svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Руска народна линија о књигама мати Атанасије (Рашић), монахиње манастира Рукумија

zs zs ZS ar1 КЊИГА МАТИ АТАНАСИЈЕ "ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА" УСКОРО НА РУСКОМ ЈЕЗИКУ

"Препоручуемо пажњи читалаца делове четвороделне књиге "Чуда Божија наших дана", популарне у србској црквеној средини. Књига садржи несвакидашња казивања која су се могла чути током времена у познатом србском манастиру Рукумија. Та говорења људи бележила је мати Атанасија, као кулинар позната и ван граница Србије, која је написала више књига о здравој и укусној  храни. "Чуда Божија наших дана" издата су у Србији у четири књиге, а сада је мати Атанасија изабрала и припремила најбоље приче из тих књига за издавање у Русији."

Не в силе Бог, а в правде!    Русская народная линия
информационно-аналитическая служба
Православие  Самодержавие  Народность

 

cuda-v


Свака ствар у овоме свету јесте рам, у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у светој књизи: И створи Бог човека по лику свом, по лику Божјем створи га (И Мој. 1.27). Гле. превелики Бог урамио је лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки човек — мали бог у блату. Да, мали бог у блату. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари, изнад свих анђела и Арханђела, диже и уздиже до самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. Зато је сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим. Заго је сваки човек по природи христолик, по природи христоносац (Јован 1,9).

Св. Јустин Ћелијски “Светосавље као филозофија живота”

ЧИТАЈ ОВДЕ ДА БУДЕ БУНАР

Договоре се у манастиру да у порти треба да се ископа још један бунар, јер постојећи у лето пресуши, па када је највећа посета манастиру за Преображење и Госпојину нема довољно воде, а народ напуни порту и тешко је све жедне послужити из оближњег дубљег бунара.

Тако једно јутро стигоше бунарџије, потражише игумана и спремаше се да започну бушотину. Само да игуман каже где. Он чак није чврсто решио где да буде, а мало је очекивао и да можда они предложе где би то могло да буде, а да буде довољно воде. У том се појави монахиња из кухиње и дошавши до једног места близу капије узвикну:

-Овде да буде, ту нам греба.

- Али, да ли ту има воде; одговорише сви у глас.

- Мора да има, јер отац ће да прочита молитву за копање бунара и вода мора да се нађе.

Неки међу копачима се насмејаше. Први пут су тако нешто чули. И игуман је први пут читао такву молитву. Одмери место и схвати да би ту заиста било згодно, јер је народу на путу и приону на читање. Калуђерица је мислима пратила његове речи, док су остали немо посматрали. Видело се да баш они нису много црквени. Крстили су се кад год се игуман крстио и молитва се заврши.

Прионуше на посао и појави се након петог шестог метра вода иако је терен брдовит, али вода се појави као да је бунар у равници поред реке. Сви се зачудише. Копаше још мало да има седам метара воденог стуба и ту завршише. Тај бунар и данас има доста воде за пиће и за заливање баште.


ПРЕЉУБНИЦИ

Уђе једна старија жена, дотерана, види се из вароши. За њом један човек извирује. Тражила је игумана. Калуђерица јој рече да је игуман на путу. Позва их да седну, да се послуже.

-Позовите и супруга да уђе, а ја ћу донети послужење.

-Није ми то муж. То ми је знате, да прости Бог, оно, швалер. Оће да се убије. Довела сам га да нам Бог помогне да запалимо свеће, да се помоли отац, да нам чита неку молитву. Помозите. Ми смо 20 год. у прељуби. Није како ви то мислите, не умем тачно да вам кажем, али ми смо то били пре 20 година. А све време се волимо. Некад се чујемо и то је све. Има он жену, децу, ја човека. децу, унучиће. И сад он оће да се убије. Неће без мене више да живи. Кад сам га терала, кад смо били млађи, да се узмемо, он је врдо.

Вели нека сад, нека тад. И ја сам се некако окренула деци, мужу, некако. А он возио камион по свету. Дошо у пензију. Од тада стално кука. Драгојла, не мог без тебе. Скоро ће му 70 година. Мени 65. Ја му говорим -Јеси ли при памети? Смири се! Он вели. Оће да се убије. Ја не би да се он убије. И ја њега волим. Али, да нам манасгир помогне велим и зато смо дошли, али сад не знам шта ћемо и како ћемо.

-Јеси ли ти венчана са мужем у цркви? упита Драгојлу калуђерица.

-Јесам. Знам да сам грешна.

-А ти, јеси ли ти венчан са женом у цркви?

-Јесам, али ја не могу да живим без Драгојле. Не могу. Она ако неће са мном. мени живот не треба.

-Хајде послужите се, како рекосте да вам је име:

-Милорад.

-Милораде, да ли ви знате, да ли се сећате, када сте се венчали у цркви, шта сте обећали Богу, а шта вашој жени? Имате и децу. Она је годинама неговала сама децу, јер сте ви били на путу. Рекли сте да је била одана, да она вас није варала, да је сигурно осећала да ви њу варате, али није испитивала, чувала је ваше родитеље, шта мислите да је чекала све те године? Чекала је да има друга макар у старости, да заједно одгајате унучад. И ви на крају. Шта? Како награђујете њу и децу. Или да је оставите, или још горе да се убијете. Да душу предате паклу, а вашу породицу проклетству, да људи указују прстом на њих. Па где је ту правда.

(Он је савио главу.)

-А ви, Драгојла? Ваша су деца и муж осећали ваше одсуство. Мушкарац који то отрпи има баш велику љубав, када може да пређе преко мушког поноса. Сигурно је трпео прекорне погледе своје родбине. Бранио вас и чекао. (Она се расплака.)

-Знам. Зато и не бих хтела да сад кварим, а опет не бих ни да се он убије.

-Милораде, шта ће ти она, па сад децу нећеш да рађаш с њом. Матори сте?

Него ја ипак морам да питам: Колико ти волиш Драгојлу, Милораде?

-Волим је умро би за њу.

-А ти Драгојла да ли би и ти умрла за њега. Да ли га волиш више од себе, од свог живота? Би ли и ти умрла за њега?

-Бих. (рече она одлучно)

-Е, проблем је сада решен.

-Како?! Новикаше обоје у глас.

-Па умрите, умрите једно за друго.

-Ти се врати твојој, а ти твојој породици. Покајте се што нисте часно живели како закон Божији налаже, што сте украли вашима осећања и цео век били на два колосека. Потрудите се и чините добро. Ваши су вама давали верност и подршку, давали вам љубав искрену и ћутке подносили своју патњу. Сада ви згњечиге та ваша срца, која су запатила грех, која су вас учинила прељубницима, издајницима, која вас варају тако старе и уместо да будете мудре старине, чине вас лудом децом. Дакле, хајде, одустаните од те варке, нема личне среће на несрећи других. Ко зна колико је коме од нас остало времена. Припремимо своју душу за сусрет са Богом, па и душу својих ближњих. Ко зна у какво би очајање запале ваше породице.

Идите сада и одлучите како хоћете. Игуман није ту, а ја вам рекох што сам мислила да је право. Желим да се сви спасу, и ја и ви. Немојте да ми замерите, говорила сам вам ко својим рођацима, од срца. Жао ми вас је. Све то што вам се дешавало у животу последица је дугогодишњег нехришћанског живота код нас. Комунизам је донео ту сатанску формулу живота: “Чини све што ти је воља и то нека ти је једини закон”. Православље од нас тражи да не чинимо ништа према својим страсним прохтевима, него да своју вољу уподобљавамо вољи Божијој. Па када спознамо ту вољу онда: “Чинимо другима што бисмо желели да они чине нама, односно, не чинимо другима оно што не бисмо желели да други чине нама."

Ако одлучите да поштујете Божији закон. а ви се као стари људи исповедите и измирите вашу душу са Богом.

Драгојла и Милорад рекоше да ништа не замерају, захвалише се на свему и некако потиштени изађоше.

Монахиња помисли да ће можда наставити по старом. Неким послом изађе након десетак минута испред манастира, кад тамо угледа два паркирана аута близу један другог и двоје људи загрљених како плачу и отимају се једно другом из загрљаја. Драгојла и Милорад. Одаљише се један метар једно од другог и чу се како Драгојла рече:

-Овако је Милораде, најбоље за све. Он је климао главом и нешто промрмљао. Седоше као под команду сваки у свој ауто и одоше. Ето, помисли монахиња, дошли су по савет и ако игуман није био ту, није их Бог оставио, данас је кроз њу позвао две залутале душе на покајање и оне су га чуле.

ДОШЛЕ ПЧЕЛЕ

Злата беше вредна жена. Свуда је стизала, а за своју башту коју је много волела крала је сама од себе сваки тренутак. Хтела је да угоди болесној свекрви и захтевном мужу, а пословима у домаћинству никад крај. Деца су одрасла, отишла својим путем, па је та башта гасила осећање напуштености. Она је своје биљке и цвеће мазила и шапутала, тепала им је. Све је дворила и све неговала. Недељом на Свету Литургију, а преко недеље одлазила и помагала у оближњи манастир. Злата, узорна хришћанка.за оне који то не разумеју рекло би се “туђа срећа".

Волела је и животиње, али сем неколико кокоши у њеном малом врту више није било места. Само једно куче и маче. И то је све. У крај врта стајале су две празне кошнице, успомена на оца, који се упокојио давно, али кад год би је нека лична туга снашла, она је мислила на оца, погледала у његове кошнице, и оживљавала његов брижни лик пун разумевања и љубави за њу.

Никоме није говорила колико жели да те кошнице буду пуне пчела. Корили би је да се претоварује обавезама и свако би мислио да ће да буде ускраћен за неку услугу од ње ако се још нечим буде бавила.

Помагала је преко недеље бар један дан у манастиру у кухињи, или да се послуже многобројне госте и невољнике. У манастиру је било пуно кошница са пчелама. Калуђер. који је то послушање некада обављао с вољом некако беше малаксао. Нешто и оболео, пун других послова, запусти пчеле кад кренуше да се роје. Злата видећи одбегле ројеве, као некад код свога оца, трчаше да му јави. Један рој овде, други онде, а калуђер одмахиваше главом и говораше:”нека, нека, немогу сада”.

Ах, мислила је Злата, кад би дао Бог да ја имам неки рој, ето овде и не треба, а ја би их гледала и пазила ко малу децу. Сва се разнежила при помисли да се две њене пусте кошнице напуне пчелама.

Сутрадан ујутру док је заливала баш гу угледа како пчеле улазе и излазе из једне од кошница. Она је викнула мужа из гласа, свекрву, они су стајали и нису придавали такву важност њеном радосном усхићењу. Викала је:

-Дошле пчеле, дошле пчеле, дошле пчеле.

ЛАЖНО СВЕДОЧИО

Слободанка је од недавно кренула по манастирима, да се поклања светињама и да тражи лек за своју муку. Многа места прође, али се у овом манастиру отвори и рече игуману:

-Оче мој деда беше богат човек, али тврдица. Давао је људима наре или брашно у зајам. Паре вратиш са каматом зеленашком, а брашно добијеш један џак, а враћаш три. Беше беда и јад после рата. Кажу да је неком човеку уз’о њиву за џак брашна. То је био деда. Груб, осион, дрзак и снажан човек. А мој отац беше крупан, али митиљав, кукавица. Никоме није смео да се супротстави. Ишао за стоком, па се извиче нека жена на њега. а он беж.

Једном приликом када је тер’о краве, ухвати човек жену у прељуби и викне га за сведока. Он се збуни и обећа да сведочи. Али прељубник беше неки кабадахија, па му запрети ако буде сведочио, јер не хте да прими јавну срамоту, због кћери које су стасале за удају.

Кад га позваше на суд, он оде и закле се. Кад је дошо кући с’врата рече жени:

Е. данас сам упропастио нашу децу. Она га је гледала забезекнуто, а он настави: -Заклео сам се у њи’ну срећу и лагао сам.

И сад је овако било. Мој деда, је пред смрт изгубио разум и стално се премештао из ћошке собе у ћошку и сваком ко је улазио причао је да је гладан носио неку кутијицу и показивао како је празна.

Сад и мој отац, говори како му стално долази неки народ, а њега срамота, нема одело. Крије се и тражи да једе, а ми га тек нахранили.

Од силног богатства ништа није остало. Мој брат све до краја изгубио. Кад је била она инфлација, људи му нису враћали зајам. Огишо у Италију да се поврати. Али није тако било. Зове ме неки дан и каже.

- Сада је сестро дошао крај. Оставила ме је и жена. Мене је човек оставио, још кад ми је дете било мало. Сад и мој син вели:

виде ли ти мајко, како смо проклети, дошла си у цркву. Питај неког шта да радимо. И ето ме: Има ли лека за нас?

Духовник јој исприча шта треба да чини, уписа све за молитву, и она узе благослов и крете да испуњава речено, али крете са надом, растерећена. Она и син су већ почели побожно да живе, а и брат се прикључио. Сада када дође на службу, вајка се игуману: -Требало је пре да дођемо. Изгубили смо силно време, али хвала Богу.

cuda-g

 

 

Последње ажурирано недеља, 07 август 2016 01:33  

Колумна

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

Карактер

karakter

 

Иди, и како си веровао нека ти буде

idi i kako si verovao

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5052114

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.