svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ПРВО ЗАБРАЊЕНО ДЕЛО О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ (скраћени текст- 3)

ЖРТВОВАНА СРБИЈА ОДЛУЧУЈЕ ДА СЕ БРАНИ САМА!

(догађаји с краја 1811. до 1813: депутати упућени код руског цара; Руско – Турски мир; Србија, жртвована склопљеним миром, одлучује да се брани; Храбара српска одбрана до јесени 1813! Вождово бекство!)

МАТИ: Куда је остатак руске војске из Влашке био отишао? И што је следовало по разбијању везира?

СИН: Сва руска сила окупила се у Пољској против Француза. А после разбијања везира код Рушчука, Порта отоманска тражила је примирје и Турци ступише у мировне преговоре с Русима.

МАТИ: Шта сте ви у том случају радили?

Руски Цар Александар I (владао од 1801-1825)

СИН: У новембру 1811. године отпремили смо депутате у Петроград пред самога цара, с молбом да не будемо остављени; крајем пролећа 1812. године вратише се из Петрограда у Београд; хвалили су се царским всликодушним пријемом и његовим обећањем да нас неће оставити без покровитељства нити учинити мир с Турцима пре него што Порта призна нашу независност; уз то, наши депутати су нам казали да су од једног чиновника из царског Министарства иностраних дела били укорени што је наше Правитељство казнило неке бунтовнике.

МАТИ: Како то да су они у Петрограду били укорени зарад бунтовника  кад свака влада своје зле људе оштро кажњава?

ПРЕПРЕДЕНЕ ИГРЕ И ВРАЋАЊЕ СРБА ПОД ТУРСКУ КОМАНДУ

СИН: Зато, мајко, што су бунтовници, који су буну дизали и у народу ватру палили сви били Недобини пријатељи, свакодневно су код њега време проводили. А Недоба својој влади ову ствар није описао као верни слуга свога цара, јер су се они у том крају и бунили по његовом наговору како би он своју владу могао боље уверити да међу нама има деоба и раздора; после је лажно бунтовнике описивао као људе поштене, а наше Правитељство окривио и оцрнио. Будући да се све то десило после одласка наших депутата у Петроград, они нису били обавештени о тој ствари, па оног чиновника нису знали известити нити су могли открити лажан и смрдљив Недобин извештај. Ево, како је Недоба успевао да нас оклевета код високих личности у Петрограду и нашу срећу да убија!

МАТИ: Кад су депутати били удостојени да разговарају са царем Александром, зашто се нису постарали да Недоба буде опозван?

СИН: Депутати су добили налог да им прва ствар буде да затражe Недобин опозив и да измоле да на његово место дође један чиновник рођени Рус; но, у Петрограду наши депутати нису били сложни, а разлози су били ови: многе особе су их (преко Родофиникина) саветовале да у вези са Недобом не говоре ништа лоше и да не траже другог чиновника као смену за Недобу, јер и самом цару неће бити право да слуша жалбе против својих чиновника! И тако, депутати преплашени овим саветима нису смели да говоре и Недобу прећуташе. По доласку наших депутата, цар Александар указа нашем вожду милост и удостоји га орденом кавалира Свете Ане првог степена, а чланове нашег Совјета истим орденом другог степена. После месец и по дана јави митрополит Леонтије вожду и нашем Совјету да је и он, преко Недобе, примио царску милост, орден Свете Ане првог степена. Мора да су се наши непријатељи чудили и ишчуђавали како цар награђује отвореног српског издајника митрополита Леонтија исто онако као и заслужног вожда истог народа! (!!!?)

МАТИ: Шта је произашло из примирја с Турцима после победе под Рушчуком?

Адмирал П.В. Чичагов

СИН: Цело пролеће и половину лета провели смо у неизвесности о преговорима између Руса и Турака. У међувремену, Руси су у Пољској сакупили силну војску против војске француске и свих европских краљева под заставом и командом гордога Наполеона, императора француског. Потом адмирал Чичагов, који јс уместо Кутузова заповедао војском у Молдавији и Влашкој, с митрополитом Петром Петровићем, славним и трудољубивим владаром Црне Горе, и нашим вождом, ступи у договоре како да јединствено дејствују против свих руских непријатеља. И када у Европи ниједан народ није хтео да пружи пријатељство Русији на чврстом тлу, него се све државе заносише поробљавањем Русије, једино ми, Срби и наша браћа Црногорци, ступисмо с Русима у јединство. И како смо и раније, неколико пута, отказивали мир турском цару, тако смо и Французима, у време док су били у Илирији и Далмацији, одбацили толико пута изложене нам понуде за помоћ и побољшавање темеља нашега дома. На сличан начии и друге су нам државе, не једанпут, штошта обећавале, само да одступимо од руског савеза; но, ми, свагда постојано, као и Црногорци, ни у какав план иноплеменог царства нисмо хтели да ступимо и себе поверимо, осим Русији. После свих наших услуга и последњих договора, адмирал Чичагов прими заповест да с војском из Молдавије и Влашке крене у Пољску; прогласи се мир, учињен између Руса и Порте отоманске, уз припајање Бесарабије и дела Молдавије Русији; нашем вожду и Совјету Недоба објави осму тачку Трактата, која се односила на нас: да све градове с војним стварима предамо Турцима, пограничне шанчеве да разоримо, а ми потпаднемо у потпуно подаништво. (!!!)

МАТИ: Током толико година ви се изнуравасте страшно, борећи се сами против Турака, Босне, Херцеговине, Албаније, дела Македоније од стране Ниша и Видина, помажући тиме Русима и држећи толику силу на себи; уместо да Руси код Видина држе војску од 40.000 људи да би у овом нашем крају могли да се боре против свих ових Турака, они никада нису имали ни пуних 10.000 људи, јер сте им ви држали десно крило и заустављали силу европских Турака на себи: после толике ваше постојаности и одбачених понуда турског цара за мир с вама, такође од Француза и неких других држава које вам будуће спокојство обећаваху само да одступите од савеза са Русијом како вас, најпосле, за све те показане услуге и приврженост Русија остави као жртву и на вашим плећима мир с Портом закључи?

Наполеон се повлачи из Москве - зима крајем 1812.

КАД ЈЕ ЕВРОПА КРЕНУЛА НА РУСИЈУ САМО СУ СРБИ  БИЛИ УЗ ЊУ

СИН: Мајко моја! Кад је Наполеон са осамнаест европских народа похитао да покори Русију са осам стотина хиљада војника, све под једном заставом кад се, дакле, све то устремило против нашег православља, ми смо у то време и нашу несрећу били заборавили и мучили се у души: како да тог лета неколико хиљада своје браће Срба отпремимо у Пољску, у помоћ Русији, да умиримо и успокојимо пламена осећања своје душе и крви, једноплемене са Русима, која у нама изгара; но, ништа друго нисмо могли учинити, само колико толико свој душевни бол савладати и дуг хришћански испунити даноноћно молећи се Богу по свим црквама и бденије држати за ослобођење Русије, да Свевишњи помогне оружју руском за победу над непријатељем. Тако је, Богу хвала, најпосле, и било! И они народи, који су на поробљавање Русије ишли, на крају беху доброчинством обасути од Русије! А шта ће бити од нас Срба и Црногораца, још не знамо. Међутим, као и пре учињеног мира с Турцима, ми не могосмо да се отарасимо митрополита Леонтија и Недобе: да је Русија и била у стању да нам пружи успешан мир, ми бисмо морали да га се лишимо, јер будуће спокојство нашега неверника митрополита Леонтија и његовог присталице Недобе захтевало је да ми неизоставно пропаднемо.(!) (...) Недоба, као царски човек, живећи међу нама, требало је да даје добру наду народу, да буде подршка нашем Правитељству; уместо тога, он је, не једном, подговарао нашу браћу да се не покоравају својој власти и подбуњивао их; после је писао својој влади да бунтовници имају право да се буне против нас. О великим трошковима које смо имали за оружје, јер смо топове изливали и барутане одржавали, Недоба је извештавао своју владу да ми само своје кесе пунимо а на општу корист не гледамо; на тај начин је успевао да ми од царске дарежљивости имамо мање користи. У нашој постојаној оданости и привржености Русији Недоба нас је описивао као лицемерне, а све врлине приписивао је само нашем невернику, Грку, митрополиту Леонтију, називајући све нас Србе варварима и говорећи нам у очи да смо ништаван народ, нас, које цар Александар назива једноплеменим, а цео свет храбрим; име, које смо ми, синови твоји, синови Србије, од славних праотаца својих наследили, на самом делу то и показали и чиме се свагда можемо дичити, као и својим чврстим карактером Недоба је поништио, обмануо своју владу и у тој влади придао нам малу важност, па је Русија закључила онакав мир, нас Србе оставила а Бесарабију присвојила. Лаж и злоба Недобина против нашега Правитељства све је надвладала и сав наш труд и оданост претворише се у ништа.

МАТИ: Шта сте могли да учините у таквом неочекиваном стању?

СИН: Упутали смо свог депутата адмиралу Чичагову у Влашку да нам остави макар какву помоћ пре него што пође и обезбеди нас док ми некако своју несрећу не усмеримо ка неком бољем крају. И тако се Чичагов показао у свему благонаклон према нама, да смо ми, српски народ, дужни да према том великом човеку осећамо вечну благородну љубав.

МАТИ: После одласка браће Руса из Молдавије и из ваше средине, какав сте закључак донели о будућности својој с Турцима?

СИН: О многим стварима смо мислили и просуђивали: ако Турцима све градове предамо и пограничне шанчеве обрушимо, спомињући се при том да смо потоке крви пролили док смо их од Турака задобили и десет година бранили, такође, да смо толико пута турске предлоге за мир одбили  по томе никако нисмо могли изнаћи начин да се Турцима можемо предати на веру кад им предамо све градове, знајући поуздано да ни сам султан не би могао поставити границе Турцима да нам се не свете и не изложе нас огњу и мачу. Ради тога смо отпремили депутате султану у Цариград, с молбом да данак од нас узима сваке године одсеком, колико хоће, само да у градовима не живе Турци; или, пак, као крајњу меру, да нам остави у рукама грађански део нашега Правитељства; сви наши предлози и сав наш труд остадоше узалудни; и не само то, на крају још, јавише нам Турци да имају намеру да нам одузму и ситно оружјс и на нас пошаљу силну војску. Према свему томе, решили смо да се заштитимо, да своје десетогодишње страдање и исцрпљивање искупимо последњом капљом крви и избавимо сеод жртвовања.

МАТИ: На каквим основама и којим уређењем сте могли да се упустите сами у рат с Турцима?

Орашац 1804: овако је почео устанак

УПРКОС СВЕМУ СРБИ НАСТАВЉАЈУ УСТАНАК

СИН: Ми смо се тако добро припремили, народну свету војску свим потребним стварима опремили, све наше градове у унутрашњости и пограничне шанчеве утврдили, да смо тог лета, уз добре положаје које смо држали, могли дати отпор свакој сили. Главни наши градови и шанчеви, ночевши од стране Влашке и аустријске границе, били су ови: град Кладово на Дунаву, град Неготин од стране Видина ка Бугарској; по реци Тимок (некадашњој граници Србије са Бугарском) главни шанац био је Гургусовац, даље Бања и Делиград ка Нишу, од Делиграда ка Новом Пазару леже непроходне горе и у њима, на неким местима, невелики шанчеви, даље град Карановац; ка страни Албаније и Херцеговине стоји Златибор, насупрот Босне по реци Дрини Лозница и Лешница, град Шабац на реци Сави, граници са Немачком, па Београд на Сави и Дунаву, град Смедерево на Дунаву, острво Пореч  главни шанац, и Текија на Дунаву насупрот града Адакале; ово су све главни градови и шанчеви који нас окружују од немачке и турске стране; главни унутрашњи градови и шанчеви су ови: град Јагодина, Ћуприја, Варварин, Крушевац, Чачак, Ваљево и Ужице; сва ова погранична и унутрашња места била су снабдевена потребним војним стварима да се могу годинама бранити од непријатеља; и од свих ових места иепријатељ не може ни шести део освојити, осим са великом војском и држањем опсаде; на овакав начин смо се припремили и засновали своју одбрану да смо се те 1813. године могли од Турака избавити и после им предложити да нам дају мир који би нас могао снасити од жртвовања. У међувремену, надали смо се променама европских прилика и успеха руског оружја и њихових савезника који су окренули оружје против Француза и наша борба с Турцима учествовала је у јединству са Европом; јер, да турска Порта оно цело лето није имала посла са нама, неизоставно би ступила у помоћ Наполеону (чији се један чиновник, гроф Такс, налазио у то време у војсци код великог везира) и ударила на суседне државе; при том, савезници су успели да код Лајпцига разбију Наполеона, а и зима се приближила; и тако се Порта отоманска више није осмелила да у оно време буде пријатељ Французима.

МАТИ: Јесте ли своје границе могли држати тешње, не би ли то било корисније за вас?

СИН: Ни једно од означених места, пограничних градова и шанчева, нисмо могли изоставити; јер Неготин, непобедиво место, представља одбрану од стране Дунава и Видина, и докле имамо Неготин у рукама, турска сила не може лроћи према Кладову и острву Пореч; уз помоћ Поречких планина, пак, не могу у унутрашњост Србије; Гургусовац, тврђава иа Тимоку, затвара кретање и саобраћај непријатеља између Видина и Ниша; шанац Бања и Делиград, уз помоћ планина, спречавају непријатеља да свом силом груне у наше груди и удари на шанчеве који стоје иза Делиграда на реци Морави, тј. Ћуприју, Варварин, Крушевац и Јагодину; пре него што би непријатељ могао имати непобедиви Делиград у својим рукама, не може ни стићи до поменутих шанчева и досађивати им, дакле, ни те шанчеве не би имао у својим рукама; у нашу унутрашњост преко Мораве и у планине које стоје иза Мораве, неће се осмелити да крене, јер су на многим местима богази м бусије, па је и велику војску могуће дочекати и разбити са мало војника; од Делиграда до Новог Пазара, града према Албанији, штите нас саме планине, те се никаква непријатељска војска не може пробити у нашу унутрашњост; од стране Херцеговине налази се шанац на Златибору, а иза њега непобедиви град Ужице  то је одбрана и кључ од стране Херцеговине; од стране Босне много нам помаже река Дрина: ту су шанчеви Лозница и Летница  пре него што непријатељ освоји ова два шанца не може доћи до града Шапца и горе Китог; да би освојио ова два шанца, непријатељ би морао изгубити много времена, а ако би их и освојио, у прсима његове војске остаје му град Шабац и бусије по Китог планини  ова места су несавладива; а да би могао да продре у нашу унутрашњост од стране Босне, морао би пре тога управо та места да има у својим рукама; ево, ослонили смо се на ове старе градове које су још наши праочеви саградили, као и на шанчеве које смо ми на неопходним местима придодали, на саму природу, која нас је горама и рекама ојачала, а највише на храбра прса српска која ти, мајко, рађаш, синове, од детињства штитоноше, и своје победоносне ратнике и витезове током свих ових десет година! Све што је било потребно, у сваком погледу, за одбрану једне мале државе, ми смо то имали.

ТУРЦИ УДАРАЈУ СА ТРИ СТРАНЕ, СА 120.000 ВОЈНИКА

МАТИ: Колико је турске војске на вас ударило и на која места? И колико сте ви своје војске могли поставити против непријатеља?

СИН: Непријатељска војска која је ударила на нас бројила је укупно до 120.000 људи, а ударила је на три места: од Видина на Неготин, од Ниша на Бању и Делиград, од Босне на Лозницу и Лешницу; ми смо, на свим местима, имали укупно преко 50.000 својих војника.

МАТИ: Казуј ми, сине, о војним дејствима и борби коју сте с непријатељем својим водили!

Погибија Хајдук Вељкова

СИН: Цело лето до јесени држали смо се храбро на свим странама; непријатељ није могао да нас освоји до дубоке јесени, осим два шанца од стране Босне и два града од стране Видина на Дунаву; Неготин изгубисмо зато што нам погибе наш храбри војвода Вељко, заповедник оног краја и војске; изгибоше и многи други чиновници или осташе рањени; после смрти храброга Вељка наша војска остави тај град у непријатељским рукама; непријатељ после завлада Кладовом, из разлога тога што су већим делом на одбрани Кладова били Власи, будући да у том крају понајвише обитавају управо Власи; тако турска војска преко острва Пореч, до дубоке јесени, једва успе да се на ушћу Мораве (у Дунав) и у Пожаревцу на Петки утабори; део непријатељске војске дође од Делиграда низ Мораву и саједини се у Пожаревцу са војском пристиглом од стране Видина; но, наш заповедник војске такође похита од Делиграда са својом војском против непријатељске војске на ушће Мораве у Дунав – сви положаји и кланци на Морави (код Дунава) беху у нашим рукама, а известан број наших војника, који су били у Гургусовцу и Бањи, стиже у помоћ Делиграду; због пада Неготина и Кладова, више није требало да држимо та места, јер су Поречке планине, од Дунава до Делиграда, остале у нашим рукама а непријатељу за леђима; такође, од стране Босне, цело лето до јесени, непријатељ није успео освојити више осим два шанца: Лешницу и Лозницу; нама је, наиме, у јесен било корисније да под ратничком ногом држимо планину Китог и Шабац, па из унутрашњости Кигога турску силу изнуравамо и поражавамо. Већ је и она непријатељска војска од Босне почела да слаби и Турци Бошњаци почеше свакодневно, без дозволе свога паше, да беже, како би своме племену припремили зимницу. Овде не треба заборавити да се похвале наши војници који ратоваху против Босне, као и сви чиновници и вође, а посебно протопрезвитер Матеја Ненадовић, духовно лице, али веома вредно у распоређивању и уређењу војске за борбу, такође храбре војводе Милош Обреновић и Петар Николајевић Молер. Делиград је и 1809. године претрпео непријатељску опсаду, бомбе, лубарде; било је преко 40.000 непријатељских војника, али га на јуриш не могаху освојити; најпосле, поткопима испод земље, до делиградских шанаца, Турци су долазили, но ништа нису могли учинити нити преплашити оне две хиљаде војника који су стајали на одбрани Делиграда. Тако је било и овог последњег лета, у време нашега пада: непријатељи су окружили Делиград, али га цело пролеће и лето до дубоке јесени нису могли предобити; после бекства нашега вожда, Делиград се држао још шест недеља; тек кад су се наша браћа сасвим уверила у његово бекство, оних 3.000 војника што је било у граду удари тада на јуриш и кроз непријатељску војску својим оружјем отворе себи пут и избаве се. Постојани Делиград био је одбрана груди и трбуха нашега тела и наше унутрашњости; раме нашега тела, од Делиграда до Новог Пазара ка Албанији, штитиле су нам непроходне планине; такође, леђа нашега тела, од стране Херцеговине, бранили су шанац Златибор и град Ужице; а од стране Немачке, од Пожаревца, по Дунаву и Сави до Шапца, леђа су нам била слободна; само по Дунаву од стране Неготина и по Дрини од Босне једна и друга непријатељска војска једва су успеле да током целог пролећа и лета до јесени изведу напад на бокове нашега тела; но, ми имасмо Поречке планине, и леђа неиријатељске војске која стајаше на Морави код Дунава у својим рукама и своју војску насупрот њих, поврх тога, иза Делиграда имасмо све градове и шанчеве у унутрашњости; Крушевац, Ћуприју, Варварин, Јагодину, а од стране Херцеговине и Босне шанац Златибор и град Ужице, Китог планину и град Шабац на Сави: тако цело тело имасмо у рукама, осим назначених бокова; према томе, тог лета нисмо морали да се бојимо непријатеља; приспела је кишовита јесен и приближавала се ледена зима, која би турској војсци под отвореним небом, на голом пољу и у студеним горама, у настављању борбе са нама, значила вечан гроб; за одбрану и избављење до слободе крвљу својом киптаху сви једнодушно: и народ и војска, а кад сазнадоше да је наш вожд са Недобом (21. септембра 1813. године) пребегао на немачку страну, све се живо преплашило и окренуло на потнуно бекство; више од 100 пешадијских топова, поред више од 600 великих топова укопаних ио градовима и шанчевима, такође војничку храну, прах и олово, све градове и шанчеве препустише непријатељу у руке без борбе, а војска се разбежала.

После бекства нашега вожда и наше војске, непријатељска војска, која је преко Мораве прешла ка Смедереву, као и претходница непријатељске војске, једва се осмелише да четврти дан дођу у Београд  тако је Београд три дана стајао пуст! Сва турска војска зачудила се и запрепастила бекством нашега вожда, а везир и паша написаше извештај своме цару да се нису надали да ће завладати Београдом дубоко у јесен; но, истомишљеници турски, који су међу нама живели у Београду, дали су средство Турцима да Београдом и без борбе завладају, а који, пак, никада ни од кога није узиман без борбе. И у бечким новинама, после нашега слома те године, вести из Цариграда извештавале су управо тако.

МАТИ: После бекства вашега вожда, зар између вас, преосталих синова, ниједан није могао да ступи на његово место и војску против непријатеља постави у ред и охрабри је?

СИН: Било је твојих синова који би могли заузети вождово место и том дужношћу успешно руководити, но, неочекивано вождово бекство и бекство руског чиновника Недобе толико је смело народ да није умео да се икоме више да у руке и под управу.

Текст приредила Редакција "Светиње Браничева"

Извор:СРБски ФБРепортер

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

koporin-s.jpg
Број прегледа чланка : 5148532

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.