svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

НАРОД ДРУМОМ А ВЛАСТ ШУМОМ

Предраг Мирковић

КАКО ЈЕ ДРУГ СВЕТА ПРОПАО НА ИЗБОРИМА

Пред комунистичке изборе негде штездесетих година прошлога века стигне наређење из врха да се за свако посланичко место предложе најмање два кандидата, а не само један, како се дотле радило. Мало је рећи да је вест о томе деловала поразно на целокупну номенклатуру власти. Јер, до тада је све то решавано у уским партијским круговима много пре избора, а на изборима је народ имао само да потврди  вољу власти. Готово да се не памти случај да је иједан кандидат пропао. Народ је бирао, јер му је тако наређено, а будуће посланике знао је једино по сликама излепљеним  у селима и градовима испод којих је писало име друга који се бира. Све је чињено да договорени кандидат не пропадне на изборима. Прво, зато што је партији управо такав био потребан, а друго да би се видело колико власт и народ исто мисле, јер бирају истог човека.

 

Наравно да ништа од тога није било тачно. Постојао је модел некакве спреге власти и широких народних маса у који суштински нису веровали ни једни ни други. Зато је вест о најмање два кандидата за посланике тешко погидила све партијаше који су намеравали да своју политичку каријеру заките и посланичким мандатом, ако не у Савезној а оно у Републичкој скупштини, па да се онда на прославама и другим свечаностима појављују као уважени гости или да с времена на време посете по коју општину у свом региону. Била је то владавина јене партије, једне памети, једне велике заблуде, којој нико ништа није могао, док је она могла све што је пожелела. Није то било ни налик на србску саборност, у којој народ учествује равноправно, већ владавина бразо формиране касте, у коју су, захваљујући пре свега беспримерној оданости, примани свакојаки типови: полтрони, улизице, манипулатори, оскудно образовани и мало васпитани, ситни и крупни преваранти, неспособни и неталентовани али безобзирно продорни типови. И, сви су били спремни да у борби за очување те власти жртвују сваког ко каже да та власт није добра. О томе говоре безбројни разрачуни по целој Србији, који су остали упамћени као „политички случајеви“.

И баш у јеку те владавине, да ли по наређењу „демократског“ Запада или после спознаје негде у врху домаће власти, стигла је та страшна вест да се народу дозволи да бира једног од два понуђена кандидата.

У ондашњем Пожаревачком, а данас Браничевском округу, који је с правом важио за неразрушиви бедем одбране комунизма, у којем се тачно знало ко коси а ко воду носи, а косили су једни исти људи, упркос свим промашајима, вест о демократизацији избора одјекнула је као гром из ведра неба. Њихови најјачи кадрови, без којих би партију појели скакавци и народни непријатељи, морали су сада да изађу пред масу и да се као гладијатори у арени боре, да доказују да су нешто радили и урадили, да се правдају зашто су нешто упропастили, да се извињавају за оно што су обећали па нису учинили, да се бране од оптужби за евентуалне пљачке и проневере народног новца. Ко зна шта ће им присталице оног другог кандидата све пронаћи и извући на видело. Ужасно! Непојмљиво!

Овде морамо скренути пажњу читаоцу да је телевизија тада била још у повоју, да није имала готово никакав утицај, па је народ пратио шта партијски кадрови раде, а још више шта не раде, него што је слушао шта му телевизор говори. Стварао је неку своју слику о догађајима и сам их процењивао,  полазећи пре свега од стања свог домаћинства, своје фамилије, свог места, своје општине. Сада, док продаје последњу краву из штале, јер му се она више не исплати, док већ десет година чека посао, који је изгубио кад су му фабрику продали, када не зна ни где је ни шта је, помно прати телевизију и слуша њене нашминкане истине, далеко од стварности - више верује том сокоћалу неко самоме себи.

Е, у оно време када телевизије још није било, стигло је наређење о којем је овде реч.

Кандидат из Пожараевачког округа за посланика Савезне скупштине био је већ много раније одређен. Звао се Света Божић. Високо котирани партијски кадар. Власник многих функција у својој  добро подупираној политичкој каријери. Неприкосновени арбитар у политичким дешавањима у пожаревачкој општини, али и шире. Њему се тада клањао и онда још недорасли друг Влајко Стојиљковић, који ће касније догурати до потпредседника српске владе.

Влајко ће игром судбине на  лицу места спознати сву трагику изненада наметнуте демократизације. Као важан партијски кадар био је послат на кандидациони збор у пожаревачкој Горњој мали, где је већ раније примећено извесно комешање међу тамошњим комунистима, а где се очекивало наметање потивкандидата другу Свети.

Прво је сапштен став партије да друг Света буде кандидат, уз елаборат о његовим заслугама. Све је то дато у озбиљном тону, пред препуном салом у бараци месне заједнице. А, онда су устали „они“ са својим предлогом.

- Наш кандидат је другарица Јованка – рекао је млади Ганди Милентијевић.- Она је учитељица. Вредна је, радна, активна. Партизанка. Члан партије.

Саопштио је Ганди још прегршт података и сео.

Као да је у том тренутку земљотрес погодио  горњомалску бараку. Скочили су бранитељи лика и дела друга Свете. У наступу комитетског хероизма један од младих и перспективних кадрова, каквих увек има око сваког комитета,  узвикнуо је:

- Ово је увреда! Супротстављате другу Свети, тако значајном борцу, прегаоцу и комунисти неку анонимну учитељицу. Па, ко бре зна за ту Јованку?! Ганди је устао, прошетао погледом по сали и смирено рекао:

- Јованку можда многи не знају, али та чињеница нема никакву важност. Битно је да сви знају ко је и какав је Света Божић. И, управо ту је Јованкина шанса да победи.

И, заиста, на тим изборима учитељица Јованка катастрофално је поразила друга Свету Божића.

Сада, када се припремају нови избори, и када се зарад рекламе појединаца и партија и велики порази величају као победе, када се народ бомбардује гомилама неистина, док се болне истине прећуткују, треба се присетити и овог давног догађаја пожаревачког. Можда се из тога може извући и нека поука. Можда баш она садржана у реченици: у којој се каже да за победу није важна Јованка, него чињеница да сви знају ко је и какав је Света.

 

Колумна

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 6081596

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.