svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Илија Петровић: Злоупотреба србске трпељивости

Vucic-Taci-620x330Срби као вечити понављачи

Славни Кикерон рекао је пре много векова да човек који не памти даље од свога рођења, осуђен је да вечито буде дете.

По прилици, ова се изрека понајвише одно­си на Србе, у целини, једнако као што може бити да су они, због сопствене заборавности, упућени да увек изнова траже излаз из неке невоље која их не сналази први пут. Нико као Срби не води себе у безизлаз да би се касније, сам, покушао извући из тога. Све своје жртве у тражењу спаса Срби сматрају првим, јединим, али и највећим које је србски народ у својој повести доживео. Али никад у рату против велеиздајника и велеиздаје. 

Текстић под наредним (првим) међунасловом писан је пре равно пет година, за сајт “србел”, али није објављен, не зна се због чега. Због сумње у велеиздају (и велеиздајнике) није јер та реч тада није помињана.

А можда због тога да не би узнемиравао ондашњу демократску власт створену на брозовским паролама о братству и јединству наших народа и народности, националних мањина и етничких група, осталих и разних, али и на мондијалистичким идејама преузетим из управо потиснутог интернационализма.

Зна ли се у Србији шта је велеиздаја

И, као што су црногорски отпадници од србског рода успели да србску Црну Гору прогласе независном државом гласовима непријатељски расположених Арбанаса, “Бошњака” и хрватских католика у сопственој кући (све, дакле, бивших Срба), треба очекивати и да две понајвеће мањинске групе у Србији: Маџари у Војводини Србској и муслимани у Рашкој Области, отпочну и политички и административни поступак за осамостаљење територија на којима тренутно живе. Право на то они су стекли и формално, пошто је углавном гласовима једних и других, али и гласовима анационалног Београда и аутономистичког дела Новог Сада (који би Војводини Србској “даровао” војвођанску нацију, војвођански језик и војвођанску православну цркву), на изборима одржаним 3. фебруара 2008. године, мондијалистички (интернационално) оријентисан тадашњи председнички кандидат Борис Тадић успео да “натегне” натполовичну већину. У победничком расположењу, тај злосрећни новоизабраник није умео прикрити о каквој се политичкој “победи” радило, те је, уз јавну захвалност “свом” гласачком телу, посебно истакао допринос мањинских заједница, оних које се већ годинама најотвореније боре за разбијање државе Србије. Једном једином речју открио је смисао свог предизборног пазара: муслиманима из Рашке Области, већ неку годину званим “Бошњацима” (иако их са Босном и тамошњим самопроглашеним Бошњацима везују само вероисповест и изворно Србство), ставио је на знање да му баш и није стало до Устава Републике Србије, да Рашка Област више није Рашка већ санџак, те да његову победу на председничким изборима они могу сматрати званичном државном и политичком подршком даљим плановима за разбијање Србије и, чак, за њено постепено исламизовање.

Не сме се сметнути с ума ни податак да је тај исти злосрећни председник, да ли са своје главе, да ли по диктату својих саветника са демократског запада (али, свакако, без знања надлежних државних и политичких “структура” у Србији и њихове евентуалне сагласности), Турској обећао концесију за изградњу аутопута од Бугарске до Новог Пазара, а како ће се малоазијски Турци (врло заинтересовани за враћање у Европу) и муслиманско Сарајево договарати о довршењу зелене трансверзале, оне због које су босански муслимани пре двадесетак година и ушли у рат против православља и прекодринске Србе изложили небројеним злочинима, то је прећутао и оставио турским, санџачким и “бошњачким” муслиманима да се међу собом договоре. На србску штету.

Али зато, са свим тим у вези, на самој средини августа 2010. године могло се десити да извесни Џемаил Суљевић, који се представљао као председник некаквог одбора некаквог народног већа некаквог санџака, затражи да се “санџачке” општине из Црне Горе и Србије уведу у административну целину, да се прогласи аутономија целовитог “санџака” и да се, ако се на тој територији(?!) прогласи суверенитет Босне и Херцеговине, та аутономија припоји Босни. Он не открива да му је та замисао окренута оживљавању турских војних и управно-територијалних јединица (званих sancak, застава) на Србској Земљи а прећуткује да административних јединица под тим именом нема ни у Турској која је данас подељена на шездесет седам цивилних покрајина (о срезовима и сеоским и градским општинама да не говоримо). Без обзира на то, он ће рећи да је санџак, “историјска чињеница, он постоји и има своје границе, он је антицивилизацијски подељен на два дела… Није Санџак ни србска ни црногорска колонија… (и) како је могуће да сва бошњачка деца у школи уче туђу културу, туђу историју”, што значи србску историју и србски језик. Као покриће за такве ставове он узима наговештаје да би се Република Србска могла издвојити из дејтонске Босне и прикључити Србији, сопствену тврдњу да “Република Српска никад није постојала” и своје изразито антисрбско питање шта уопште значи то “српска”.

Када се већ тако говори у муслиманским круговима у Србији, лако би могло бити да ће они, у складу с обећањем бившег (не)србског председника, своје “турске” амбиције пренети и на некадашње “србске” санџаке Вучитрнски, Крушевачки и Смедеревски, као и на делове Сремског, Сегединског, Мохачког, Бечкеречког, Темишварског, Чанадског, Молдавског, Видинског и Софијског, који су, вактиле, постојали на подручју данашње Србије, и који би, деси ли се да Турска, на србску несрећу, уђе у Европску унију, постали део неке нове Отоманске империје. По прилици, муслимани из Рашке већ подуго се спремају за такав тренутак, а несумњив нам је доказ за то чињеница да се на интернату, на званичној страници Исламске заједнице Србије, појавила “фотографија црног пасоша са симболом бошњачке заставе и ознаком републике Санџак на арапском и турском језику”. Без обзира на то што је слика тог “пасоша” убрзо уклоњена, уз оцену да се ради о “провокацији” и “неодмереној шали” иза које стоји главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, вођа верске и политичке групације која “одумире”, било би добро да се тим најсвежијим антидржавним (сепаратистичким) “геополитичким” чином огласи барем “неко” од оних који се, у виду заната, у држави Србији брину о заштити њене територијалне целовитости и њеног уставног поретка. Утолико пре што појављивање “неодмереног пасоша” није првина за Србију и утолико опасније што је ранији такав пасош, израђен у “Републици Војводини”, у међувремену довео до стварања Аутономистичког фронта који би требало да разбије “ноторну лаж” београдских политичких кругова о “војвођанском сепаратизму”, те да укине “беспоштедну експлоатацију” Војводине. Могло би и тако бити када на неком “аутономнорепубличком” складишту не би чекао, у заседи, већ припремљен пасош наводно аутономне Војводине и када се иза такве “аутоматизације” не би тражила интернационализација наводног покрајинско-републичког спора.

Јер, ако је ранији демократски шеф србске државе себи “доделио” право да Србију почне разбијати у Рашко Области, нема никаквог разлога да се истој таквој процедури не подвргне и Војводина Србска. На тај знак једва чекају Маџари, и војвођански и они други, који живе за тренутак кад ће се одредбе Тријанонског уговора из 1920. године поништити и угарска држава лећи на Саву и Дунав. По несрећи, претходних десетак година они су за такву “тријанонску стратегију” имали не само прећутну већ и вербалну и практичну подршку из антисрбског врха савремене неокомунистичке политичке “структуре” (доскора на власти), сада зване демократска, али је све то било наслоњено на вишедеценијско аутономистичко (и сепаратистичко) расположење разних лижичанака у крајевима северно од Дунава и Саве. Десиће се, тако, по речима Светог исповедника Варнаве Хвостанског и Беочинског (Настића, 1914-1964) да савремена србска држава “испада и кретенаста и богаљаста управо због тога што су је државници и политичари криво и наопако крстили! То јест зато што су погрешно и несавесно састављали уставе и законе”, због чега нам је она “и ослепела, и оглувела, и занемела”.

А ту се негде крије и одговор на оно антологијско питање због чега Срби, у тешким временима, лако преверавају и беже из свог изворног националног и верског окружења: без стварне могућности да се супротставе својим саможивим, безобзирним, неверујућим и поткупљивим племенским, обласним или државним предводницима без личног поштења и честитости, и не размишљајући много о антисрбској логици којом исти ти предводници зарушавају углед и основне интересе њиховог племена, области или државе, они најлакши излаз налазе у напуштању своје дотадашње националне и верске средине и приклањају се онима од којих очекују да ће се чвршће придржавати барем неког моралног начела, макар такво начело било управљено и против њихове дојучерашње браће.

Друга је ствар што је национална свест барем половине савремених Срба (оних који се у Србији и тајно – на изборима – и јавно изјашњавају за власт око политичке групације зване демократска), најпре обезбожених у левичарском (ватиканско-коминтерновском) интернационализму а потом преведених (“конвертованих”) у мондијализам и демократију лантиправославног европског и америчког “новог доба”, у толикој мери запуштена и обезвређена, обезљуђена и понижена, да њени носиоци упорно раде против народа из кога су потекли и нестрпљиво, у оргазмичком расположењу, ишчекују да се Србство и србско православље униште и уклоне с историјске позорнице.

До када ће се у Србији неговати велеиздаја

Позив Александра Вучића, председника Републике Србије, на такозвани унутрашњи дијалог о (не)приликама на Косову и Метохији, муслимани из Рашке Области, доскора Срби, схватили су као праву прилику да “отворе” наводно питање нечега што они именују као санџак.

Тако, на пример, Муамер Зукорлић, презадовољан Вучићевим позивом на “унутрашњи дијалог” (“поздрављам и снажно подржавам ту иницијативу”), у разговору за београдски лист “Данас” (9. август 2017) досетио се да у причу о Косову и Метохији уплете мало Републику Србску, мало Рашку Област, мало Федерацију Босне и Херцеговине. Па је тако изјавио да о Републици Србској “не би смело и могло да се прича без Сарајева”. Каже то, не би ли недовољно обавештене поучио “да ако би се причало о Републици Српској, онда би се у то морало укључити и Сарајево, али и Санџак”. Све то уз полазне ставове да је “подела некадашње јужне српске покрајине… српско решење за косовско питање”, те да “питање Косова није само српско-албанско питање већ и регионално и безбедносно” .

Овом првом тврдњом он “зна” да је Србија спремна да се одрекне “некадашње јужне српске покрајине” Косова и Метохије (оно чиме отворено прети и Ивица Дачић, министар спољних послова Републике Србије), док другом тврдњом о “безбедносном питању” наговештава могућност да би муслимани из Рашке Области (вероватно уз “садејство” Арнаута и муслиманског дела босанскохерцеговачке федерације), били спремни, уз заштиту неких тамо са Запада, на ратни обрачуна са Србима (ако би се, неким чудом, изјаловиле министарске претње Ивице Дачића).

Истога дана, али за “Спутњик”, Есад Џуџо, доскора познат као Есад Џуџевић, један од потпредседника Бошњачког националног већа, каже да се “у уџбеницима који су преведени са српског на босански (први пут чујем за тај – ИП) пише Рашка област”, те да се тиме “нарушава национални идентитет Бошњака”. Том “мудрошћу” он се, заправо, спрда са званичним именом Рашке Области јер, каже, “можемо на српском да га зовемо (његов санџак – ИП) и Рашки округ и Рашка област и Рашка мајка, али деци на босанском језику (који ли је то? – ИП) – не… Мене је мајка научила да ту област зовемо санџаком! Значи нема неспоразума, нема двојезичног назива за ту област на једном језику… Ви не можете деци у уџбенику да напишете како је предлагано, да живе и у Санџаку и у Рашкој области јер уџбеник није двојезичан”.

Нису ли Џуџове и Зукорлићеве медитације о унутрашњем дијалогу, као и Дачићева претња, благовремена најава нечијега спољњег монолога, али “за унутрашњу употребу”.

Преузето са: http://www.vaseljenska.com/

 

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 2203761

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.
 korice-za-prav-posta-2018

ХОДАЛИ СМО СВЕТОМ ЗЕМЉОМ

15800

 

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.