svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Арчибалд Рајс*: У ВАЉЕВУ, ГЛАВНОМ СТАНУ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Малим младеновачким возом стигао сам, касно увече, у Ваљево после бесконачног путовања у једном вагону за путнике, претрпаном и пуном угља и црне чађи коју нам је сипљива локомотива слала у изобиљу. На станици ме је прихватио један официр који ми је био послан у сусрет и повео у хотел „Секулић" да се умијем и, затим, директно у официрску „менажу" на вечеру. Ништа нисам могао видети од вароши сем мрачних улица покривених дебелим и лепљивим блатом на коме је одсевала бледа светлост неколико ретких петролејских фењера.

Ипак, сутрадан ујутро, кад сам се пробудио у својој малој, али чистој соби, она је сва била окупана у раскошном јесенском сунцу. Скочих до прозора и био сам очаран лепим пејсажом који сам имао пред очима. Окружена зеленим брежуљцима, мала варош Ваљево почива у долини као у једном кревету. Њене ниске кућице изгледају сасвим беле под сунцем које блешти. Између њих избија зеленило воћњака и високе нежно зелене стреле јабланова. Журим да се обучем и да изађем те да се упознам са овом вароши и њеним становницима међу које ме је довео ратни случај.

Улице пред хотелом „Секулић", који је ка углу, пуне су света и кола. Свуда, поред зидова, седе средовечни сељаци који су дошли да се јаве у своје јединице трећег позива. Чекајући да изиђу пред когаролну комисију, они једу и сунчају се. Има међу њима цигана са бронзаним лицем као Индијанци. Они су окружени члановима својих породица, женама и децом, који носе животне намирнице Једна врло стара Циганка, са лулом готово без камиша у устима, седи на прагу једне куће. Кажу ми да је испратила сина који је отишао пре три дана са својим пуком и „да га чека да се врати". Јадна бабо, вероватно ћеш узалуд чекати! Овај свет је ћутљив, озбиљан, али у ведрим очима људи чита се да су решени да бране независност своје земље и да се не боје да жртвују своје животе.

Надежда Петровић са особљем Ваљевске болнице 1915.

На углу улице седи један инвалид који је изгубио вид у пређашњим ратовима. Без прекида, он пева јуначке песме из прошлости уз гусле. Какав чудан утисак чини вам ова једнолична и тамна мелодија! То вас дира у срце, чини вас тужшш, јер, инстинктивно, мислите да ће сва ова омладина, пуна одушевљења, која одлази у битке овог рата, бескрајно већег и смртноноснијег од оних ранијих, бити исто тако опевана, па, ипак, то заноси и чини да ваше очи јаче засијају због овог обећања будуће славе и будућих победа. Пролазници бацају маријаше између, по турски скрштених, гусларових ногу. Јадан инвалид треба да живи, а држава, после три рата и усред четвртога, нема потребних средстава да издржава луталачке одломке из прошлих борби.

Сељанке пролазе носећи зелен на гогјацу, лепу зелен чија цена није још велика. Домаћице иду спокојно на пазар, гурнуте покаткад од безбројних ордонанса који носе наређења у не мање безбројна војна надлештва. Војници, који прездрављају, шетају се кроз ову гунгулу. Главе су им превијене или носе руку у завоју. Око њих се купи свет, и док им лице сија сјајем задовољства, они причају своје подвиге задивљеним женама које умеју да кажу само: „Боже! Боже!" и заборављају своју пијацу. Стари грађани одводе ове јунаке у неку од многобројних кафана и, уз чокањче ракије, распитују се да ли случајно њихов гост није срео „њихово дете које такође мора да се негде бије у том крају?"

Тешки рањеници на волујским колима

Официри, журећи се послом, пролазе, не заустављајући се, улицама где се на многим, многим кућама вије црна застава. Бесконачни низови сељачких кола које вуку волови, иду једни за другима. У колима са четири точка леже бледа и непокретна тела у поцепаним и прљавим униформама и са завојима који нису више чисти. На прсима носе објаве, закачене за једно дугме. То су тешки рањеници који се довозе са бојишта на волујским колима. Већ четири-пет дана они тако путују у овим колима без удобности и без заштите од кише и невремена. Њихове ране су заражене; понегде по њима гамижу црви. Аустро-Угарска је напала Србију, исцрпљену од три узастопна рата. Србија нема више ништа да би неговала своје рањенике. Место асептичног памука, ране се покривају куваном сламом.

Ове рањенике, преносе у болнице, где ће над њима извршити операције без успављивања, јер нема средстава за анестезију. Ћутећи, спроводници кола, мобилисани сељаци трећег позива, прате свој болни товар. Они пуше цигарете и њихов озбиљни поглед изражава да разумеју трагични удес свога народа - - удес који хоће да слобода српског народа буде искупљена најтежим жртвама које човек може да поднесе.

Други низови волујских кола долазе иза првих. Ова кола су празна. То су кола која су возила храну и муницију за оне који се бију на фронту и која се враћају празна да буду поново натоварена и да се опет врате. У нека од ових кола упрегнути су биволи. Она долазе из Јужне Србије и прате их људи са фесом и чалмом, муслимани који су после победа 1912. и 1913. године постали Срби и који се показују верни својој новој отаџбини. Кола иду једна за другима тако збијено да је тешко провући се између њих. Али волови су исувише уморни те кола с времена на време излазе из реда, спроводник скида јарам са снажног врата животиња и оне мирно лежу насред улице, док се човек опружи по тротоару. Снажно, лагно, једноличним ритмом волови вуку свој терет, као да потпуно разумеју оно што је гласно казао Војвода Путник, да су они били важан елеменат у дивовским српским победама балканског рата. Они можда и сад предвиђају да ће, неколико недеља касније, њихов рад указати опет најуспешнију помоћ при протеривању Поћорекове хорде са српског земљишта.

Низ препуних болница у Ваљеву

Пођимо за овим колима до болница и уђимо у њих. Болнице су многобројне, сувише многобројне. Школе, кафане, готово свака мало пространија зграда која није употребљена за борачке потребе, претво-рена је у болницу. И још их нема довољно. Рањеници се чак морају смештати под велике шаторе у авлијама. Пуковник Стајић, мајор Вуловић, Холанђанин др Тиенховен и други врше операције без прекида. Величанствене и мирне енергије који још налазе лепу реч да улију храбрости рањеницима којима често нема више спаса, ови лекари раде без одмора, уз помоћ својих болничара и неколико добровољних великодушних болничарки, и то са најограниченијим средствима. Балкански ратови и албанска експедиција утрошили су сав материјал и није било времена ни потребног новца да се поново допуни. Ко може да поброја све главобоље што су их осетили ови хероји — јер лекари на српском фронту били су прави хероји самоодрицања и преданости — констатујући да су немоћни, јер немају средстава?

А њихови болесници! И они су били хероји. Никад нисте чули јауке бола, тако појмљиве на оваквим местима. Стрпљиво стоички, рањени српски војник очекивао је или да оздрави или да умре. Једва сте чули да се са усана оних који највише пате, отме једно „Боже!" или „Мајко!" На аустро-угарске рањенике, измешане са српскима, утицао је овај пример па су и они постали ћутљиви. Али кад би неки рањеник осетио да му се враћа живот и да ће да победи смрт, онда би га обузимала нестрпљивост да изиђе и потражи своје другове! Било му је тешко да буде стрпљив и он је тражио да превари своју нестрпљивост... правећи стихове. Колико рањеника сам видео који су обузети атави-змом своје крви, причали у писму својима, и то у стиховима, историју своје ране. Можда је истинитост њиховог причања била више песничка, али зар песници нису увек имали право на извесну лиценцију?

Тако се одржавао величанствени морал у овим импровизованим болницама, којима је често недостајало оно што је стриктно најпотреб-није, и то поред све страховите смртности која је ту владала, не због недостатка лекарске неге, него због тешкоће рана и услед инфекције због дугог превожења и оскудице антисептичког материјала на фронту. Било је недеља кад је умирало по 59 рањеника дневно и кад није било више попова у довољном броју да испрате ове јаднике до њиховог последњег вечног стана.

Погреби су били толико чести, да су пред црквом скоро стално стајали читави редови мртвачких сандука. Кад је био погреб каквог официра, онда би један одред војника трећег позива, сељака у народном оделу, са пушком, фишеклијом и бајонетом, дошао да ода последњу пошту.

А свет пролази и чак више и не обрће главе — толико се навикао на овакав призор. Међутим, то је био један живот, и већином млад живот, који је изгубљен за отаџбину и кога су стари трећепозивци испраћали.

"Жртве злочиначких амбиција Аустро-Мађара и Немаца"

Хајде да видимо где за увек почивају све ове жртве до крајности неумерних и злочиначких амбиција Аустро-Мађара и Немаца. Хајдемо на војничко гробље у Баиру.

Излазећи из вароши и пењући се грубо калдрмисаним путем који иде поред грађанског гробља, долазимо до овог импровизованог вечног почивалиштва. Један сељак трећег позива показује нам пут. Он вози на колима са два коња једног мртваца до његовог последњег стана. То је леш 22-годишњег војника и онај који је био младић пун живота, лежи сада у овом грубо фабрикованом сандуку, обојеном црно-смеђом бојом, са белим крстом нацртаним на поклопцу. Један крст исте боје, који ће бити усађен на гробу, носи име: Милан Мацић. Нико не иде за овим сандуком, и тамо горе, њега ће сахранити стари војници без церемоније. Ови еељаци-војници врше то без узбуђења, као своју редовну дужност. Они су на то и сувише навикли! Педесет мртваца дневно прошле недеље, а ове недеље двадесет. Међутим, није први рат — то је четврти!

Гробље је наврх брежуљака. Правилно су нанизани безбројни гробови са простим црвено-смеђим крстом који носи име покојника. Ту има Срба и Аустријанаца. Неколико крстова носи натпис „непознат" или простије „X". Смрт све изједначава и војници почивају поред својих официра. Неколико гробова окићено је цвећем или српском заставом, и ове заставе, лепршајући на ветру на овом месту смрти које домиЕшра долином, чине необично снажан утисак. Питам се да ли није нарочито изабрано ово место за жртве рата. У сваком случају, не би се могло наћи ништа боље. И тако ови храбри који су пали за своју отаџбину, крстаре над овом лепом плодном долином, која у обично време, мора давати слику мира и покоја.

Али ево пет гробова сасвим празних или у којима су само празни сандуци. Да ли су то гробови који очекују своје жртве? Не, то су гробови покојника које су рођаци, ноћу, прекопали и однели лешеве да их сахране код куће. То је забрањено, али се томе свету ова грешка мора опростити! Сад ће бити наређена ноћна стража, али старци из трећег позива не воле да чувају гробље.

Војници као од камена одваљени

Кад смо се вратили у варош, један пук другог позива пролази улицама, са музиком на челу. Они иду на фронт. Ти војници као да су одваљени од камена, прави Шумадинци између тридесет и четрдесет и пет година. Они ни у чему не уступају својим младим друговима. Сем официра који им командују и који имају униформу, сви су остали обучени у сељачко одело и са опанцима на ногама. Једино обележје ових законитих бранилаца отаџбине јесу њихове пушке у чије су грлиће уденуте зелене гранчице, опасач са фишеклијом и бајонетом, и шајкача зеленкасте боје. А Аустро-Мађари, иако су знали да су ранији ратови испразнили српска слагалишта, прогласили су ове људе комитама, па су немилосрдно масакрирали ове јадне резервисте другога и трећега позива, када су им ови падали у руке као рањеници, или као заробљеници.

И док су они гордо дефиловали, улицама су се заустављали пролазници, а грађани су излазили из својих домова, да им руком упуте ћутљиви поздрав. А из тужних погледа ових који су их испраћали као да се читало:

„Опет наши од којих се многи неће више никада вратити!" Деца, безбрижна, скакућу око музике или покушавају да својим малим ногама држе корак са војницима.

Од времена на време, Аустро-Мађари, знајући да је Главни стан у Ваљеву, слали су нам авионе да бацају бомбе. Али ове експедиције нису биле за нас много опасне, иако је војска, у томе часу, имала само један мали авион да их гони — мали „Блерио" поручника Томића. Пројекти-ли које је непријатељ бацао, биле су гранате са фитиљом који се већином гасио без дејства. У почетку рата, авиација за бомбардовање старог Франца Јосифа није чинила никакве штете. Но, она је ипак успешно служила за извиђање. И тако, сваки пут кад би се непријатељ-ски авион указао изнад вароши, све становништво је излетало на улице, а војници су хватали своје пушке да обаспу „Швабе" безбројним мецима, бескорисним против непријатеља, а опасним за публику. Сваки пут је пушчана паљба била тако јака да би човек могао веровати да има неки озбиљан окршај на ваљевским улицама.

У Ваљеву је посматрачу одмах падао у очи велики број аустро-угарских заробљеника који су се слободно шетали. Једна мала врпца у рупици њихове суре униформе казивала је да су били српске расе. Поверење које су им указивале власти, чини овима велику част, али ја сам се често питао да ли им то није, кадгод, било врло рђаво враћено. Доиста је било и сувише лако казати се Србином — о Југословенима се још није говорило у том часу — и остати у души црно-жут. Свакако, видео сам много ових заробљеника „Срба" касније у нашим редовима на солунком фронту, али да су сви они који су истицали српску тробојку у почетку непријатељства, пошли за њиховим примером, ми бисмо имали не само југословенску дивизију него силну југословенску војску на положајима Сокола, Ветреника и Кожуха.

На окупу: војвода Путник, Живко Павловић, Живојин Мишић...

Ваљево је било Главни стан српске војске и цео Генералштаб ту је био концентрисан. Велики шеф, Војвода Путник, био је невидљив. Он готово никада није излазио из своје канцеларије, смештене у белом, сасвим новом, здању окружног начелства. Видео сам га само једном у Ваљеву кад сам му учинио посету из учтивости одмах после мога доласка. Новине су много говориле о овом човеку и ја сам био радознао да видим овог шефа којега су сматрали за велики ауторитет. Признајем да ми је први сусрет с њим оставио осећање разочарења. Омален, са лицем обраслим густом и седом брадом, поткресаном у шиљак, он је говорио тихим гласом, мучно, и његове реченице биле су често испресецане наступима кашља. Чинио ми је утисак једног старог врло болесног професора. Уосталом, наш кратак разговор био је од најба-налнијих. Ја сам био за њега један од оних многобројних странаца, које је он видео за време балканских ратова. Нисам га изближе познавао. Тек касније мого сам да се уверим о изванредној вредности овог човека, који је црпео у свом патриотизму без граница снагу да се одупре смрти и да стави све своје знање и свој изузетни дар у службу спасавања отаџбине. Мало времена пре него што ће наступити трагични дани јесени 1915, видео сам га поново и тада је наш разговор био живљи и интимнији. Тада сам знао ко је он био и исто тако дао му прилике да ме упозна.

Живко Павловић

Његова десна рука пуковник Живко Павловић, подшеф Генерал-штаба, био је противност од свога шефа. Леп човек, висок и снажан, са херкулским стасом и неуморан радиша, он је умео да поступа са својим тешко оронулим старешином готово као што мајка уме да поступа са својим болесним дететом. Живко Павловић, са јасноћом за дивљење, није никад знао за умор да би задовољио Швајцарца који је дошао да помаже његову земљу. У току рата, постали смо одлични пријатељи.

Један други човек, исто тако у Генералштабу, учинио ми је такође, и то у нашем првом сусрету, дубок утисак. То је био генерал Живојин Мишић. Инстинктивно, имао сам утисак да имам пред собом некога најпрвокласнијег. Нисам се преварио, јер је Мишић постао херој од Колубаре и победник са Добра поља.

Са другим официрима из Генералштаба виђао сам се свакодневно у „менажи", смештеној у некој врсти бараке која је подсећала много на какву некадашњу стају. Њен управник је био пуковник Антонио Митровић, дебео и честит човек који је имао лаку руку за сироте ордонансе и који је био врло горд што је говорио савршено италијански. Услужан, учинио нам је често лепих услуга у Ваљеву, Крагујевцу и Солуну. Судбина му није дозволила да се врати у своју драгу ослобођену Србију.

Била је то чудна средина, уосталом, та „менажа" у Ваљеву, где се сваке вечери, као на барометру, читало на лицима пуковника у зачељу, Миливојевића, Милојевића, Лешјанина, Шпартаља и осталих, да ли су операције на фронту биле повољне или не. Ту су се, такође, налазили савезнички војни аташеи, француски, енглески, руски и црногорски. У овој „менажи" јели су такође угледни гости. Ту сам се упознао са америчким доктором Рајаном, чудном особом полунаучника и полуа-вантуристе, као и са Крофордом Прајсом, бившим студентом медицине, затим представником немачких и мађарских кућа у Битољу и Солуну под Турцима, а који је најзад био унапређен као ратни дописник „Тајмса" за време балканских ратова.

Одељењем за штампу управљао Слободан Јовановић

Одељење за штампу било је смештено у локалу — две собе једне мале банке. Њим је управљао мој стари пријатељ, професор Слободан Јовановић, велика интелигенција и диван човек, који је, покаткад могао бити љући од сирћета и то увек са осмехом. Њему је помагао професор Брана Петронијевић, философ и метафизичар, који нам је често држао, француском војном аташеу пуковнику Фурниеу, руском војном аташеу пуковнику Артаманову и мени, предавања из стратегије, која су нас остављала збуњене и замишљене. Банчина собица позади, претворена у „пресбиро" Главног стана, била је последњи ваљевски салон где се причало и где су се налазили сви официри који су могли за неколико тренутака да се ослободе свог тешког посла.

Слободан Јовановић

Има ли кога од оних који су били у војсци од почетка рата, а да није познавао хотел „Секулић" у Ваљеву? Још нов, са великим прочељем на ћошак. По целој кући се беспрекидно ражњало горе-доле. Једна од великих сала доле била је резервисана за публику, али, у ствари, она је служила за склониште и за спавање свима војницима на проласку. Друга сала је била претворена у примитивну амбуланту, где су истоваривали рањенике, довезене на волујским колима са фронта, пре него што их евакуишу у разне болнице.

Бранислав Петронијевић

фото: "Википедија"

На првом спрату зграде било је мноштво малих, доста чистих соба које нису биле никада довољно бројне за безбројне официре на пролазу. Испред ових соба, један дугачак ходник, увек закрчен гомилом ордона-наса који су ту живели и спавали на патосу. И тако, кад је човек хтео да иде у своју собу, посртао је увек преко тела замотаних у ћебад, која су гунђала, јер су их ометали у сну. Наравно, цео овај свет није био ћутљив. Требао је човек да спава тврдим сном да га не пробуде у сваком тренутку тешки кораци оних који су долазили; псовке официра који не налазе своје ципеле очишћене пред вратима; зазивачки смех тобожњих собарица које су бестидно хватале свакога који је пролазио ходником, и громке песме — где се истичу отегнуте ноте Ужичана — војника који проводе ноћ у великој доњој сали и труде се да заварају умор песмама из свог краја. И уза све то, електрично осветљење — хотел „Секулић" дозвољава себи раскош да буде осветљен електриком — било је тако рђаво да је било немогуће провести бесане ноћи у читању. Колико боље се спавало на фронту, под нашим шаторима на Рововској и Даниловој коси, као и под шаторима покривеним снегом на Ивену, или у нашим готово раскошним „земуницама" на Груништу!

Школа за неустрашиве борце - четнике

Ваљево је имало, такође, своју „школу за четнике", којом су управљала двојица војвода и која је била смештена у једној кафани, одакле су дигли столове и столице и заменили их набацаном сламом по патосу, где је спавало двадесет ученика. То су све били младићи, сви из Босне. Они су носили прописну блузу, шајкачу и опасач српске пешадије. Напротив, пушка и фишеклије биле су аустријске, из ратног плена.

Један од војвода, Крста С. Вудокаић, омаленог је стаса, плећат, и носи легендардну браду четника са Челопека и дуг сребрни ланац, знак његовог чина. То је сељак који је четовао десет година у још турској Македонији. Други војвода, Милан Вујић, дугачак је, мршав, с енергич-ним лицем које је препречено риђим брком. И он је четовао десет година у Македонији, одакле је понео седам рана које га спречавају да узме активног учешћа на фронту. Употребљавају га за инструктора мла-дићима.

Овај Вујић је занимљив тип. Родом из Сарајева, био је учитељ. Србин сваком жилицом свога тела, није могао више да подноси аустро-угарски јарам под којим стењу његова браћа по раси, у Босни, он је побегао у слободну Србију. Ту је дошао у часу великог омладинског македонског покрета и, одушевљени патриота као што је био, није могао а да се не придружи онима који, жртвујући свој живот, хоће да ослободе земље Јужне Србије. Он је очувао чист „челопечки дух" и са једва прикривеним презиром он ми говори о мојој земљи, Швајцарској, која, неутрална, нема војника. Он исправља донекле своје помало презриво мишл>ење кад му износим појединости о организацији наше војске и кад му кажем да је та земља од 4 милиона становника мобилисала 450.000 људи да брани своје границе. Поред свега тога, он нема сувише поверења у нашу швајцарску милицију и предлаже ми да пође тамо да организује четнике. Пошто нисам један од управљача моје земље, нисам овлашћен да примим његову понуду. Али ја на њој благодарим војводи и обећавам му да о томе говорим коме треба, чим се вратим у Швајцарску. Нажалост рат се завршио, а Вујић није имао прилике да организује швајцарске четнике.

Наравно, оба шефа су ме позвала да видим вежбе њихових регрута — позив који нисам пропустио да користим. И тако сам могао да се убедим о великој дисциплини, усвојеној добровољно, међу овим младићима од којих најстарији има 25, а најмлађи 15 година. Сви су унапред жртвовали свој живот. Они су знали врло добро све што их чека, ако падну у руке свирепог противника. Стога је сваки чувао једну бомбу — стару српску правоугаону бомбу — да се сам убије, кад не буде више било начина да измакне непријатељу. Обучени у гађању од редовних официра, они су маневрисали као стари ратници. Они су ми такође показали како се употребљава ручна бомба и за то је војвода био изабрао најмлађег четника. Лежећи на леђима, овај деран је бацио беспрекорно своју бомбу уназад и она се распрсла на растојању од 50 метара. Шта је било са овом одушевљеном омладином? Вероватно је изгинула по дунавским и савским адама или у редовима хероја војовде Вука на висовима Чуке.

Заједно са војском - био је регент Александар

Краљ Александар Карађорђевић

Најзад, у Ваљеву била је такође на крају Карађорђеве улице једна умивена кућица. Ту је становао принц-регент Александар који, од почетка рата, није хтео да се одваја од своје војске која је била инкаранција земље. Страстан радиша, принц-регент је био у сталној вези са Генералштабом војске, чији је био врховни шеф. Често смо га видели, у пратњи само једног ађутанта, како прохуји у аутомобилу да посети војнике у првим редовима. Кад је имао слободног времена, посећивао је пешице ваљевске болнице или једноставно, али срдачно, примао код куће своје сараднике или пријатеље свога народа. У Ваљеву сам се с њим упознао — и то познанство се преобратило у току рата у једно искрено и добро другарство. Зато, поред свега тога што знам антипатију коју осећа Краљ Александар, тадашњи Принц-Регент; према свему што би могло изгледати да је истицање његове личности, нећу одолети жељи да не испричам, у једном каснијем поглављу, шта је био на фронту овај суверен, једини са белгијским Краљем Албером, који за време целог трајања рата, није никада хтео да напушта своје војнике, делећи с њима све патње и сву славу.

_________________________

* Рајс Р.А.: Шта сам видео и проживео у великим данима. Саопштења једног пријатеља из тешких времена. Превод Вељка Милићевића — Београд, стр. 10—20.

Текст приредила редакција сајта "Светиње Браничева"

Последње ажурирано понедељак, 11 јун 2012 21:10  

Колумна

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

Пауза

pauza

 

vlast

Власт

 

ono sto se vidi

Оно што се види, често није оно што се налази тамо

 

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 4913056

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.