svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

НАСТАВЉА СЕ ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Александар Пајић

ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ НА ЧЕКАЊУ

1. Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. који је осуђен од стране Међународног трибунала за ратне злочине за бившу Југославију (тзв. Хашког трибунала) је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле, за којег је и сам Трибунал утврдио да је није довољно психички стабилан да се може подвргнути унакрсном испитивању.

Склопио је договор са Тужилаштвом, на основу којег је добио пресељење у неидентификовану западну земљу и промену идентитета, и осуђен је на минималну казну од 5 година затвора (и то за наводно учешће у стрељању више стотина људи!), на основу сопственог признања, чији је садржај неколико пута мењао. Кључна тачка договора са Тужилаштвом био је услов да мора сведочити против српских оптуженика кад год буде био позван. Нема разлога да и једна српска држава треба да преузме одговорност за злочине у које је босански Хрват Ердемовић био умешан, и то на основу његовог контрадикторног и непоузданог сведочења.

2. Ердемовић је наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинациналној јединици која је у својим редовима имала Србе, Хрвате, Словенце и муслимане. Он је пред Хашким трибуналом именовао још седам припадника те наводне јединице, који су наводно учествовали у стрељањима у околини Сребренице у јулу 1995 - од којих су се неки такође борили у Африци као плаћеници западних војски. Хашки трибунал никада није подигао оптужницу ни против једног од тих лица, нити их позвао за сведоке. Искључиво ослањање Хашког трибунала на непоузданог и контрадикторног Ердемовића указује да је сврха хашког процеса била да сакрије а не да изнесе све расположиве доказе везане за Сребреницу.

3. На Меморијалу у Поточарима код Сребренице записан је број „8372...", који треба да представља укупан број сребреничких жртава - али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као „нестали", што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. Како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида" ако на њима није извршена обдукција, и ако се још увек не зна да ли су сви „нестали" заправо мртви?

4. Током 2010. су чак и неки босанско-муслимански званичници били принуђени да бројку од „8.372" доведу у питање: а) Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава" налази „500 живих Сребренича-на", док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време; (6) директор Меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић су такође изнели да је у Поточарима сахрањено око 50 особа које су страдале још 1992. а које су „у блиском сродству" са онима који се воде као жртве стрељања; в) Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, изјавио је да је „љут на све који су у Меморијалном центру сахранили 75 особа, а које нису погинуле у јулу 1995. године"; г) уз све то, постоје и озбиљне индиције да је у Поточарима чак сахрањен и један број Срба, што се засад не може утврдити јер сарајевске власти не дозвољавају ексхумацију сахрањених у Меморијалном центру у Поточарима. Зашто докази о манипулацијама са бројевима жртава у Сребреници не утичу да се преиспитају бројке које се непрестано врте по медијима?

5. По процени начелника генералштаба армије БиХ Енвера Хаџихасановића на суђењу генералу Војске Републике Српске Радиславу Крстићу (6. 4. 2001, Транскрипт, с. 9532) у повлачењу мешовите муслиманске колоне 28. Дивизије из Сребренице за Тузлу погинуло је 2.628 војника и официра АБиХ (дакле, овде нису урачунати цивили). У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. укупни губици колоне се процењују на око 3.000 а Карл Билт (преговарач међународне заједнице током сукоба а после рата Високи представник у БиХ) у својим мемоарима их процењује на око 4.000. Према свим законима рата, ово су биле легитимне жртве ратних дејстава. Додатно занимљива је и чињеница да је велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида" нађен управо на локалитетима где су се одвијале борбе српских снага и муслиманских снага у повлачењу. Скандалозно је да се легитимне жртве ратних дејстава данданас некритички сврставају међу „жртве геноцида" у Сребреници само да би се вештачки одржала бројка од „преко 8.000 жртава".

6. Утврђивање узрока смрти тела ексхумираних на ширем подручју Сребренице је од 1996. у рукама две организације: Комисије за нестала лица БиХ (основане од стране владе ратног муслиманског председника, Алије Изетбеговића) и 1СМР Међународне комисије за нестала лица (IСМР - International Commitee for Missing Persons), чије челнике фактички поставља амерички Стејт департмент. Од почетка ископавања до данас, ни српски ни други независни међународни форензички стручњаци нису имали приступ форензичком поступку над ископаним телима. Чак ни оптужени за злочине у Сребреници пред Хашким трибуналом немају могућност приступа ДНК извештајима IСМР -а. Дакле, свака могућност независне провере форензичких „налаза" везаних за Сребреницу је искључена, и од јавности се захтева да они буду прихваћени - на веру.

7. Укупан број тела која су стручњаци Хашког трибунала ексхумирали у вези са истрагом о догађајима у Сребреници износи највише 1.923. Форензичка документација Трибунала говори о 3.568 „случајева". Међутим, један „случај" не значи нужно и једно тело, већ се може односити и на непотпуне остатке неког тела, па чак и на једну кошчицу нађену на одређеном локалитету. Уз то, чак ни број од 1.923 не означава укупан број досад утврђених „жртава геноцида". У гробницама које су обрадили форензички стручњаци Трибунала, налази се 442 тела са повезима преко очију и/или везаним рукама (што би скоро сигурно указало на смрт стрељањем), 505 где је смрт проузроковао метак, што може указати на стрељање, али и на смрт током борбених дејстава, 627 је страдало од гранате, мине, гелера итд. што искључује стрељање, а у 1.583 аутопсијских извештаја или „случајева" ради се о по неколико костију. У овој последњој категорији у 92,4 одсто од тих „случајева" форензички стручњаци Трибунала нису могли да одреде узрок смрти па се на основу њих никакви правно или форензички значајни закључци не могу изводити. Заправо, форензички докази самог Хашког трибунала подржавају бројку од 700-800 стрељаних на којој је инсистирао високи УН званичник Филип Корвин.

8. У хашкој пресуди против потпуковника ВРС Вујадина Поповића и осталих (2010), наведено је да је, помоћу ДНК узорака, идентификовано „5.336" жртава (број је, у међувремену, додатно нарастао). Међутим, ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте. Додатне сумње изазива чињеница да Хашки трибунал одбија да објави чак и списак имена лица наводно идентификованих путем ДНК анализе. Треба знати и то да сва нова тела која се сахрањују у Поточарима пролазе кроз овакву врсту „идентификације", што оставља додатне велике сумње у погледу тога ко се тамо стварно сахрањује. Зашто се ДНК узорци злоупотребљавају у сврху некритичког прихватања броја жртава у Сребреници?

9. Највиши цивилни представник УН на терену у јулу 1995, Американац Филип Корвин, непрекидно је тврдио, све до своје смрти 2012. године, да је тада у Сребреници убијено „око 700" босанских муслимана - и да је разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира - „политичка". Сребреница је очигледно исполитизована да би се српски народ неосновано оптужио, и трајно завадио са својим суседима.

10. Ратни шеф полиције у Сребреници, Хакија Мехољић, је више пута сведочио да је њему и још деветорици локалних муслиманских лидера у пролеће 1993. лидер босанских муслимана Изетбеговић пренео да му је амерички председник Клинтон нудио да српске снаге уђу у Сребреницу и „изврше покољ 5.000 муслимана", што би дало повод за НАТО војну интервенцију у Босни и Херцеговини. Изузев једног, сви именовани сведоци овог састанка су и даље живи. Зашто се прикрива могућа улога Била Клинтона у пројектовању „злочина у Сребреници" две године пре него што се он десио?

11. Према Резолуцији 819 Савета безбедности Уједињених Нација од 16. априла 1993. године, зона која обухвата Сребреницу и подручје око ње, проглашена је „Безбедном зоном УН". Убрзо затим (18. априла), посредством УНПРОФОР-а, постигнут је споразум о делимичној а затим и потпуној демилитаризацији сребреничке енклаве. Међутим, бројна сведочења страних извештача и војних посматрача потврђују да су се муслимански борци из сребреничке енклаве повукли „наоружани до зуба". Зашто се упорно игнорише чињеница да Сребреница никада није била демилитаризована?

12. Комисија Владе Републике Српске за испитивање догађаја у Сребреници никад није признала „геноцид". Ту реч је Комисија употребила само у односу на пресуду Хашког трибунала генералу ВРС Радиславу Крстићу (који је, опет, осуђен не због доказа да је непосредно учествовао, нити чак знао за злочин у Сребреници, већ по начелу „командне одговорности"), и то не као своју оцену већ цитирајући пресуду. Исто тако, Комисија није усвојила цифру од „8.000 стрељаних", и ако је била подвргнута огромним западним притисцима. Комисија никада није изјавила да су сви на списку несталих убијени и мртви. Дакле, није истина да је Република Српска признала „геноцид над 8.000 муслимана у Сребреници".

13. Према пресуди Међународног суда правде у тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије за „геноцид", Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија није имала никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници", зато што по пресуди највише међународне правосудне инстанце на свету Србија није повезана са догађајима у Сребреници. Стога, усвајање Декларације о Сребреници у Скупштини Србије из 2010. било је плод искључиво спољних и унутрашњих политичких притисака, и није ни мало допринело сазнавању пуне истине о Сребреници.

14. Усвајање ове резолуције било је мотивисано, између осталог, и резолуцијом на тему Сребренице коју је у јануару 2009. године под врло нередовним условима изгласао Европски парламент. Сврха и права позадина ове Резолуције Парламента Европске уније, као и њена унутрашња противуречност, огледају се сликовито у ставу Е текста који је тада био усвојен, где јасно стоји да „упркос огромним напорима досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице." Према Резолуцији Европског парламента из априла 2009, став Ц, „политичка тумачења историјских чињеница не требају се наметати кроз већинске одлуке парламената; парламенти не могу да доносе законе о прошлости". Дакле, пуна истина о Сребреници се не може утврдити пуким декларацијама, већ само независном, мешовитом међународно-домаћом комисијом која би искључиво стручним путем установила целу истину, или раздвојила истину од пуке пропаганде и игре речима и бројкама.

15. За крај - али никако зато што је ово најмање важно, већ као симбол игнорисања не само српских жртава, већ и целокупног контекста сребреничких збивања, неопходно је навести и следеће: према подацима Института за истраживање српских страдања у XX веку, на ширем подручју Сребренице су муслиманске снаге између 1992. и 1995. убиле 3.262 Срба. Ове жртве су поименице набројане. Зашто се свако помињање Сребренице у домаћим и страним масмедијима ограничава искључиво на још увек спорне догађаје из јула 1995. а игнорише документоване српске жртве из претходног периода?

Преузето из књиге „Сребреница – фалсификовање историје“ у издању листа „Печат“ и НВО „Историјски пројекат Сребреница“, 2012.

http://www.srebrenica-project.com/sr/

Последње ажурирано среда, 04 јул 2012 17:08  

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 6212353

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.