svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Милица Димитријевић: Ву­ко­са­ва Мар­ја­но­вић То­мић – Прва Српкиња доктор наука, докторирала 1913. године

srpkinja-doktor-naukaПрва Српкиња доктор наука каријеру је подредила мужу и породици

Пр­ва да­ма са на­ших пр­о­сто­ра ко­ја је сте­кла нај­ви­ше на­уч­но зва­ње, 1913. го­ди­не у Же­не­ви, и то у обла­сти хе­ми­је, зва­ла се Ву­ко­са­ва Мар­ја­но­вић То­мић. – Њен жи­во­то­пис и при­ча о то­ме ка­ко смо до по­да­та­ка о њој до­шли под­јед­на­ко су за­ни­мљи­ви

Све је по­че­ло од на­ше ру­бри­ке „Да ли зна­те” и пи­та­ња чи­та­тељ­ке ко­је је сти­гло у ре­дак­ци­ју по­штом: „Ко је би­ла пр­ва же­на док­тор на­у­ка у Ср­би­ји?”

Ко­ле­га је пи­смо, мал­те­не слу­чај­но (ма­да не­ки ка­жу да ни­шта ни­је слу­чај­но), до­ста­вио ме­ни. 

Фор­му­ли­са­но на овај на­чин, пи­та­ње ме је во­ди­ло ка од­го­во­ру ко­ји је, ма­ње-ви­ше, по­знат. Име др Ксе­ни­је Ата­на­си­је­вић, пр­ве же­не ко­ја је на Уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду од­бра­ни­ла сво­ју док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју из фи­ло­зо­фи­је 1922. го­ди­не, ла­ко се на­ла­зи у по­да­ци­ма Рек­то­ра­та на­шег нај­ста­ри­јег уни­вер­зи­те­та. Па смо чи­та­тељ­ки, та­ко, и од­го­во­ри­ли на стра­ни­ца­ма на­шег ли­ста. 

Убр­зо на адре­су ре­дак­ци­је, опет по­штом, сти­же још јед­но пи­смо. Исти ко­ле­га до­ста­вља га ме­ни, ово­га пу­та на­мер­но.

У ру­ком пи­са­ном до­пи­су го­спо­ђе Ол­ге То­мић, уз пра­те­ћа до­ку­мен­та, оба­ве­ште­ни смо да по­сто­ји же­на из Ср­би­је ко­ја је док­то­ри­ра­ла пре Ксе­ни­је, али ван гра­ни­ца на­ше зе­мље.

Ол­га То­мић ње­на је сна­ја и то твр­ди из пр­ве ру­ке. Реч је о Ву­ко­са­ви Мар­ја­но­вић То­мић (23. ја­ну­ар 1887 – 25. јун 1979), ко­ја је зва­ње док­то­ра на­у­ка, из обла­сти хе­ми­је, сте­кла 1913. у Же­не­ви.

При­се­ћам се, тек та­да, ко­мен­та­ра јед­ног при­ја­те­ља, ина­че уни­вер­зи­тет­ског пр­о­фе­со­ра, ко­ји ми је јед­ном при­ли­ком скре­нуо па­жњу на то да је на­ша пр­ва док­тор­ка на­у­ка не­пра­вед­но за­бо­ра­вље­на.

Ка­да сам му по­ме­ну­ла пи­смо о Ву­ко­са­ви, по­ве­зао ме је са др Пе­тром Мар­ја­но­ви­ћем, по­зна­тим пр­о­фе­со­ром Фа­кул­те­та драм­ских умет­но­сти у пен­зи­ји, ко­ји је, ис­по­ста­вља се, ро­ђак на­ше ју­на­ки­ње из Же­не­ве. И Ол­га То­мић и Пе­тар Мар­ја­но­вић би­ли су рас­по­ло­же­ни да раз­го­ва­ра­ју са мном. Та­ко је по­че­ло мо­је „дру­же­ње” са Ву­ко­са­вом...

По­ро­ди­ца из ко­је по­ти­че же­на о ко­јој пи­шем из Ни­ша је до­шла у Бе­о­град око 1770, да би још у вре­ме Кња­за Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа по­ста­ла углед­на.

Из Топ­чи­де­ра, где су жи­ве­ли, пре­се­ли­ли су се он­да ка­да је овај вла­дар по­же­лео да на њи­хо­вом има­њу гра­ди ко­нак и цр­кву, а њи­ма је ре­че­но да „на Па­ли­лу­ли би­ра­ју ко­ли­ко год зе­мље же­ле”, се­ћа се ста­рих по­ро­дич­них при­ча Ол­га То­мић.

Део по­ро­ди­це ко­јој је при­па­да­ла Ву­ко­са­ва, ко­ја је има­ла три се­стре и бра­та, на­се­лио се у бли­зи­ни да­на­шњег Та­шмај­дан­ског пар­ка. Ву­ко­са­ва је за­вр­ши­ла основ­ну шко­лу на Па­ли­лу­ли а по­том Ви­со­ку жен­ску шко­лу, ко­ја је би­ла у ран­гу гим­на­зи­је, и ни­је пла­ни­ра­ла да се да­ље обра­зу­је.

Да ни­је има­ла имућ­ни­ју дру­га­ри­цу, ко­ја се спре­ма­ла да иде на сту­ди­је у Швај­цар­ску и ко­ја јој је пред­ло­жи­ла да кре­не са њом, не би би­ло по­то­ње исто­ри­је.

– Ву­ко­са­ви су у ме­ђу­вре­ме­ну ро­ди­те­љи пре­ми­ну­ли, а са пу­но­лет­ством сте­кла је део на­след­ства. Од­лу­чу­је да ту имо­ви­ну пр­о­да, до­би­ја де­сет хи­ља­да ди­на­ра у зла­ту, и од­ла­зи у Же­не­ву на сту­ди­је. Не­ће­те ве­ро­ва­ти, наш ди­нар је био то­ли­ко јак да је мо­гла без пр­о­бле­ма да фи­нан­си­ра сво­је шко­ло­ва­ње и да та­мо до­бро жи­ви. Ме­сеч­но јој је из Ср­би­је из бан­ке сти­за­ло 20 ди­на­ра и то јој је би­ло ви­ше не­го до­вољ­но. Упи­су­је хе­ми­ју, мен­тор јој је био чу­ве­ни пр­о­фе­сор Аме Пик­те, ко­ји је син­те­ти­зо­вао ни­ко­тин. Она се по­сле ша­ли­ла да ни­је ни чу­до што је на­кон што је ди­пло­ми­ра­ла по­че­ла и да пу­ши – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца док у ње­ном до­му, у ко­јем је жи­ве­ла са су­пру­гом Жар­ком То­ми­ћем, Ву­ко­са­ви­ним си­ном, и са­мом Ву­ко­са­вом, пи­је­мо ка­фу. И пре­при­ча­ва јед­ну анег­до­ту:

– Ка­да је ишла на раз­го­вор у ве­ле­по­слан­ство Швај­цар­ске, пи­та­ли су је зна ли да се у Же­не­ви го­во­ри фран­цу­ски. Ла­кон­ски им је од­го­во­ри­ла да зна, да га је учи­ла са­мо у шко­ли, али да ће си­гур­но бр­зо да га са­вла­да и да се око то­га не бри­ну – уз осмех ка­же Ол­га То­мић. 

Ву­ко­са­ва, бу­ду­ћи да је по при­ро­ди би­ла за­тво­ре­на, ни­ка­да ни сво­јим нај­бли­жи­ма ни­је об­ја­сни­ла ка­ко се и за­што од­лу­чи­ла баш за орган­ску хе­ми­ју на При­род­но-ма­те­ма­тич­ком фа­кул­те­ту.

На­кон док­то­ри­ра­ња вра­ти­ла се у зе­мљу, не­ду­го је ра­ди­ла у Др­жав­ној хе­миј­ској ла­бо­ра­то­ри­ји, до по­чет­ка Пр­вог свет­ског ра­та.

Та­да је, по соп­стве­ном при­зна­њу, па­три­о­ти­зам код ње пре­ваг­нуо, спра­вља­ла је ле­ко­ве, пре­ви­ја­ла ра­ње­ни­ке.

На­кон ра­та крат­ко ра­ди у Ца­рин­ској ла­бо­ра­то­ри­ји на Са­ви, упо­зна­је Ду­ша­на То­ми­ћа, пр­вог ин­же­ње­ра тех­но­ло­ги­је, и јед­ног од нај­зна­чај­ни­јег пр­о­фе­со­ра Тех­нич­ког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. За ње­га се уда­ла 1921. го­ди­не. 

Из да­на­шње пер­спек­ти­ве од­лу­ка ко­ју по­том до­но­си де­лу­је за­чу­ђу­ју­ће: на­кон уда­је, иако за на­у­ку за­ин­те­ре­со­ва­на, ни­ка­да ви­ше ни­је има­ла за­по­сле­ње. Ни­је га ни тра­жи­ла. „За­по­сле­ној же­ни ма­ло се пла­ћа­ло.

За­то сам се и по­све­ти­ла до­ма­ћин­ству и са­мо по­ма­га­ла му­жу у ра­ду”, го­во­ри­ла је Ву­ко­са­ва. Ро­ди­ла је, по­том, два си­на. Крај ле­пог жи­во­та, то­ком ко­јег су кр­оз ку­ћу То­ми­ћа пр­о­ла­зи­ли бр­ој­ни чла­но­ви вла­де, ди­пло­ма­те, пр­о­фе­со­ри, ака­де­ми­ци, до­шао је са Дру­гим свет­ским ра­том.

– Имо­ви­ну су им пр­во узур­пи­ра­ли Нем­ци, као оку­па­то­ри, па по­том и ко­му­ни­сти, на­кон ра­та. Вре­ме­ном је вра­ћен део, али ни­ка­да у оби­му као пре ра­та. Све­кра убр­зо но­ве вла­сти од­во­де у за­твор, као и мно­ге ви­ђе­не љу­де. Иако је био пу­штен на ин­тер­вен­ци­ју јед­ног од Бр­о­зо­вих ле­ка­ра, од по­сле­ди­ца там­но­ва­ња пре­ми­нуо је 1947. На­кон ње­го­ве смр­ти пам­тим да све­кр­ва ни­је ни­кад ски­ну­ла цр­ни­ну. И да се по­ву­кла. Има­ла сам ути­сак да је до кра­ја жи­во­та ту­го­ва­ла за њим. За жи­вот су, кад су оста­ли са­ми са мај­ком, за­ра­ђи­ва­ла ње­на два си­на, мој муж, та­да је­два пу­но­ле­тан, и ње­гов брат. Сад кад је се се­тим, има­ле смо леп од­нос, сла­га­ле смо се, док сам ја има­ла по­сао и ра­ди­ла, она је ку­ва­ла. Би­ла је ти­ха, до­бра же­на. Пре­ми­ну­ла је од мо­жда­ног уда­ра – за­кљу­чу­је Ол­га То­мић.

Мо­за­ик Ву­ко­са­ви­ног жи­во­та скла­па­ла сам не са­мо уз по­моћ ка­зи­ва­ња мо­јих са­го­вор­ни­ка већ и на осно­ву до­ку­ме­на­та и фо­то­гра­фи­ја ко­је се на­ла­зе у њи­хо­вим до­мо­ви­ма. Ви­де­ла сам, та­ко, код Пе­тра Мар­ја­но­ви­ћа, ком­плет­но по­ро­дич­но ста­бло по­ро­ди­це, од пра­о­че­ва па до да­нас, ко­је је он са­ста­вио. Ус­пут је по­твр­дио део при­че ко­ја се ти­че Ву­ко­са­ве, а чи­ји је не­по­сред­ни све­док би­ла ње­на сна­ја.

– На­шој по­ро­ди­ци при­па­да­ла је још јед­на ве­ли­ка лич­ност. Био је то Мо­ша Мар­ја­но­вић, ле­ген­дар­ни фуд­ба­лер. На­рав­но, Ву­ко­са­ва је не­за­о­би­ла­зна. Ни­сам је на­жа­лост, упо­знао, али сам до­ста слу­шао о њој. И у по­ро­ди­ци се о њој че­сто при­ча­ло. За­и­ста је био под­виг док­то­ри­ра­ти та­да, још ван зе­мље, па још кад је же­на у пи­та­њу – ка­же наш до­ма­ћин, док ли­ста­мо исеч­ке из ста­рих „По­ли­ти­ка“, ко­је он, та­ко­ђе, бри­жљи­во чу­ва. О Ву­ко­са­ви је наш лист пи­сао, и то из пе­ра ко­ле­ге Мом­чи­ла Пан­те­ли­ћа, осам­де­се­тих и де­ве­де­се­тих го­ди­на пр­о­шлог ве­ка, али ни­кад ни­смо до де­та­ља об­ја­ви­ли ње­ну жи­вот­ну при­чу.

Преузето са: Politika Logo

 

Последње ажурирано среда, 04 јануар 2017 07:53  

Колумна

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

Пауза

pauza

 

vlast

Власт

 

ono sto se vidi

Оно што се види, често није оно што се налази тамо

 

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 4925828

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.