svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Украдена историја Срба


beograd grb-vСИСТЕМАТСКИ ЗАТИРАНО ПОСТОЈАЊЕ СРБСТВА

Пред вама је збирка текстова о нашој што украденој, што намерно сакривеној, однешеној и уништеној историјској баштини српског народа, за коју се изгледа нико не интересује. Да је више свесних и поштених научника као што је то био др Војислав М. Јовановић …

 

СВЕДОЧАНСТВО О УКРАДЕНОЈ ИСТОРИЈИ

Љиљана Синђелић Николић

Књига др Војислава М. Јовановића – Марамба „Потрага за украденом историјом“ штампана је захваљујући ангажману Владимира Давидовића, саветника у Министарству правде, љубитеља историје који годинама трага за српским културним благом расутим по свету и Издавачке књижаре „Југоисток“ из Београда.

„Бомбардовање и спаљивање Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године, одношење комплетне архивске грађе Краљевине Србије, пљачка архива још у Првом светском рату, затим и у Другом не може се рећи да је то случајност. Неко је то системски радио са циљем брисања историјског памћења српског народа“ – каже наш саговорник, додајући да су Немци током Другог светског рата пљачкали архиве по целој Југославији али да је 95% архивског материјала из српских архива.

„Немци су и у Првом светском рату опљачкали архиве Краљевине Србије, односно Југославије, а затим су те архиве вратили по реституционом уговору иза Првог светског рата. Међутим, нису тада успели а ни касније да остваре свој основни циљ да у тим документима пронађу доказе за ратну кривицу Србије за Први светски рат. То је био основни циљ због кога су пљачкали“, каже Владимир Давидовић.

narodna-biblioteka-srbije-kosancicev-venac

 

ОПЉАЧКАНО 40 ВАГОНА АРХИВСКОГ МАТЕРИЈАЛА

Пљачка српских историјских докумената у Другом светском рату предмет је књиге „Потрага за украденом историјом“. Аутор књиге, др Војислав Јовановић – Марамбо (1848. – 1968.) био је дипломата Краљевине Југославије, начелник историјског одељења МИД СФРЈ до 1950. године, професор књижевности Универзитета у Београду, драмски писац и научни саветник САНУ. Како је др Јовановић написао, задатак књиге је да утврди штету коју су у току Другог светског рата архиве Србије претрпеле од непријатеља, пљачком, уништавањем, развлачењем, као и злоупотребом заплењеног архивског материјала.

„Према његовом извештају опљачкано је око 40 великих железничких вагона. Књига садржи огроман списак онога што је опљачкано, на жалост, он није потпун јер су Немци однели евиденционе књиге, матичне књиге, регистре, војне архивалије.

Највећи део тог опљачканог блага завршио је у Аустрији јер је Беч био центар за прикупљање свега онога што је опљачкано у Србији. Огромна је одговорност Бечког државног архива што је део тих докумената уништен.
Али, део докумената је и сакривен и никада није враћен Југославији, односно Србији, мада постоје сасвим очигледне индиције да су ти документи преживели уништавање и да се и данас налазе у рукама Аустријанаца. О томе говоре и чланови Реституционе комисије која је након Другог светског рата радила на реконструкцији опљачканих фондова. Међу истакнутим историчарима члановима те комисије је и академик Василије Крестић који је написао и предговор за ову књигу“, каже Владимир Давидовић.

„Реституциона делегација је имала увид у то шта је опљачкано и шта треба да буде враћено у нашу земљу. Међутим, питање повраћаја веома се искомпликовало. Колико су пљачкаши били безобзирни када су вршили пљачку, толико су још више показали дрскости када је опљачкану грађу требало да врате њиховим власницима. Изналазили су све могуће начине да осујете посао наше делегације.

Покушавали су да се ослободе обавеза које су проистицале из међудржавних уговора и желели су да задрже оно што им ни по ком основу није могло припасти.

Јовановићева књига представља део криминалне историје новијег времена. Она је за нас од посебног научног и културног значаја због тога што садржи не само пописе архива, фондова, збирки и серија које су пљачкаши изнели из земље, већ и због тога што је педантно наведено шта је и колико је реституцијом враћено а шта је и колико је остало у поседу пљачкаша“ написао је академик Василије Крестић, додајући да „изворну подлогу књиге чине аутентични документи који ничим не могу бити оспорени.“ Од украденог материјала Србији је враћено тек десет одсто архивалија.

 

НЕСТАО ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОД

Књига „Украдена историја“ је била завршена 1950. године, али до данас није угледала светлост дана. „Иако је књига била примљена за штампу у САНУ 1958. године, није била објављена. Такође, рукопис је преведен на енглески али је превод нестао.

Може се поставити питање, зашто Југославија а затим Србија нису учиниле ништа да се ова књига појави. За постојање овог рукописа знао је мали број људи, а да академик Младен Лесковац није књигу објављивао у наставцима у Зборнику за историју језика и књижевности Матице Српске (1975-1976), можда би и књига нестала,“ каже Владимир Давидовић.

Посебно интересантан део књиге је пљачка архива који се односе на Војводину, истиче наш саговорник. „Трећи рајх је хтео да прикаже примат немства у Војводини. Појам „немства“ је Трећи рајх користио за сва немачка питања изван Немачке. У Војводини су желели да докажу да Немци на тој територији имају водећу улогу у историји“, објашњава Давидовић.

d183d0bad180d0b0d0b4d0b5d0bdd0b0-d0b8d181d182d0bed180d0b8d198d0b0

НЕМАЧКА СИРОТИЊА У ВОЈВОДИНИ

„Од почетка осамнаестог века, од времена принца Еугена Савојског, прво у Барању, коју је принц добио на поклон за своје ратне заслуге, па у Банат и надаље дуж леве обале Дунава, непрестано је текла река немачких колониста који су махом били друштвени баласт у тадашњим немачким кнежевинама, сиротиња без икаквог иметка.Према плановима аустријског двора, дуготрајном колонизацијом, уз озакоњен систем олакшица, требало је створити демографску премоћ Немаца над староседелачким становништвом из чега би проистекао и привилеговани положај досељеника у српској средини. У току окупације Југославије, нацисти су се надали да ће у њеним архивама наћи доказе водеће улоге Немаца у војној и политичкој историји Војводине, али документи су показивали да су изразито доминантну улогу у току протекла два века на том подручју имали Срби“, написао је др Јовановић у књизи.

Наш саговорник, Владимир Давидовић додаје: „Кад су схватили да не могу документима доказати своју тезу, они су документе дали на уништење. Српски најзначајнији документи, царске и краљевске повеље нашли су се на пијаци у Бечу. Српски историјски документи, царске и краљевске повеље коришћене су за паковање кромпира, пасуља, јаја, купуса. То указује да је циљ окупатора брисање историјског памћења српског народа.“

„Одељке књиге Војислава Јовановића попут овог о „банатским архивама“ читалац може да доживи као најузбудљивије криминалистичке приче. Међутим, Јовановићу ни на крај памети није било да од једне културне трагедије испреда криминалистичке скаске. О пљачки наших архива он је писао хладне главе и без емоција… Пажљиво је пописао све фондове, серије и збирке докумената који су експедовани из Србије у Беч и Берлин… Да то Јовановић није урадио, данас не бисмо знали шта су све Аустријанци и Немци однели из наше земље као ратни плен и пљачку,“ написао је у предговору академик Василије Крестић.

Наш саговорник, Владимир Давидовић посебно истиче да је књига од изузетног значаја за бројне домаће истраживаче, стручну јавност јер су генерације историчара стасавале не знајући да она уопште постоји.

„У причу о културном благу српског народа расутом по свету ушао сам захваљујући академику Дејану Медаковићу са којим сам имао част да радим, истражујем. Писао је о Србима у Трсту, Сент Андреји, Бечу, Загребу, рубним подручјима српског народа, где се налази велики број уметничких предмета који су доказ квалитета тог народа и високог степена његовог друштвеног и културног развоја. Добар део тог блага је још увек у свету, без праве шансе да буде враћен у Србију. Иако физички није у Србији важно је да то благо буде саставни део корпуса српског колективног историјског памћења и доступно српским истраживачима. Захваљујући књизи сада ће истраживачи тачно знати где шта могу да траже, јер многе земље се не поносе оним што су опљачкале па и не журе да то покажу јавности“, каже Владимир Давидовић.

Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању Београда 1941. је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности

kul-ukradena-istorija1 620x0

 

Мошти краља Милутина у Софији,
Вуковићев празнични минеј из 1573. чува се у Даблину

 

БЕЗБРОЈ српских старих рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената расуто је по музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света, што и не би било тако страшно да нам ово културно благо није ишчилело из свести, кажу познаваоци националне баштине. Прецизни званични подаци о српском културном наслеђу ван Србије не постоје, као што не постоји ни национална институција са задатком да трага за тим непроцењивим благом.

- Нажалост, ми немамо „National Heritage “ као Енглези, ни „Центр Национальной Славы России -“ као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило – каже Владимир Давидовић, стручњак за међународно право, дугогодишњи секретар и управник послова САНУ и пасионирани трагач за заборављеним културним благом.

- Није толики проблем што нам је баштина расута широм света, све док је неко чува. Невоља је што је ми сами заборављамо. Како другачије објаснити да нико не проучава велики број српских рукописа у манастиру Свете Катарине на Синају, где је боравио Свети Сава и који су касније помагали краљица Јелена, краљеви Драгутин и Милутин, а Јоаникије Српски је био игуман.

 

Процене стручњака указују да је широм света распршено око 5.000 средњовековних рукописа и књига, а да се не говори о иконама, реликвијама, опљачканим музејским експонатима и архивама.
Међутим, чак и прикупљање најосновнијих информација о локацијама где се драгоцености налазе веома је мукотрпно и зависи пре свега од посвећености, вештине, упорности и лукавства појединаца који су спремни за понекад опасне авантуре у паралелном свету иза институција, у коме се мешају научне и квазинаучне страсти, политичке интриге и криминал.

СЕОБЕ И ОТИМАЧИНЕ

ТОКОМ шест великих сеоба у вековима турске доминације Срби су део свог духовног блага носили са собом у збегове, а део су остављали на милост и немилост освајачима.

Оно што није уништено куповале су стране дипломате и обавештајци у оквиру припрема за сламање Османске империје у Европи.

Кад су старине „ушле у моду“ појавило се и мноштво трговаца и лопова који нису имали појма о уметничкој и историјској вредности српских књига, али су савршено добро осетили да се на њима може зарадити.
Тако је дошло до парадокса да највећи део српских драгоцености није покраден у средњовековним османлијским похарама, већ током прошлог столећа када су пљачку српског културног блага извели цивилизовани европски народи.

- Још у Југославији почело је политичко „покрштавање“ српских сердњовековних рукописа – открива др Никола Кусовац, наш истакнути историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја. – Најстрашније политичке злоупотребе одвијале су се у Хрватској, где су у музејима задржани многи драгоцени документи које су усташе у Другом светском рату опљачкале из српских манастира и цркава. Не заборавите да су „стручњаци“ НДХ, као што је био Ткалчић, тада ушли у архиве Сремских Карловаца и манастира Фрушке горе где су селектовали материјал и један део уништили, а други „спасили“ да би их прогласили средњовековним рукописима писаним „хрватском ћирилицом“.

Саговорник „Новости“ додаје да опљачкано благо из манастира и цркава са територије НДХ никад није у потпуности враћено власнику – СПЦ, већ је угурано у депое Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске уз цинично обећање Владимира Бакарића да ће једног дана српска баштина бити изложена у „музеју Срба у Хрватској“. Тако је у Загребу и завршила Крмчија (законоправило) Светог Саве, један од најдрагоценијих српских рукописа који до дан-данас није враћен.

- Тај материјал је био веома тешко доступан истраживачима – наглашава Кусовац. – Пре сте могли да дођете до баштине Срба у Бугарској и Мађарској, државама с којима смо били у полуратном стању, него до оне у Хрватској и Македонији, где су српске средњовековне богомоље и документи морали да буду називани византијски.

Тек после Титове смрти део украденог блага и реликвија из Војводине, Хрватске и БиХ враћен је Српској православној цркви и смештен у Владичански дом у Пакрацу, који је деведесетих међу првима био на удару хрватских снага.

- Нажалост, то и лично могу да посведочим, јер сам двогледом гледао „зенге“ како из владичанског дома износе старе документе, од средњовековних рукописа до матичних књига и бацају их у пламен – присећа се с тугом Кусовац.

- У Загребу је 1992. миниран музеј СПЦ у коме је такође уништен велики број старих књига и докумената која су сведочила о вековном постојању Срба на тим просторима. Нажалост у последње време поново је актуелно „покрштавање“ српске писане баштине у „хрватске ћирилске рукописе“. Покојни патријарх Павле стално је указивао да српска национална баштина спасена из Хрватске тамо може да се врати тек онда када се тамо врати и народ коме она припада. Сада се та баштина враћа црквама које су уништене, тако да се не зна где она заправо завршава.

ПРИВАТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ

ВЕЛИКИ део архива из Првог српског устанка, кад је створена модерна српска држава, званично се сматра заувек несталим. Међутим, познаваоци антикварског тржишта тврде да то није истина.

- Примерак Карађорђевог устава из 1806. продала је Колумбија музеју у Њујорку једна дама из породице Карађорђевић – каже Владимир Давидовић. – Један наш епископ још у својој кући држи Карађорђеву ратну заставу коју је претходни власник завештао цркви.

Да је опљачкана баштина „запаљива роба“ без обзира на старост показује и извештај „Потрага за украденом историјом“ о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату, који је скриван 60 година.

У њему секретар државне комисије за реституцију Војислав Јовановић Марамбо упозорава да су Немачка и Аустрија и после Првог светског рата злоупотребиле покрадене документе за креирање историјских фалсификата који су одговорност за светски сукоб сваљивале на Србију и позивале на нови превентивни рат против ње. Нажалост, опљачкани архиви ни до данас нису враћени, као ни благо опљачкано из Народног музеја.

- Ако погледате регистар експоната Народног музеја пре Првог светског рата и њихов попис по окончању рата, видећете хиљаде рубрика с истом белешком: „Није затечено“ – каже др Никола Кусовац. - У аустријском бомбардовању 1914. музеј је тешко страдао и остатак драгоцености је укрцан у железничку композицију за Грчку. Међутим, Шиптари су напали и опљачкали воз код Косовске Митровице, а благо су развукли они, Немци и Бугари. Упркос многим међународним договорима, до данас је у музеј враћена само једна мала римска посуда из Немачке.

Парадокс је, по мишљењу Владимира Давидовића, да је Србија у оба светска рата била победник, а да од Бугарске није тражила опљачкано благо, иако је на то полагала сва права.

- Ризницу Високих Дечана опљачкану у Првом светском рату данас можете видети изложену у музеју у Софији, као и икону племића Дејановића из 14. века украдену из манастира Поганово, крај Пирота, а у Народној библиотеци у Пловдиву је велика збирка отетих српских рукописа – набраја Давидовић.

ТОВАРИ ЗА РУСИЈУ

РУСИЈА чува велики број српских рукописа, укључујући и најстарији – Савину књигу из 10. века, која носи име по преписивачу, попу Сави. Руски монаси, или припадници чувене тајне службе „црне канцеларије“ који су се представљали као калуђери путовали су по Србији одржавајући контакт Москве с овдашњим свештенством, а у Русију су носили читаве товаре старих српских књига. Касније су и руске дипломате на Балкану прикупљале српске књиге и поклањале те збирке руским библиотекама. После велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем велики број Срба одселио се у данашњу Украјину и основао две државе Славјаносербију и Нову Сербију, чији се архиви и данас налазе у Минску.

Нарочито велики број рукописа налази се на Казањском универзитету у Казању, Новоросијском музеју у Одеси, Петроградском музеју и Публичној библиотеци. Изузетно вредна збирка од 1.500 рукописа је у Румјанцевском музеју у Москви, где се и у библиотеци налази велики број рукописа које је сакупио Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву.

- Велики број старих књига, међу којима Псалтир с часловцем из 1519, Празнични минеј из 1538, Октоих из 1537, али и веома ретка књига Новјејши славенски прописи, коју је у Сремским Карловцима изрезао Захарије Орфелин, сва у гравирама, налази се у Црквеном музеју у Лавову – наводи Владимир Давидовић.

http://www.novosti.rs/

Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу

kul-decanska-hrisovulja

Једна од сачуваних страна из Дечанске хрисовуље

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни „Призренски препис Душановог законика“ из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.

Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог свет

Преузето са: http://srb.fondsk.ru/

Последње ажурирано уторак, 01 новембар 2016 07:47  

Колумна

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

Пауза

pauza

 

vlast

Власт

 

ono sto se vidi

Оно што се види, често није оно што се налази тамо

 

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 4922207

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.