svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Стварни разлог избијања Првог светског рата (1)

pruga-berlin-bagdadТАЈНА ПРУГЕ БЕРЛИН - БАГДАД
(Први део)

Пише: Ивона Живковић

Новоустановљени државни празник назван „Дан помирења“ који почиње да се обележава од 11. новембра 2012. и у Србији је многе изненадио, посебно што се не зна ни ко га је предложио, ни зашто је тај дан значајан за Србију. А до јуче није био. У ствари значајан је до сада био за Велику Британију и слави се у свим земљма Британског Комновелта. То су државе које су са својим обичним градјанима (можете читати и робовима) припојене Империји (данас највећој и јединој) и њима се административно управља из Лондона. Не Лондона обичних грађана, већ из старог језгра Лондона у коме је већ вековима финансијско и политичко седиште трговачког картела данас најмоћније властеле на свету. Градоначелник (Lord Mayor) овог језгра Лондона (City of London) је тренутно Дејвид Вутон, о коме обичан народ веома мало зна и који се именује од непознатих људи на такозваној "немој церемонији". То значи нема приховора на његово именовање. Обичан градоначелник Лондона за обичне градјане (commons) је тренутно Борис Џонсон.

dejvid-vuton-na-tronu

Дејвид Вутон на свом престолу.

Поменути празник назива се још у Комонвелту и Дан сећања и он је означио крај Првог светског рата 1918. у коме је Велика Британија остварила фантастичну добит и практично „покопала“ све своје дотадашње највеће ривале , такозване Велике силе: Немачку, Аустроугарску, Русију и Турску. Немачку ће додатно докосурити у Другом светском рату, као и Русију. Стварањем ЕУ у „мрежи“ са Немачком „заробљена“ су и Француска, као и некадашње поморске силе Шпанија, Португалија и Холандија. И оне су ту данас копрцају у евро монетарном систему којим управљају банкари из језгра Лондона. Само једна банка је независна од њих, а то је Европска банка за међународна поравњања у Базелу.

Данас је Велика Британија неприкосновена политичка, финансијска и војна империја. Овај празник који је „демократској“ Србији очигледно наметнут као државни празник управо из Лондона, који пуних 100 година директно контролише све финансијске токове и дешавања у Србији , веома експлицитно показује да је и Србија колонија Британске империје. То је симболично показано и на српској застави на којој стоји круна (иако Србија формално нема краља) .

srpska-zastava

Али, ово се у школама још не учи. Напротив, и Први и Други светски рат као и Балкански ратови и устанци против Турака се приказују као српски "ослободилачки ратови" – против Турске, против Аустроугарске, против Немачке... И то је највећа лаж и превара која се упорно одржава, иако неки озбиљни историчари врло добро знају да је Србија у свим овим ратовима само употребљена зарад Британских и Француских интереса. Још горе , над Србима је извршен у више наврата један перфидан и прикривени геноцид.

Тако данашња "демократска" Србија 11. новембра 2012. празнује што јој је 1918. економски највреднији део становништва смањен за 1, 2 милиона и што јој је причињена материјална од преко милијарду тадашњих швајцарских франака у злату.

Наравно овакву превару могу дасмисле само језуитски мозгови.

Стварну добит од Првог светског рата имала је само британска властела. Њу и данас сачињавају потомци богатих венецијанских трговачких породица које су 300 година прикривено, са својим огромним богатством и бизнисмом, мигрирале у Холандију, Немачку, Енглеску и САД.

Енглеску су практично својим инвестицијама у злату прву покорили и уместо Венеције ново политичко седиште ове трговачке властеле је постао Цитy од Лондон. Главна полуга њихове моћи је огромна количина злата којом располажу, контрола монетерне политике, финансирање држава и коришћење државних војски зарад заштите сопствених трговачких монопола. Популарно се данас називају међунаодним банкарима или Илуминатима. Познато је и да је у овом венецијанском картелу дошло до велике поделе у 17. веку те да су се интереси породица још тада тешко скобили. То је за последицу имало и сукобе у њиховим масонским ложама које су претрпеле велику реорганизацију.

venecijanski-lavovi-bakingam

Венецијански лавови су данас на капији Бакингемске палате.

Подстицањем ратова широм света ови моћни венецијански трговци су себи увек обезбеђивали одличну зараду. Нема боље инвестиције од инвестиције у рат, чији је исход унапред познат. Финансирали би обе зараћене стране, а победник је носио све. И све би се опет вратило у њихову лихварску касу.

И Пентагон као седиште најмоћније војне силе данас никада није служио америчким националним интересима, већ интересима ове властеле. Када су САД и Енглеска позајмиле новац Мексику 1903. користећи њене царинске приходе као залог , банкар Јакоб Шиф послао је телеграм свом пословном колеги Ернесту Кејселу, британском јеврејском банкару: „А, ако не плате, ко ће сакупљати царину?“ Кејсел му је одговорио: “Ваши маринци и наши” (The Life of Otto Kahn)

И Први светски рат је финансиран и оркестриран тако да овом лондонском картелу донесе огромну добит. Перфидан начин како су то све одрађивали показује да овај посао око стварања политичког заплета који води у рат, одрађује за Британску империју фантастична језуитска машинерија. А њихов карактеристичан начин рада су смицалице и преваре. И то је њихов главни задатак : Дивиде ет импера.

И на том принципу су радили и у британској влади, и у немачкој и у српској и у свим другим владама света делујући као прикривени чиновници и агенти у обавештајним структурама, у дипломатији, у војсци, али и у цркви. И то показује да је глава праве „Круне“ у Великој Британији у ствари у Ватикану. Британска дианстија Виндзора само фигурира за сликање и скандале да би се народ замлаћивао.

Права сила (змија над змијама) која управља британском империјом је невидљива, веома моћна и она је главни пројектант новог глобалистичког света без граница, са једном вером, једном монетом, једном војском. Један део њихове моћне медјународне „машинерије“ за финансијске, медијске и политичке марифетлуке је и такозвани „јеврејски народ“. Зато их има свуда.

Јадни Енглези, Шкоти и Ирци само су покорене слуге ове ватиканске змије која је својим плаштом прекририла ове народе и натерала их да ратују за њене интересе под заставом Велике Британије и њене колоније преко океана, САД.

Истина је у ствари да Србија никада није водила нити један ослободилачки рат и никада се није ни ослободила ропства од Великих сила. Премијер Ивица Дачич је зато добро приметио да није сигуран да су одлуке донете после Првог светског рата "унапредиле национални и државни интерес Србије, односно начин на који је створена нова држава Срба, Хрвата и Словенаца". Наравно, унапређиван је након 1918.-те само интерес Велике Британије. А Србија је изашла као тежак губитник. И САД су као "велика сила победница" у тешким дуговима, а потомак црних робова постављен као демократски изабрани председник представља само још једну језуитску спрдњу.

Да би смо зато боље схватили где смо ми у Србији заиста на светској политичкој позорници којом царују илузије за неупућен народ (јер медије и све информативне агенције контролише властела, преко горе поменутог „јеврејског народа“) погледајмо укратко шта је био ставрни разлог избијања Првог светског рата.

Одличан приказ о томе направио геополитички аналитичар , Вилијам Енгдал , па ћемо се послужити подацима из његовог есеја: „Нафта и порекло термина ’Рат за очување демократије’."

Познато вам је да се данас више не воде крсташки и освајачки ратови, већ само „мировне мисије“ под покровитељством УН (коју су основали банкари из Лондона). Али, иза сваке ове „мировне мисије“ добит опет имају само властелини.

У ствари и Први и Други светски рат су покренути због нафте.

naftna-busotina

 

ЛОНДОН ЈЕ САГРАЂЕН НА ВЕНЕЦИЈАНСКОМ ЗЛАТУ

Да је планета Земља већим делом испуњена копном, а не морем, за контролу главних трговачких путева не би били коришћенне морнаричке војске, већ пешадијске. У том случају, ни Фенићани, ни Римљани, ни Византија, ни Венецијански трговци, као ни шпанска и португалска Америка, ни Велика Британија не би постојале. Историја би била потпуно другачија. Империје би биле копнене државе. Али, борба за превласт над морем одиграла је кључну улогу у настајању свих великих империја.

Када је Шпанија изгубила превласт на мору, најмоћнији светски трговци који су имали своје картелско седиште у Венецији кренули су да инвестирају у немачку, холандску, енглеску и руску морнарицу. САД све до 1892. нису сматране никаквим значајним фактором за дешавња у Европи. Праве Велике силе 19. века су биле: Велика Британија, Француска, Аустоугарска и Царска Русија.

Након пораза Француске 1871, Немачка се придружила рангу великих сила.

Отоманска Турска је била још једна моћна сила, али су на њој , како пише Енгдал, на “све велике европске силе оштриле своје ножеве, претећи како да је искроје за своје сопствене интересе”.

Оснивањем Енглеске банке (Bank of England) крајем 17. века и концентрацијом венецијанског злата у Лондону, све до краја 19. века сматрало се да нема веће силе од Британије. Имали су највише злата, најмоћнију морнарицу и били лидери у индустријализацији и производњи енергената.

Британија је тако контролисала све најважније поморске трговачке путеве којима су се превозиле стратешке сировине и роба. Сви који су транспортовали робу морима морали су на неки начин да плаћају рекет Британији. То је чињено највише преко обавезног осигурања бродова од “пиратских напада” код приватне компаније Loyd са седиштем у Лондону иза које је стајао банкарски картел. Британска Краљевска морнарица је имала бесплатно осигурање за своје трговачке бродове.

Потврде о плаћању и менице које су издавале приватне банке из City of London биле су неопходне свима који су превозили робу морем. Сама приватна Bank of England створена је од најугледнијих банака тога времена попут Барингс-а, Хамброс-а и наравно Ротшилда. Сви они су истовремено манипулисали ценама злата на светском тржишту тако да су могли њиме да минирају или уздигну свако тржиште где год би им то одговарало.

 

ОПИЈЕНОСТ ЗЛАТОМ И ГУБИТАК ОПАЖАЊА ЗА РЕАЛНОСТ

Ово злато које су Британци акумулирали у својој централној банци било је подлога за стерлинг, британски новац означен тежином сребра у њему. Тако је настао назив фунта стерлинга, касније само фунта. Овај британски новац је био главни извор финансирања и замајац привреде многих најмоћнијих држава света након 1815-те. Скована је тада и изрека: “Добар као стерлинг” , што је била модификована енглеска изрека: “Добар као злато”.

Сви су у то време обожавали злато, јер с у њему видели моћ. Тако је стерлинг постао најмоћнија светска монета након пада Византије и њеног бизанта. Прављен је од најфинијег сребра са знаком венецијанског лава , а ознаку за фунту неки виде као прикривени симбол двоглаве змије - vaticanus-a.

funta-simbol

Опседнутост златом британске властеле је била таква да су само гледали по свету где га има и како га покупити. Баш као што су то радили ватикански крсташи вековима. Где год би било откривено злато, британски властелини и њихове скутоноше су маштали да тамо уведу своју администрацију и да буду војно присутни. Трговац златом, Сесил Родес, маштао је да читава Африка, од Каира до Кејптауна буде под контролом Биританије. Око злата Трансваала у Јужној Африци вођен је и Боерски рат. Након 1885. транспорт злата из Јужне Африке износио је скоро две трећине укупног злата Велике Британије пре избијања рата и био је искрцаван на доковима Лондона. Злато је допремано и из Аустралије.

Заједно са Британијом, Француском , Немачком и Швајцарском, и Русија је као највећи произвођач злата акумулирала огромне златне резерве.

 

НОВАЦ НИШТА НЕ СТВАРА

Опседнути златом и инвестицијама уз камату Британци су почели све више да увезе робу и сировине за сопствене потребе уместо да је производе. Од 1883. до 1913., како наводи Енгдал, вредност увоза је порасла за 84 посто. Иако је Британија била водећи светски произвођач угља, од којег је зависила њена морнарица као и металска индустрија са 60 посто светске производње, 1912 њихов удео је опао на само 24 посто. Енглеска је 1870 имала удео од 47 посто у ковању челика, да би 1912 –те то исносило 12 посто. Потрошња бакра, као најважнијег састојка у електрификацији , спала је у Енглеској са 32 посто, колико је износила 1889, на 13 посто 1913. Иако је то био управо период велике електрификације у читавој Европи.

Тако је властелинима из Цитy оф Лондон због опијености златом промакла чињеница да су злато и новац само замена за вредност, али не и права вредност. Само је људски рад могао да ствара праве вредности, па је Британија као империја у ствари била на веома слабашним темељима и практично је постала привреддно зависна од других држава.

Али, за разлику од венецијанских потомака који су се стационирали у Уједињеном Краљевству и који су тамо затекли наиван и примитиван народ одан пашњацима, овцама, говедима, преради вуне и земљорадњи (са неразумљивим и ругобатним старим енглеским језиком који је масонерија морала да обогати романизмима и дотера у модеран енглески језик), и који је показивао приличан отпор индустријализацији, властелинске породице које су инвестирале у Немачку, имале су на располагању другачији народ. Немци су били бројнији, веома дисциплиновани, радни и талентовани за технику и технолошке иновације. Огромна количина злата коју су унели у Немачку фантастично је покренула овај изузетан радни и интелектуални потенцијал.

 

НЕМАЧКА РАЗВИЈА СОПСТВЕНУ ПРИВРЕДУ

У Немачкој је тако 1871. након њихове победе над Француском, са ратним репарацијама које је наплатила од Француске у злату, почело стварање моћног Немачког Рајха са канцеларом Бизмарком на челу. Уместо да се баве продајом новца и финансирањем ратова, немачки властелини су покренули радну снагу. Изузетном привредном успону је погодовао и огроман технолошки напредак и индустријализација. И док су Британци извозили стерлинге и увозили робу, Немци су производили сами све што им треба и све више ширили своје тржиште. И почели су да се сударају на светском тржишту са британским интересима.

Од 1850. до 1913. Немачки домаћи производ порастао пет пута. Производ по глави становника је порастао за 250 посто у истом периоду. Градјани су почели да осећају далеко већи стандард, а индустријске зараде су се удвостручиле од 1871. до 1913.

Како Енгдал још наводи: “ Деценијама пре 1914-те када је у питању снабдевање светске индустрије и транспорта, угаљ је био главно гориво. На пример 1890. Немачка је производила 88 милиона тона угља, док је Британија производила више него дупло - 182 милиона тона. До 1910-те немачки извоз угља се попео на 210 милона тона, док је Британија само незнатно водила са 264 мил. тона. Челик је био главни чинилац у немачком привредном расту који је био последица и удруживања електричне и хемијске индустрије.”

“Користећи иновације Гилкрист Томасовог начина производње челика, поизводња у Немачкој је порасла 1000 посто за двадесет година - од 1880-те до 1900-те. Немачка је 1913-те топила два пута количину челика свих британских ливница.”

Железничка инфраструктура је такође расла и све брже је преносила робу и сировине и она је била главна локомотива за први немачки Wиртсцхафтсwундер (економско чудо). Дужина пруге је удвостручена од 1870. до 1913. Немачка хемијска индустрија је постала светски лидер у произвоњи боја, вештачког дјубрива и фармацеутика.

Иако 1882. нафта још није изазвала велико интересовање трговаца, немачки инжењер Вилхелм Готлиб Дајмлер је изумео 1885-те први мотор који је користио нафту и могао је да се угради у возила.

dajmler-majbah-prvi-auto

Дајмлер и Мајбах у свом првом аутомобилу са Дајмлеровим мотором.

 

БРИТАНИЈА УЗРАЋА УДАРАЦ

У Британији су тако почели да увиђају да ће им Немачка представљати опасног ривала уколико ништа не предузму. Морали су да покрену нови технолошки развој, да модернизују британску морнарицу како не би изгубили примат на морима. За брже бродове требала им је нова технологија, а она је користила нафту као гориво.

И то је, наводно, први у Британији схватио британски адмирал и лорд Џон Фишер (тада још капетан). Он је у парламенту покренуо питање увођења нафте у морнарицу уместо угља.

adm-dzon-fiser-1805

Адмирал Фишер

Али, чак и ако би своју морнарицу преобратили на нафту, што је била огромна инвестиција, мање од 2 посто производње нафте у свету је било под контролом Британије до 1913. У том случају би морали да обезбеде и огромне залихе тог стратешки важног енергента.

“Од 1909. британска компанија “Англо Персиан Оил Цомпанy” имала је прво коришћења нафте по концесији од 60 година коју је добила од персијског шаха у Маидан-и-Нафтун близу границе са Месопотамијом”, наводи Енгдал.

georg-fon-simensГеорг фон Сименс

Са друге стране 1880-тих и једна гупа водећих немачких индустријалаца и банкара груписаних око Георга фон Сименса сматрала је да је важно што пре наћи сировинске ресурсе у неким мање развијеним земљама. Пошто су Африку и Азију већ поделиле британска и француска властела међусобно, Немчка је почела да гради специјалне везе са империјалним провинцијама Отоманске Турске, како на Балкану тако и у самој Малој Азији. Тако је као главног савезника немачка властела видела турског Султан Абдул Хамид-а II.

 

НЕМЦИ ХОЋЕ ДА ГРАДЕ ПРУГУ БЕРЛИН-БАГДАД

Ситуација у Турској је била финансијски веома тешка јер су због дугова француским и британским кредиторима Турци били натерани да 1881. оснују државну агенцију, Отоманску дужничку јавну администрацију. Агенција је била задужена за прикупљање пореза и других државних прихода, те је новац онда одмах усмеравала на отплату кредита. Иако је формално то била државна турска агенција, њоме су управљали француски и британски банкари. Енгдал тврди да су француске финансије ту биле веће.

Тако је дуг Турске смањен са 191 милиона фунти на 106 милиона фунти и Турска је могла мало слободније да дише. То је одговарало Немачкој да се са Турском привредно повеже, тако да у Турску уђе и немачки капитал, али и да се развије заједничка привредна и војна сарадња заснована на коришћењу немачког технолошки знатно модернијег наоружања и уз немачку стручну војну обуку турске војске.

Ова немачка политика дефинисна је као "мирнодопско продирање" у Турску. Али, оно што је највише занимало Немачку била је изградња пруге од Берлина до Багдада. Пруга би повезала Берлин, Беч, Будимпешту, Београд, Ниш, Софију, Филиполис (Пловдив), Константинопољ (Истанбул), Кониу, Адан, Алеп, Мосул и Багдад.

karikatura-simens

Карикатура из 1900. исмева Георга Сименса и његово повезивање са Турском.

Ово турско-немачко повезивање није баш одушевило властелу нити у Паризу, нити у Санкт Петерсбургу, а камоли у Лондону, али је било прихваћено, јер још нико није схватио праве немачке намере. Властелини и њихови картели се стално међусобно договарају као и свака мафија око поделе плена и тржишта. Ако договора нема, или неко неког изигра, избија рат. И то је било и у овом случају. Пруга Берлин -Багдад била је само маска.

 

ПРАВЉЕЊЕ ВЕЛИКЕ МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

Деутсцхе Банк је чак тражила , мада неуспешно, да је банке из Цитy оф Лондон финансијски подрже у пројекту изградње пруге Берлин - Багдад, која би практично повезала унутрашње делове Турске са Месопотамијом (данашњим Ираком) и добар део Европе.

Такође, турски министар за јавне послове је 1898. добио од неколико европских пословних инвестиционих група молбу да и они сами уђу са инвестицијама у градњу дела ове пруге који би пролазио кроз Анатолију. Ту су као се као понуђачи кредита Аустро-руски инвестициони синдикат, француски банкари, као и групе британских и немачких банкара.

sultan abdul hamidТако је 27. новембра 1899. султан Абдул Хамид II концесију за пругу од Коние до Багдада дао Дојче банци и групи банкара коју је предводио Георг фон Сименс.

Али, оно што немчки инвеститори нису рекли својим британским и француским ривалима је да је ова концесија укључивала и право на минералну експлоатацију земљишта читавом дужином пруге са обе стране у ширини од двадесет километара, а где су немачки геолози открили постојање нафтних изворишта. Ту су посебно била богата налазишта у Мосулу, Киркуку и Басри. Пруга је практично трасирана да иде преко нафтних поља. Тако је сва нафта из Месопотамије (Ирака) осигурана за немачку индустрију.

pruga-berlin-bagdad-copy

pruga-berlin-bagdad

Део пруге Берлин-Багдад и радови на прузи 1914-те.

Када су то британски шпијуни открили, властела у Лондону се веома узнемирила.

Преузето са: http://www.ivonazivkovic.net/

 

Последње ажурирано среда, 17 август 2016 10:43  

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 5164237

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.