svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Ненад КЕЦМАНОВИЋ: СКОТ НАМ СЕ РУГА, А НАШИ К’О КУЧИЋИ У ЛИФТУ

images7Србија није увукла Америку у ратне сукобе у региону, него се она самоиницијативно и мимо УН - умијешала

Имам некако утисак да се амерички амбасадор Кајл Скот са нама спрда. Мислим са суверенитетом Србије и њеном политиком, са српским колективним искуством и памћењем, са нашим осјећајем за политичку реалност, са нашим знањем и здравим разумом. Барем ми се тако чини на основу интервјуа који је прије двије недјеље дао „Политици“ (22. јули) и тако допунио иначе оскудне информације о Вучићевој посјети САД.

Прије свега, и по Скоту, али и према осталим изворима, током сусрета потпредсједник Пенс – предсједник Вучић, „који је унаприједио односе двије земље“, сва прича била је искључиво о Србији, а ни ријечи о САД. Испада да је само Србија једносмјерно унапређивала међусобне односе, а САД ништа. Биће да је у обратном смјеру све, укључив и санкције и бомбардовање, ионако било толико ван спора да се није имало шта унаприједити. Могао је Вучић ипак, бар реда ради, да упита Пенса за здравље његовог шефа Трампа и како подноси невиђену опструкцију Конгреса, медија и дубоке државе, те шта то значи за мир и стабилност у САД и у свијету. Србија можда и јесте неки од фактора у региону, али ситуација у Америци прелама се преко леђа читаве планете, па и наших. Овако је малтене испало да је само Србија важна, и билатерално, и глобално, а Америка тек неко лијево сметало. Да, наравно, није тако, Скот је ставио до знања сажетом платформом политике САД на Балкану.

„Америка је посвећена томе да игра важну улогу на Балкану јер мир и стабилност у овом региону видимо као веома важан и за наш мир и стабилност. Прилично често током историје Америка је била увучена у конфликте у овом региону и не желимо да се то више икада понови.“

Прво, зашто уопште Америка у „важној улози“ у региону? Никада ниједан форум суверених балканских земаља није позвао САД да се „посвете Балкану“. Све оне су се појединачно опредијелиле да се учлане у пограничну ЕУ, а не у читав океан удаљене САД. Из Вашингтона је већ безброј пута саопштено да европски послови припадају Бриселу и Трамп најавио да САД више неће рушити режиме по свијету. А ево их опет уредују у Скопљу, Подгорици, Приштини …

Друго, регионална ситуација на Балкану „важна је за мир и стабилност САД“ таман колико и водостај на Јужној Морави, изузев ако се ослони на „безбједносну дилему“ империје да јој се параноично привиђа опасност на свакој тачки планете.

Треће, Америка, бар од стране Србије, није увучена у ратне сукобе у региону, него се самоиницијативно, и мимо УН, оружано умијешала. Неће бити да их је Милошевић молио да нас бомбардују. Ова Скотова теза може се једино објаснити опасном идејом о „америчкој изузетности“, о „месијанској улози САД“, о „историјској обавези да усрећује свијет“.

И, четврто, одлука САД да – „како им се више никада не би дешавало да буду увучени у балканске конфликте“ – Србији откину јужну покрајину, саграде „Бондстил“ и ту стационирају трупе да не би морали опет да се враћају, а поготово Скотов скандалозан покушај да је и оправда, не заслужују коментар.

Био је то предтекст за Скотове одговоре на конкретнија питања, попут беспримјерних америчких притисака на Београд да не да дипломатски статус већ фамозном руском Центру за ванредне ситуације у Нишу, који је 2014. пресудно помогао током поплава у Србији и Српској.

„Нисмо видели ништа што би нас уверило да постоји потреба за давањем дипломатског статуса таквом објекту … Такав захтјев за нас једноставно нема смисла, па се питам шта су циљеви на дуже стазе …“

Тако нам и треба када на њихов безобразлук одговарамо глупошћу. Пошто је Хојт Брајан Ји најприје рекао да Центар за ванредне ситуације „можда није сада, али би могао да постане руски шпијунски центар“, требало му је одговорити такође хипотетички. Рецимо: „Наравно да би могао, једнако као што би и ви г. Ји могли да се као камиказа авионом забијете у амбасаду Русије. Умјесто тога, наши су његове ниже потчињене из амабасаде САД у Београду повели у Центар у Нишу да им покажу да тамо нема ништа „малигно“, а ови послије поновили безобразлук свога шефа из Стејт департмента. Скот је остао у резиденцији на Дедињу и сачекао овај интервју да надогради: „Ако већ нису шпијуни и неће ни постати, шта ће им онда дипломатски статус!?“

А онда је ваљда најзад осјетио да је ипак претјерао у безобразлуку и да је Србија још увијек колико толико суверена држава, па додао:

„Није важно шта ми мислимо, него шта Србија мисли и шта сматра да је у њеном најбољем интересу.“

Лијепо од њега што нас је подсјетио да нисмо нико и ништа, мада би се његова реченица могла схватити и овако: ви урадите шта год хоћете, а ја сам поновио оно што је Вучићу јасно рекао потпредсједник САД, па немојте да се послије жалите ако вас поново бомбардујемо.

Набрајајући теме разговора Вучић – Пенс, Скот се поново вратио на Русију, која је изгледа била на врху дневног реда.

„Такође је било говора о улози Русије у региону, окупацији Крима и другим трендовима којима смо сведоци када је реч о Москви.“

Како ли би Кајл Скот назвао тромјесечну агресију САД на Србију и отимање Косова са инсталирањем иностране војне базе „Бондстил“ на територији суверене државе. Да ли је то била помоћ албанској сецесији, помоћ Србији да остане без дијела територије, обезбјеђење парцеле за изградњу америчке војне базе или др.? Чак и многи проамерички политичари у Европи су се послије реинтеграције Крима у историјске границе Русије гласно присјетили да су сецесијом КиМ САД дале Путину међународни легитимитет на Криму далеко изнад потребног минимума.

И поред тога што не зна шта Руси траже у Нишу, Кајл хвали војну сарадњу Србије и САД, која је већа него са било којом другом земљом на свијету, и тако се спрда са нашом неутралношћу.

„Када је реч о војној сарадњи наше две земље, сарадња Србије с Америком, далеко превазилази сарадњу Србије са било ком земљом у свету.“

Истина, Србија неће у НАТО, али то не значи да неће директно са САД, са цивилном гардом Охаја и у Партнерство за мир, и то са руским МИГ-овима као миразом. Руски пријатељи ће нас разумјети, а америчке партнере („за мир“) не смијемо да вријеђамо ни кад Скот то чини нама.

„Важна је била и спремност потпредсједника Мајка Пенса да разговара са предсједником Вучићем …“

Тако вели Скот, иако се ваљда подразумијева да си, када некога позовеш у посјету, спреман и на разговор. Према дипломатском протоколу, са предсједником једне државе разговара предсједник друге, без обзира на величину и моћ земаља које представљају. У случају Србије, међутим, важно је што је и Пенс био спреман или, другачије речено, што је пристао, умилостио се, понизио се да сједне са Вучићем.Да је Скот ипак у праву, говори Вучићево одушевљење што га је потпредсједник САД испратио на одласку. Није Вучић изузетак, тако се, и још горе, понашају и остали Балканци. Премијер Црне Горе се пред Пенсом толико збунио да је хотел „Хилтон“ прекрстио у хотел „Клинтон“. Онда се и они у складу с тим понашају према нама. Има и данас „стручњака“ који сматрају да је Милошевићева главна грешка што је Зимермана дуго оставио у предсобљу и згражавају се што Додик није поздравио Кормакову.

САД, по свему, могу да буду задовољне понашањем Србије. Истина, Срби, ван круга актуелне власти, већином нису због тога срећни али, боже мој, најважније је да смо изгледа избјегли да будемо на „линији ватре“ (Бајден) и да нас поново бомбардују. Јер, у Вашингтону су напросто помахнитали: прогласили су трговински рат Русији, пријете Кини, заврћу руку Ангели Меркел, мобилисали су војну индустрију, милитаризују источне провинције ЕУ, спремају државни удар у Венецуели и, што је за нас најгоре, поново су „посвећени Балкану“. Или ће и 21. вијек бити амерички, или ће САД започети трећи свјетски рат. Није, међутим, ни српска власт баш сто посто „хепи“ јер Американци више хвале БЈРМ и Црну Гору, која је, према Пенсовој изјави ономад у Подгорици, преузела од Србије „жуту мајицу“ у трци за фактор бр.1 мира и стабилности на Балкану.

Узгред, могли бисмо већ да престанемо са дјетињаријама да је „Србија главни фактор“ у било чему и било гдје, јер напросто није. Затим, да су нам „САД пријатељске“, јер оне су то у региону Хрватима, па и Бошњацима, понајвише Албанцима, а не Србима. И, најзад, да смо ставили ногу у врата ЕУ, јер поуздано упућени Јункер баш јуче вели: „Ништа од тога!“ Мало што нам се они изругују, ми још ту причу, као да ништа не схватамо, још и глупо понављамо.

Преузето са: http://www.fsksrb.ru/

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 2345979

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.