогији Балшића и јавности ће нарочито бити интересантни подаци који говоре о поријеклу династије Балшић. Тада ће се виђети да ли је могуће да је Стефан Мали могао имати седморицу браће који имају “гвоздене зубе”, тј. цареве и краљеве Европе. Наравно, то је могло бити само ако је припадао династији Балшић. Није Стефана Малог препоручила сличност с руским царем Петром ИИИ (нити му је био сличан) да постане господар Црне Горе. Стефан је постао го сподар Црне Горе зато што је био потомак Балшића.

crkva-donji-brčeli
Манастирска црква св. Николе у Доњим Брчелима

За Стефана Малог су говорили (или он сам) да је из Требиња, Мостара, Босне, Лике, Далмације, Јањине, Аустрије… Неки су у њему препознали аустријског дезертера Јована Ћука, родом из Лике. Стефан је једном приликом рекао да се зове Стеван Тесац, а Долгорукову је средином 1769. изјавио да је од Рајчевића (Ројчевића или Раичевића) из Далмације, што нико није узео за озбиљно. Знао је рећи и да је Црногорац. Др. Драгоје Живковић је тврдио да је Стефан “могао бити аутентични Црногорац и нико други. При покушају да му се одреди ближи завичај, могло би се рећи да је био родом из Црмнице.” Пјесник Вито Николић истиче да је Стефан наредио да се све драгоцјености из манастира у Цетињу и Стањевићима пренесу у манастир у Доњим Брчелима, ђе је касније пренио и пријестоницу и ђе је сахрањен. “Све ове историјске чињенице упућују на логичан закључак да су даљи или ближи Шћепанови преци били поријеклом из Црмнице и да је он добро знао неке старе истине и односе. Јер да је био странац, па баш и главом руски цар Петар ИИИ, нити би имао каквог разлога нити би се уопште усудио да овако сурово опустоши два “стона” манастира црногорских митрополита – цетињски и стањевићки – на рачун брчеоског. А Шћепан је у томе пустошењу био досљедан и ишао је заиста до краја. Иако је, на примјер, био одвојио црквену од свјетовне власти, он се ипак живо заузимао да за насљедника већ остарелог владике Саве буде изабран неко из Црмнице, па је коначно и, ваљда, компромисно, тај избор пао на Савиног сестрића Арсенија Пламенца, дакако – Црмничанина! Ово, наравно није могло да значи ништа друго него да би убудуће, и сједиште митрополије, баш као и државна престоница, требало да буде у Доњим Брчелима.“ Старији историчари, пише Душан Вуксан,“тврде, да је патријарх Василије на молбу митрополита Саве посветио Арсенија Пламенца за владику, али то не изгледа много вјероватно… Биће вјероватније, да је патријарх посветио Пламенца за владику по заповиједи Шћепана Малог“, а то је урадио зато “што је Пламенац био Црмничанин, гдје се Шћепан осјећао као код своје куће.” Стефан није за мјесто столовања изабрао Цетиње него Доње Брчеле, које су на самој граници с Млетачком републиком и на пушкомет од турске границе. Поставља се пи тање – је ли Стефан дошао на своје (како је тврдио Николић), јер “су даљи или ближи Шћепанови преци били поријеклом из Црмнице и да је он добро знао неке старе истине и односе.” Стефан јесте дошао из неког мјеста с Хрватског приморја, нагласак из тог краја није могао скрити и његови саговорници су тај на гласак препознавали. Међутим, то не значи, како се сматра, да је био Србин из Далмације, Босне, Херцеговине, Лике, Крајине, нити да је био Хрват. Ништа логичније није него закључити да је Стефан потомак исељеног Црногорца, тј. Црмничанина. У Хрватској постоји велики број потомака оних који су се с ових простора тамо иселили. У Пероју, у Истри, потомци исељених Црмничана се и данас, готово 360 година од како су се 1657. њихови преци тамо иселили, изјашњавају као Црногорци а камоли да нијесу у вријеме када је Стефан Мали дошао у Црну Гору.

Кнез Долгоруков је 1769., по легенди, раскринкао Стефана Малог као варлицу, да није “васкрсли“ руски цар Петар ИИИ. Наши су преци то знали и раније, што се види из извјештаја руског званичника Георгија Мерка царици Катарини ИИ, који је упутио из Беча 6/17 септембра 1768. Мерк је упућен у Црну Гору са задатком да укаже Црногорцима да Стефан није Петар ИИИ и да га проћера из Црне Горе, као и да им у име царице запријети да ће она ускратити сваку помоћ ако не испуне њену заповјест. Они су, извјештава Мерк, “с тугом на лицу одговорили да све знају, да су криви и да се кају што су разгневили царицу примивши и уваживши Шћепана Малог као Петра ИИИ. Сада су и они уверени да је све то лаж и да не личи на истину. Преварени су јер он није Петар ИИИ.“ Из извјештаја руског пуковника Јездимировића (о његовој мисији у Црној Гори крајем 1768) види се да је крајем исте године Катарина ИИ знала одакле је поријеклом Стефан Мали. У извјештају/подсјетнику “су записане следеће царичине речи: Он (Шћепан Мали) може својим оружјем да створи нову независну државу на штету неверника… Нема таквих препрека које, уз раздвајање турских снага, не могу превазићи његов блистави дух и велика љубав према отаџбини”. Царица је с “особитом благонаклоношћу слушала о његовим славним делима; да су иста за његову отаџбину до сада била од толике користи да траже од њега и коначни свршетак; да овај свршетак јесте ослобађање земље из ропства, што ће представљати врхунац његове славе”. У подсјетнику се још једном помиње “слава коју ће стећи у својој отаџбини“. Јездимировић је “дословно забележио све што је Катарина Велика поручила Шћепану Малом и што је требало да му саопшти у четири ока.“ Под “отаџбином“ се мисли на Црну Гору, што ће рећи да је Стефану Црна Гора била отаџбина а не домовина и да је Црногорац који је рођен изван Црне Горе. Дакле, од септембра 1768. у Русији знају да Стефан није “васкрсли“ Петар ИИИ, а од краја исте године знају да је Црногорац а не Рус. Руси су знали прави Стефанов идентитет али до данашњег дана неће да га открију. У писму црногорских главара неком турском званичнику, 1768. пише: “Чули смо од Шћепана Малог како за себе каже да је Црногорац.”

Неистина је да је Стефан Мали био самозванац:

Од бројних неистина изречених на рачун Стефана Малог најкрупнија је да је био самозванац, да је самоиницијативно дошао у Црну Гору. С њом у вези је и неистина да је био лажов, варалица који се досјетио да се представи као васкрсли руски цар Петар ИИИ који је 1762. убијен по наређењу његове супруге Катарине Велике (Катарине ИИ). Бесмислена прича о Стефану Малом скоро је комплетирана када се још дода и лаж да је био скитница који је са завежљајем преко рамена дошао у Црну Гору и преузео власт. Истина је потпуно другачија. У Цетињу је 17. 10. 1767. одржан Општецрногорски збор (народна скупштина) – на чијим засиједањима учествује народ и народни главари, с једнаким правом сваког учесника да одлучује о свим важним питањима међуплеменских односа. Овај збор у Цетињу “је био најмасовнији народни збор у историји Црне Горе XВИИИ вијека. У присусуству четири хиљаде људи, или сваког одраслог Црногорца”, Стефан Мали је проглашен за црногорског господара. То “травар – скитница“ није могао сам остварити. Долазак Стефана Малог у Црну Гору организовала је група црногорских владара и свјештеника, уз велику подршку Русије. Јеврем Брковић је правим именом назвао начин на који је Стефан Мали дошао на власт: “Тако је окончан један државни пуч (или удар), изведен без проливања крви, којег се нико не усуђује назвати правим именом – пучем! Владавина започета тим пучем трајала је седам година. Шћепан је доказао, а народ и већина главара прихватили, да Црна Гора може и без Петровића, да је у државном и цивилизацијском смислу за тих седам Шћепанових година више урађено него за седамдесет владикатских и теократских! Зашто се нико не усуђује појаву Шћепана Малог назвати пучем односно државним ударом без проливене крви, што је за оно вријеме европски куриозитет? Његова је владавина трајала 6 а не 7 година. Стефан је у Црну Гору дошао 1766.,уочи руско-турског рата 1768-1774. “Чим је Турска објавила рат Русији, руски двор дао се на организовању устанка покорених народа Балкана.” Руси су објавили рат Турцима да би остварили своје интересе, а Црна Гора није ушла у рат због руских него због сопствених интереса. Десет мјесеци прије него што је Русија закључила мир с Турском Стефан Мали је ликвидиран. Својевремено је кнез Долгоруков “по одобрењу своје царице, обећао народу да ће Русија приликом закључења мировног уговора са Портом преузети на себе бригу о даљој судбини православних хришћана у Турској Царевини.“ Међутим,“Русија се помирила с Турчином без Црне Горе… Ни у славном за Русију миру у Кучук-Кајнарџи – ниједне мртве речи о Црној Гори!” Управо у Стефаново вријеме Црногорци “први и једини пут од 1711. не прихватају руску „братску понуду“ да ратују за туђ рачун.” Због тога: ”Традиционално руско – црногорско пријатељство охладило се у вријеме посљедњег руско-турског рата 1768-1774. године. Руси су били незадовољни због неангажовања Црногораца на њиховој страни у овоме рату, а црногорски главари били су зловољни на руску владу, што мировним говором у Кучук-Кајнарџију 21. јула 1774. није обухваћена и Црна Гора.”

otisak-pečata
Отисак печата Константина Балшића, господара Кроје

Да Стефан Мали није самоиницијативно дошао у Црну Гору јасно се види из једне више него загонетне мисије игумана Теодосија Мркојевића. Владика “Василије се упутио у Русију, трећи и последњи пут, 1765 год. у пратњи јеромонаха Јосифа Вукићевића и јерођакона Петра Петровића. За свога пратиоца био је одабрао и Теодосија Мркојевића, који га је пратио до Беча, али није продужио пут за Петроград. Вратио се у Истру у околину Пуле, гдје се задржао све до вијести о смрти владике Василија.” У Истри је Тео дисије боравио у Пероју – селу које су населили Црногорци још 1657. Док је црногорска делегација стигла у Петроград и тамо боравила, и док је до Теодосија стигла вијест да владика Василије Петровић више није међу живима протекло је више мјесеци, загазило се дубоко у 1766. када је и Стефан Мали из Боке Которске ушао у Црну Гору, могуће у друштву Теодосија Мркојевића.

Околности случаја, загонетно Теодосијево држање, и појава Стефана Малог у Црној Гори – упућују на претпоставку да владика Васи лије није напрасно умро од болести него да је био ликвидиран, вјероватно отрован. Пројекат устоличења Стефана Малог за владара Црне Горе био је увелико у току.

Неистина је да је Стефан Мали био кукавица:

Није истина да је Стефан “када је је привукао на себе већу силу од оне са којом је сам располагао, био кукавица како је представљен у историографији и књижевности.“ Познати енглески годишњак Аннуал Регистер 1768. похвално је писао о храбром држању Црногораца и Стефана Малог у окршају с Турцима. Извјесни турски генерал је “отворено признао да су се Стефан и његове присталице борили са највећом одлучношћу“ а Стефан Мали, пише у часопису, својим “држањем није осрамотио избор оних којима је командовао, имао је срећу да се спасе из ове крваве борбе и са остатком својих присталица повукао се у неприступачне делове планина, које су у међувремену опколили Турци, који су наставили свиреп рат, палећи и уништавајући села у долинама и у подножју планина, убивши много становника, без обзира на старост и пол.“ Одмах по одласку турске војске “Стефан је сишао из својих склоништа и појављивао се јавно као и раније, а прича се да су број и приврженост његових присталица сваким даном све већи.” Послије сукоба с Турцима у Острогу и Црмници, у неким млетачким документима Стефан је означен као срамни бјегунац. “Код нас је то прихваћено из незнања или мржње према њему, или из неког другог разлога. Зато што нијесу била позната документа о Стефану Малом за “неуспјех“ у рату било је “боље оптужити једног човека – и то “лажу“ и “скитницу“, него један народ. Тако је, услед незнања, нанета неправда и том човеку и том народу.“ Било је и оних који су прећеривали у похвалама о Стефановом јунаштву, као нпр. фра Лука Владимировић који у извјештају макарском бискупу Блашковићу пише: “да турски напад на Црногорце 1768. године није успио, упркос бројчаној турској надмоћи, и да су Турци лажно славили побједу.“ Он хвали јуначке побједе Црногораца, и наводи да је Стефан убио “три стотине Турака властитом руком…“ Андрија Лубурић наводи: “Шћепан је давао примјер у јунаштву”.

Неистина је да је Стефан Мали био неспособни човјечуљак:

Није истина да је Стефан Мали био слабић у физичком и сваком другом смислу, да је био неспособни човјечуљак. Може се претпоставити да је Стефан имао војничка знања, да је био официр. “Сакупио је сав народ способан за оружје и поделио га у батаљоне. Изабрао је официре да их предводе и установио извиднице и знаке обавештења.“ С војском коју је окупио “редовно је одржавао војне вежбе; припремајући се за одбрану од Турака, наредио је да се на истакнутим местима саграде куле стражарнице, да се у Острошком кланцу ископају шанчеви и да се пут од Никшића према Подгорици, куда треба да прође босански везир са војском, развали, односно да се по њему повале балвани. Наведеним чињеницама требало би, можда, додати још једну – Шћепан Мали је био изузетно добар јахач.“ Када је кнез Долгоруков напуштао Црну Гору запутио се ка Јазу ђе га је чекао брод. У дневнику је записао да је Стефану Малом дао патент и мундир руског официра, барут, сукно и друге ствари. “Када је пао мрак, кренули смо низ кршевита брда и провалије према морској обали. Пратио нас је Шћепан Мали. Ја бих се, без сваке сумње, суновратио у понор да није било одличног познаваоца тих крајева – Шћепана Малог – који ме такорећи носио на рукама иако смо се спуштали низ брда, скачући с камена на камен и придржавајући се за драчаво жбуње.“ Долгоруков је овом забиљешком у свом дневнику анулирао све подметнуте приче о Стефану Малом као човјечуљку, слабићу у физичком и сваком другом смислу. Други Стефанови савременици такође га описују као човјека средње, просјечне висине, притом истичући неке његове врлине. Млетачки званичник Морозини за Стефана је говорио да је “личност племенитог и угледног понашања“ као и “чини се да није на списку владара, али показује да је продоран и врло промућуран државник … Окружен је општом пажњом.“ По Млечанину Доменику Палеологу, Стефан је средњег раста и “говори изражајно и убедљиво, користећи пословице. Са лакоћом се изражава и брзо схвата. Вешто излаже своја знања.” М. А. Бубић, пуковник млетачке полиције родом из околине Будве, установио је да је Стефан сличан портрету цара Петра ИИИ и да му је “висина стаса обична.” Млетачки пуковник Штукановић за Стефана каже да је “средњег раста“ и да је калуђер. За разлику од других који су упознали Стефана и о њему имали лијепо мишљење, Штукановић га је оцијенио као човјека простог рода и простачких манира. “И поред сличности с портретом цара Петра ИИИ, који је имао прилике да види, Штукановић је закључио да Шћепан Мали није особа за коју се издаје.“ Штукановићев извјештај се “у много чему разлику је од Бубићевог, мада су и један и други написани октобра 1767.“ По Бубићу “Шћепан Мали је особа узвишеног духа, који са својом послугом говори немачки; а по Штукановићу, човек простачких манира који нема појма о политичким и државним идејама. Коме веровати? Шћепану Малом свакако. Зато што је својим лукавством надмудрио познато венецијанско лукавство.” Забиљежен је и Стефа нов опис који је дао Гиусеппе Фосе/ Ђузепе Фоса, млетачки војник родом из Штајерске који је дезертирао и побјегао код Стефана Малог, да би се опет вратио у Котор ђе му је суђено за дезертерство. Фоса, Стефанов чувар у манастиру кад га је “затворио“ Долгоруков, на суду је описао Стефана: “…цон барба е мустацхи ди цолор брун ди статура ординариа, д’етта пер qуанто цомпреси ди 36-37 анни, нон грассо, е нелла циера пиу тосто мациленте.” (имао је браду и бркове браон боје, просјечне је висине, има отприлике 36-37 година, није крупан и има сувоњаво лице). Сличност између Стефана и цара Петра ИИИ видио је и непознати Венецијанац. “Што се тиче његове спољашњости, већ сам раније нагласио, ако се изузме један мадеж, незнанчево лице у потпуности одговара царевом портрету, а његова старост од близу 40 година савршено се поклапа са годинама Петра ИИИ.“ По архимандриту Авакуму Милаковићу, “раста је средњега и у тијелу је сувоњав, година ће имати повише од тридесет.“ У једном млетачком извјештају пише: “тај странац је средњег раста и мршав“, а један од официра из пратње Долгорукова је у свом дневнику записао “раста је средњег.“ По херцегновском трговцу Саву Вуковићу: “лица је дугог, раста средњег, згрбљен, мршав, тако ружан да никада ружнијег човјека нијесам видио. Био је на коњу и стално млатарао рукама као лудак.“ Потпуно другачије га је видио Будванин Стефан Зановић, који је, засигурно, лично упознао Стефана Малог. Зановић је био авантуриста “пар еxцелленце“, европска класа преваранта, велики заводник и чест гост на европским дворовима. Био је човјек од стила, истанчаног укуса и осјећаја за лијепо. Зато, његов опис Стефана Малог има посебну вриједност. “Што се, пак спољашњости тиче, Шћепан Мали није имао никакве сличности са Петром ИИИ: био је млад, лијепих, живих очију, осредњег стаса, али добро грађен.“ Сима Милутиновић је записао: “био је осредњега пораста, лијепа стаса (струка), прикладна лица, смеђе масти, мерке косе, берках и очих; јездак (коњик) добар, и около тридесет годиштах је имао кад је дошао у Церну Гору.” Милорад Медаковић наводи: “Шћепан Мали, био је особите одважности, зрелог духа, досјетљив, енергичан и праведан. Он је био средњег узраста, јаког састава, плава лица, но румена, смеђе косе и бркова, и имао је око 40 година.“ По Димитрију Медаковићу: “био је згодна раста, прикладна лица, смеђе боје, а мрке косе, бркова и очију; кад је дошао у Црну Гору, имао је око 30 година.“ Иако задња тројица нијесу били Стефанови савременици, нијесу безвриједни описи које су дали. Сви који су описивали Стефана Малог сагласни су да је био средњег раста а не човјечуљак. Био је и добро грађен, како наводе Зановић и други, и поприлично снажан – јер је Долгорукова “низ кршевита брда и провалије… такорећи носио на рукама иако смо се спуштали низ брда, скачући с камена на камен и придржавајући се за драчаво жбуње.” Кратак опис Стефана Малог налази се и у енглеском часопису Аннуал Регистер из 1767. “Овај авантуриста, кога описују као човека лепе спољашњости и великог говорника…”

Неистина је да је Стефан Мали био неписмен и мутав:

Стефан Мали је био полиглота. Себастијан Морозини је на основу извјештаја које је посједовао тврдио: “да му је изговор потпуно словенски, да говори немачки – на том језику је разговарао са једним нашим војником, који је служио у аустријској војсци – и француски, као и друге језике а не само руски.“ По архимандриту Милаковићу Стефан “говори језике српски и хрватски, који је сличан српскоме, њемачки, француски и италијански“, а по Зановићу “говорио је више језика, са отменошћу и лакоћом.“ Било је и оних који су говорили да Стефан зна “само босански и турски.“ Руски изасланик Мерк сматрао је да је Стефан “Турчин из Босне“ и да о “његовом пореклу сведочи и чињеница да поред бошњачког и у Црној Гори уобичајеног илирског језика друге језике не зна, а поврх свега тога и турско писмо којим се он лоше служи, све то потвђује.“ Дакле, “мутави скитница“ је говорио: њемачки, италијански, француски, руски, и турски језик (слабије).

Неистина је да је Стефан Мали био изјелица и пијанац:

Поп Андрија Ђурашковић, савременик Стефана Малог, тврдио је да у свијету нема јефтинијег цара од њега. Дневни трошкови господара Црне Горе били су ока хлеба, пола оке меса и два диплаша да му по један сат дневно свирају на дипле. Једном приликом је од Дубровчана тражио 2000 барела вина, и могуће је да су га због тога прогласили пијанцем. Конте Марко Ивелић, Бокељ, касније је објаснио Дубровчанима зашто је Стефан од њих тражио вино. “А што вам је иско двије тисуће барјела вина, није хотјело ријети да му је потреба од вина него за зламење од крви које је дужан сваки крстјанин пролити за свету вјеру.“

Неистина је да је Стефан Мали био скитница и протува:

Осим што је био изузетно скроман био је и углађен и одликовао се господским манирима. Стефанови савременици, као нпр. Морозини, Бубић, Зановић… тврдили су за њега да је племенитог рода. Примијећено је да је често мијењао кошуље и одржавао личну хигијену. Послије оброка браду није чистио подлактицом него убрусом. Стефан је “својим држањем и отменим понашањем, на народ оставио утисак више личности и од самог цара.“

Неистина је да је Стефан Мали становао у манастиру:

Није истина да је Стефан становао у манастиру св. Никола у Доњим Брчелима, јер је становао у кући која је у том селу изграђена за његове потребе. Да није живио у манастиру види се из дневника који је за вријеме боравка у Црној Гори водио један од официра из пратње Долгорукова. У дневнику је записао да су 31. јула у један сат иза поноћи стигли у манастир св. Никола у Доњим Брчелима. Тек “2.- ог августа у 10 часова пре подне дође у Бурчеле Степан Мали на коњу праћен од неколико Црногораца.“ У манастиру није становао ни док је боравио у Маинама. Када је Теодосије Мркојевић постао старјешина манастира Маине: ”Тамо се и населио, а с њим заједно и Вуко Марков, јер је целу његову кућу задржао за себе и своју пратњу Шћепан Мали”. А, и што би, на крају крајева, свјетовни владар Црне Горе становао у манастиру када у манастиру није желио да станује ни владика Петар ИИ, због чега је и изградио Биљарду.

Неистина је да је Стефан Мали тамничио људе у цркви:

Гнусна је лаж да је испод олтара манастирске цркве св. Никола била ископана јама у коју је тамничио људе. Није било никакве потребе да прави тамницу испод олтара, најсветијег дијела цркве, јер “одмах до цркве сјеверно озидана је једна кућа, у којој су биле четири подземне собе; три собице више земље, а изнад ових у најгорњем боју опет три. На западну страну од ове озидана је била сјеница а пред њом пећ… У овом манастиру становали су по два, и понекад и три калуђера” па је мјеста било више него што је потребно, па и за тамницу. ”Шћепанова тамница” се помиње код Царинског потока, који је испод Доњих Брчела.

Неистина је да је Стефан Мали сахрањен поред цркве:

Није истина да је Стефан сахрањен поред цркве св. Никола у Доњим Брчелима, јер је сахрањен у њој. “Код Црногораца су једино кнез и владика сахрањивани у црквама, у велике гробнице, украшене војничким трофејима и с прекрасним натписима у оријенталном стилу, који им хвалу изражавају. Такву почаст имао је и Шћепан Мали.“ Гроб му је био у тзв. крипти, скриваници, “тамници“, како су називали невелику јаму у коју се улази кроз отвор у поду олтарског дијела цркве. “Стиепан бје с прва погребен изприед цркве св. Николе, а два дана кашње унутри пренесен и у нови гроб посриед цркве сахрањен.”

Неистина је да је Стефан Мали тешко повријеђен мином:

Није истина да се приликом изградње пута испод Доњих Брчела тако повриједио да до краја живота више није могао нормално да функционише. У једном писму Дубровчанима, пише: “Ево смо се били мало ранили и слава богу, радуите се, саде смо лакши.“ Прећеривања у описивању посљедица рањавања као нарочито тешких у функцији је каснијег неистинитог, карикатуралног описа Стефанове ликвидације. Неистина је и да му је послије рањавања опао углед код Црногораца. “Ово рањавање као да је добродошло Шћепану Малом: народ му је још више постао привржен.”

Неистина је да су 1861. уништене кости Стефана Малог:

Није истина да су Стефанове кости нестале приликом реконструкције цркве 1861., или да су том приликом поплочане, као и да је главни мотив књаза Николе био да се продужењем цркве кости униште или да им се затре сваки траг. Њихово уништење ни у ком случају није чекало књаза Николу, с обзиром да је прошло 88. година од смрти Стефана Малог до реконструкције цркве 1861. За то вријеме промијенила су се 4 Петровића на власти, а сваком од њих Стефан је био кост у грлу, посебно Петру ИИ. Двоструким продужењем цркве кости нијесу ни могле бити поплочане, првенствено због тога што су одавно већ биле уништене, као и због тога што је гроб био у средишту цркве.

НАПОМЕНА: Највећи дио цитата је из двије књиге др. Растислава В. Петровића – „Шћепан Мали загонетка историје“ из 1992. и „Шћепан Мали загонетка је решена“ из 2001. године

Аутор: Жељко В. Јовановић

scepanmali3

Преузето са: http://portalanalitika.me

Последње ажурирано понедељак, 14 август 2017 10:27  

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 2445944

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.