svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ПРВО ЗАБРАЊЕНО ДЕЛО О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

Милован Витезовић

КЊИГА ИСПИТА ИСТОРИЈСКЕ САВEСТИ

Чинило нам се да је о Првом српском устанку (…) скоро све познато, да се једино још можда може појавити понеки документ, иако релевантан, ипак не од круцијалног значаја да нешто у историјским ставовима мења (…) Веровали смо да су Вук Стефановић Караџић и Леополд фон Ранке поставили и утврдили јасне основе гледања и оцена Првог српског устанка, који је Ранке назвао правим именом Српска револуција (…)

Тако је књижевник Милован Витезовић почео свој уводни текст за књигу непознату историјској науци о Првом српском устанку, објављену у Млецима 1815. године. У наставку текста он каже:

Међутим, ово фототипско и у исти мах и са славеносербског на савремени српски језик преведено издање до сада мало доступне, боље речено недоступне, са свега неколико скривених и тајних уникатних примерака књиге „Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813“ – „Србије жалосно поновно поробљење 1813. године“, прве српске објављене (у Млецима 1815. године) књиге о Првом српском устанку и прве српске у свету забрањене, заплењене и уништене књиге, јесте откриће прве врсте, вредно велике пажње.


Како се појавила ова књига?

Ова књига, чији се један уникатни примерак чудесно појавио после сто деведесет три године (…) отвара многа питања на која има мало одговора, иако је и сама писана у доследној форми питања и одговора. Та питања су: када је писана, где је писана, ко ју је писао и са којим циљем?

Писање ове књиге је можда започето крајем 1813. године по слому Првог српског устанка и под тешким утиском пораза, али je сигур о писана под истим утиском током 1814. године, јер узима у обзир и последичне догађаје који су се у тој години одиграли и завршена је, ако не у њој, оно на самом почетку 1815. године. Ово упућује на то да се њеном аутору веома журило.

Писана је изван Србије, у избеглиштву, на простору тадашње Аустријске царевине… Писана је руком неког знаменитог, без сумње веома значајног, веома писменог и сасвим обавештеног Србина, избеглог из поновно поробљене Србије у Срем, чије нам је име и до данас остало непознато и за претпостављање…(Многи сматрају да је аутор ове књиге Миљко Радоњић, министар иностраних дела устаничке Србије, нап. прир.)

Шта је намера овог списа?

Основна намера на којој је засновано ово дело јесте да истинито посведочи о узроцима српске пропасти и она је исказана у његовом геслу. Мото ове књиге је српска народна пословица: „Заклела се земља рају да се сваке тајне знају”.

Књига је писана по античким и класицистичким узорима – у дијалогу. Како би дијалог имао праве, односно најверодостојније актере, аутор овог историјско књижевног списа послужио се персонификацијом – оличавањем. Тако се и наш непознати аутор определио за Мати Србију и Сина Србина. Мати Србија има историјску свест и из те свести произилазе њена питања за Сина. Син Србин има одговорну свест устаника, из реда просвећених Срба, који зна да промишља токове историје.

Он Мати Србију воли колико и сваки други њен син, али је он онај који више од других зна и oceћa се одговорним за пуну истину и обавезним да је Србији каже. Овај синовљев испит савести је испит свих мислећих а часних Срба. Сигурност синовљевих одговора yпућује на трезвеног учесника догађаја. Дијалог је, иако доста софистициран, уверљив и стално поткрепљиван тачним историјским подацима који спис не затрпавају, али га чине веродостојним.

Зачуђује, или, боље речено, задивљује достојанство дијалога. То је, такорећи, школски пример узвишеног говора из Аристотелове дефиниције трагедије, што наводи на закључак да је све смишљено писано отменим језиком зарад етичког прочишћења – народне катарзе. Мајка Србија и Син Србин једно другом се oбpaћajy са суздржаном топлином, у поштовању и разложности које ни у најболнијим моментима нигде не прелазе у патетику, мада је цео спис расправа о трагичним догађајима, и то непосредна, скоро без икакве временске дистанце од догађаја о којима се расправља и сведочи, који се претресају и којима се суди. Дијалог овде није укрштање књижевности и историје, него је проверени књижевни поступак сасвим у служби историје.


Шта је тема ове књиге?

Пропаст устаничке Србије главна је тема ове књиге, а кључна тајна те пропасти, за чијим се разрешењем у расправи трага, јесте у питању свих питања: зашто је устаничка Србија септембра 1813. била ненадно поробљена без иједне велике битке, иако је за могуће велике бојеве била спремнија и људски и у оружју и у храни него за иједну битку од претходних које је спавно добила? Шта је навело Kapaђорђа, а за њим и војводе, да напусе Србију, да би се за њима војска распустила а народ пошао у бежанију и збегове? Ко је, како и зашто припремао пораз без борби до кога није морало доћи, поготово што је тада Наполеон вeћ био изгнан из Русије и трпео поразе на бојиштима Европе?

У првој дијалошкој реплици, којом почиње расправа о српској судбини, тражећи пуну истину Мати Србија каже Сину: „Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!” Србија, дакле, xoћe све, баш све да зна… Мати Србија xoћe да то буде саопштено свету, посредно, у форми саопштавања њој. Говори мени, да нас свет чује!

По Сину Србину главни разлози пропасти Првог српског устанка никако нису у недостатку воље народа који је после четири века ропства имао деценију слободе, ни у недостатку српске војне снаге, јер је Србија тада имала педесет хиљада, већином ратовању вичних бораца, ни у њиховој и њеној неприпремљености, јер су сви путеви, којима је турска сила у Србију могла ући, са све три стране били затворени великим српским шанчевима, зидовима, топовима и људством утврђени и добро муницијом и храном опремљени. Син тачно наводи свих шеснаест великих шанчева, указујући на то да су и сва погранична градска места исто утврђена и узајамно повезана. И читалац ове књиге сам се ставља у улогу психоисторичара, питајући се шта се то могло десити у тврдом Карађорђевом карактеру кад је могао потпасти под утицај оних који су, према књизи, саучесници и извршиоци планираног пораза устанка, коме ћe претходити Вождово бекство.


Судбина и значај ове књиге…

Само време настанка ове књиге, али и њена судбина, требало је да је уврсте међу прве, ако не и основне изворе за гpaђy о Првом српском устанку. Она је најнепосреднији извор за устаничке године 1811., 1812. и 1813. А те године су најшкртије описане у историјама Пpвor српског устанка.

Што се историчари Првог српског устанка нису на ову књигу (…) више позивали, може бити предмет ширих истраживања. Њена реткост и судбина требало је више да их обавезује. Печат цензуре ваљало је да буде додатни изазов, а не да само за њен садржај један од другог преузимају парафразу поднаслова о разговору поробљене Матере са рођеним јединим Сином својим којем оставља последње своје завештање. Да ли су их сам наслов (…) и поднаслов упућивали на закључак да је у питању патетични поетски спис, који није историјски релевантан? Можда се као један од разлога може узети и сама књижевно-филозофско-историјска структура ове књиге исписане, како је већ у поднаслову назначено, у дијалогу. Мада, не треба ни династичке разлоге губити из вида.

Ова књига чека своје истраживаче, тумаче, докторанте и научнике…

Ова књига, сада доступна и рашчитана, чека своје истраживаче и тумаче, своје докторанте и научнике. Они ћe уз њену помоћ моћи темељније да истраже последње три године Првог српског устанка, које су у главним делима о њему остале и недовољно истражене и недовољно објашњене. Она ћe сигурно, ако не сасвим расветлити, допринети пуном расветљењу историјских истина о Првом српском устанку. Писана је непосредно без историјске дистанце и, без обзира на историјско литерарну форму, може се узети и као изворни документ. Она, као прва српска књига о устанку, баца и први незамућени поглед, без натруна историчара, на међународну судбину Пpвor српског устанка. А као прва српска забрањена књига указује на европски однос (Света алијанса је прва уједињена Европа) према историјској истини о Србима у трену њеног настајања.

Текст приредила редакција "Светиње Браничева"

Преузето са: http://facebookreporter.org/

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

ravanica-s.jpg
Број прегледа чланка : 5148526

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.