svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Јулија КОРЧАГИНА: У гостима код Евенки

evenki airportКАКО ЖИВИ АУТОХТОНИ НАРОД ИСТОЧНОГ СИБИРА

Фото: РИА Новости/Михаил Кухтарев

Из Јакутска (8.310 км од Москве) авион лети у Евенкијски национални улус само пар пута недељно. Мештани долазе аутомобилима директно на писту да дочекају своје госте. Овде се сви међусобно познају, а ако се појави неко непознат сва насеља ће већ кроз сат времена знати за то, а кроз два сата ће он већ бити позван у госте јер су овдашње Евенке гостопримљив народ.

Царство тундре и зиме

evenki people

Фото: РИА Новости/Михаил Кухтарев

Евенкијски национални улус је највећа територијална јединица у Јакутији. Тај крај узгајивача ирваса налази се изнад поларног круга на северозападу ове руске републике.

У четири насеља Евенкијског улуса усред тундре живи 4.000 људи. У Евенкији још увек нема јавних саобраћајних услуга тако да се до удаљених насеља или Јакутска може стићи само путем који је проходан искључиво зими, када је температура испод нуле, и то теренским возилом или камионом „Камаз“. Овде зима траје готово целе године. Само у јуну и јулу је лето.

У евенкијско насеље Олењок из Јакутска лети стари бучни авион Ан-24. Авионска карта може бити скупља него од Москве до Јакутска, чија је просечна цена око 20.000 рубаља. Већина овдашњих житеља годинама штеди за авионску карту.

Зашто Евенке користе јакутски језик?

evenki girl

Фото: РИА Новости/Александар Лискин

У дрвеним кућама насеља Олењок и Харјалах живи око 1.500 Евенки. У овдашњим продавницама намирнице су скупе. Увозне јабуке и кромпир коштају скоро као злато. Главне намирнице у кућама Евенки су риба и месо од ирваса. Овде се то једе свакога дана у разним варијантама. У улусу нема посла. Евенке живе од лова на ирвасе или за новац убијају вукове.

evenki man

Фото: РИА Новости/Игор Михаљов

Нема интернета нити постоји добар домет за мобилне телефоне, али зато у Олењоку постоји школа. Она је у згради од камена, и у њој се налазе патриотски центар, сала за билијар и етнографски музеј, где можете сазнати много тога о гајењу ирваса и о тунгуским племенима, како су се Евенке називале до 1931. године.

Директор музеја Прокопиј Савинов води екскурзије и показује ношњу и украсе овдашњих шамана којих на евенкијској земљи више нема.

„Пре доласка совјетске власти 1935. године Евенке су живеле у великој заједници и бавиле су се узгајањем домаћих ирваса, ловом на дивље ирвасе и риболовом“, прича Прокопиј. „Година сезонских радова је почињала у марту. Ми смо изгубили свој језик још када су овде дошли козаци у 17. веку. Они су приморавали Евенке да за разговор на матерњем језику плаћају „јасак“, тј. порез у виду самуровог крзна. У тежњи да избегну тај трошак Евенке су се представљале као Јакути, њихови суседи. Живећи међу њима постепено су се асимиловали и сада већина Евенки говори јакутски.

У стаду ирваса

evenki reindeer

Фото: РИА Новости/Игор Михаљов

Евенке се нису одвајкада бавиле гајењем ирваса, али су им управо ирваси омогућили да лутају тундром и да населе хладну јакутску земљу. Данас Олењочки улус има преко 4.000 јелена.

evenki reindeer jewelry

Фото: Јулија Корчагина

Док се возимо у великом камиону марке „Камаз“ љуљамо се и поскакујемо на свакој неравнини. Жене певају јакутске песме. На станици бацају уштипке на снег поред камиона да би нам река дозволила да идемо даље. За Евенке су уштипци симбол сунца. Они иначе брижно чувају своје обреде и обичаје. После пет сати путовања зимским путем стижемо до узгајивача ирваса и њиховог стада.

evenki reindeer herder

Фото: РИА Новости/Игор Михаљов

Старији људи врше над нама обред очишћења „чичипкан“ и приносе жртву огњу – бацају у њега комадиће уштипака. Тек после тог обреда дозвољено је разговарати са гостима и показивати им околину.

„Наш посао је незахвалан, новца готово да нема. Цео живот лутамо тундром, али другчије већ и не можемо да живимо“, уздише црномањасти узгајивач гладећи руком ирваса. Улазимо у шатор где чобани и њихове породице спавају на крзнима. Одгајивачи имају соларне акумулаторе и готово свака породица користи савремене мобилне телефоне, па чак и ајфоне, али Евенке и даље припремају јела на старим пећима „буржујкама“, а народну ношњу шију и носе јер без ње у тундри човек не може да се загреје.

Учитељица евенкијског језика

evenki child

Фото: Јулија Корчагина

„Наш народни говор се сачувао захваљујући номадском начину живота узгајивача ирваса. Мале групе Евенки су отишле далеко у тајгу и тамо су сачувале свој прави мелодични језик“, прича учитељица евенкијског језика Светлана Степанова. Она већ годинама предаје у олењочкој школи и покушава да обнови евенкијски језик. „Моји родитељи су целог живота лутали тајгом, а ја сам као девојчица цело детињство провела у стаду“, каже Светлана.

Деца много воле њене часове. Она им језик предаје кроз игру.

„Сећам се како сам у младости волела да једем парошке младог ирваса. Идем тако из стада и полако их грицкам“, сећа се Светлана. „Евенке су мирољубив народ, оне воле ирваса и не убијају више него што је потребно. Од ирваса једу или користе све, ништа не остане. На пример, од копита праве играчке. Моји родитељи су основали катедру евенкијског језика на Институту за језике и културе народа североистока ’Амосов’ у Јакутску. И ја сам кренула њиховим стопама. Цео живот учим Евенке да говоре матерњи језик.

Последње ажурирано субота, 12 новембар 2016 22:44  

Колумна

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

Пауза

pauza

 

vlast

Власт

 

ono sto se vidi

Оно што се види, често није оно што се налази тамо

 

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

vitovnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 4925865

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.