svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Јеромонах Јона (Пафхаузен): Пет искушења новокрштених Хришћана

Увод

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори – „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин, ушао у цркву, управо се вративши са свога најновијег поклоничког путовања до једног од манастира.

Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради...

Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира.

Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео и да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да у цркву улази попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавога сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви.

Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да започне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“.

Свештеник, који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао да је исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих греха (тог јутра је било само четири странице!).

„Учинио сам само две стотне метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“.

Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“.

„Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај-и-тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник.

У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух... њен спот ме је довео у велико искушење... тако да сам морао да вршим све те метаније“.

Свештеник стварно није знао одакле да почне. „Оче - наставио је Василије - зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се ре-шимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много Православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свог Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“.

Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро, Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“.

„Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“.

„А ко је то?“.

Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“.

Слушај, Василије“ - рече свештеник забринуто – „тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега да овде позиваш?“. „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У своме срцу сам осетио да је он истински Православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили...“

Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало би стварно да одем и да будем са њим као са правим мерилом Православља... А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у своме срцу“.

„Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник.

Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на Свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице...

Манастирски живот и парохијски живот

Ово је можда екстремни, али уопште не и редак пример онога шта може да се деси када верници - нарочито они који су духовно незрели - почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире.

Манастир је, између осталога, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражава ња и облачења, до понашања у личноме животу.

Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом, конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу, без обзира на националну обојеност.

Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци и Матере Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу.

То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из поколења у поколење. Монаштво, као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем.

Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити другоразредни начин хришћанскога начина битовања.

Бити Хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!

Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на Предању Цркве, а нарочито на богослужбеном животу Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења која се служе у парохијама и оних која се служе у манастирима. Нема разлика ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика јесте у томе што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не.

Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије које се живи на најкоренитији могући начин.

Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.

Али, како нам то показује прича о Василију, постоје пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира.

Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.

Прво искушење: замка духовне гордости

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији.

Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашкоме предању, и желе да томе подржавају, али без суштинскога разумевања.

Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника, много „духовнији“ од живота којим живи њихов парохијски свештеник, тако да почињу да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за своје духовне потребе.

Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па да га онда претворе у крајњи крите ријум духовнога живота. А каткада људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину.

Тада „поклоник-претворен-у-ученика“ пада у мрежу само-оправдавања заблуделога „старца“, што у неким случајевима, чак, доводи и до упадања у раскол. Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњега критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости.

Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

Друго искушење: неразумно преревновање у вери

Ревновати за Христа и Цркву јесте узвишена и дивна ствар, али истинска ревност се веома разликује од ревности која долази од острашћености.

Телесно ревновање свагда у себи носи известан елемент самозадовољства и егоцентричности, на основу кога човек себе сматра истински православним, истински побожним и „оним који зна“.

Истинска ревност није усмерена ни према чему другом осим према сједињењу са Христом или, пак, против сопствене палости. Тамо где је истинска ревност, нема лицемерства.

Лажна ревност, то јест прелешћеност духовном гордошћу и самоумишљеношћу, свагда је лицемерна. Спољашњи израз побожности је важан аспект личнога живљења опита и тајне вере. Метаније, осењивање крсним знамењем, побожно понашање, као и сви други облици које нам даје Предање су веома корисни у овом погледу.

Али, никада не смемо да их користимо да бисмо „поучавали“ друге који извесне ствари раде „погрешно“, нити да бисмо друге „убеђивали“ у њихову недовољну побожност, а још мање да бисмо другима показивали како "ми знамо како се ствари раде “правилно“. У многим манастирима, правила спољашњега изражавања побожности - појасни поклони, осењивање крсним знамењем, метаније и томе слично се врше са великом пажњом, а у парохијама често не.

Верник никада не би требало да привлачи пажњу својом спољашњом побожношћу, јер то само потхрањује гордост и егоцентричност у нама, а друге људе омета у њиховој молитви. Правила поста, такође, спадају у ову категорију. Манастири се, уопште узевши, строго држе правила поста. Али, у погледу правила поста нема никакве разлике између монаха и верника у свету.

Верујући човек не би требало да осуђује другог, а још мање да наглас коментарише како неко пости или не пости. То не само да је лицемерно, него никада не постиже свој циљ.

Пост, као и сва друга правила Цркве, јесу средства, а не циљ по себи. Ако постимо и гордимо се због тога и осуђујемо друге зато што нису тако строги, боље би нам било да уопште и не постимо (Римљ. 14, 3). Исто правило важи и за литургијски живот у Цркви. Манастири, по самом свом типику, служе литургијска богослужења у потпуности и у складу са древним Типиком.

Службе могу да трају сатима, и каткада захватају и већи део дана. Међутим, нема никакве разлике између служби које су прописане за манастире и оних које су прописане за парохије. Поклонику који долази у манастир, манастирске службе испрва могу да се учине стварно претераним и предугим, али се он потом навикне на њих и више не жели ни једну другу службу. Парохијска богослужења, која бивају скраћена из пастирскога снисхођења, чине се због тога непотпуним. Овде вреба неколико искушења.

Прво је да се почне да се мисли да се у манастиру службе служе на „прави“ начин, а у ларохији на „погрешан“.

Друго искушење јесте да се мисли да у парохијским богослужењима нема благодати, као и да се богослужења и литургијско-духовни живот у парохијама не схвата озбиљно. Ово неизбежно води ка осуђивању парохијског свештеника као, наводно, мање „духовног“ и лењивог због тога што скраћује службе.

Заборављамо да смо, када смо били на својој првој манастирској служби користили сваку прилику коју смо могли  да седнемо и да смо погледали на часовник сваких пет минута, питајући се да ли ће се уопште и када завршити служба! У парохијским црквама се богослужење служи у скраћеном облику (у односу на манастирско) из разлога пастирскога снисхођења и по нахођењу пастира.

Не смемо осуђивати свештенике јер се они, на сваки начин труде, да служе, имајући у виду духовну корист пастве.

Треће искушење: осуђивање

Највећи грех је осуђивати другог, а нарочито свештеника.

Стандарди које ми постављамо за свештеника су обично немогуће високи, и то је по правилу нешто што ни ми сами никада не бисмо могли да испунимо. Према томе. свако такво осуђивање је директно лицемерје. Живот парохијског свештеника који је испуњен потпуно другачијим бригама. интересовањима и одговорностима, веома се разликује од живота јеромонаха у манастиру. Али, верни народ види тек мало од стварнога живота парохијског свештеника.

Многи верници мисле да свештеник „ради“ само два сата, недељом! Али, бити свештеник значи радити више од „пуног осмочасовног радног времена“. Како онда верници могу да га осуђују! А нарочито, како могу да осуђују његову „недуховност“?

Јеромонах нам се може чинити много „духовнијим“ зато што он свакога дана проводи по пет-шест сати у цркви и има мало других („баналних“) одговорности. Покушајте тако да чините имајући породицу и десетине или стотине парохијана којима треба да помажете!

Подвижништво живљења у свету и служења Христу, без обзира на то да ли се ради о свештенику илм о вернику, јесте подједнако велико као и монашко подвижништво и служење Христу у манастиру. Живети подвижнички у свету је истински духовно.

Међутим, детаљи се разликују, у зависности од околности.

Четврто искушење: Злоупотреба духовнога руковођења

Људи често одлазе у манастире ради духовнсн га савета и исповести. Поштовања је достојно и древно православно предање имати неког манастирског јеромонаха за духовнога оца, и живети у послушности њему.

Понекад људи одлазе код опитног Старца, углавном у вези са тешким животним питањима. Такође је истина да има и оних верника који развијају бољи однос са својим парохијским свештеником него други и ово би парохијски свештеници требало да подрже.

Ако је Црква - духовно лечилиште, онда су манастири - одељења за интензивну негу, са лекарима-специјалистима. Ако се човек разболи од тешке болести, наравно да неће ићи код свог породичног лекара, као што неће отићи ни код неурохирурга ако се прехлади.

Опитни Старци су они лекари-специјалисти који, након многих година подвижничкога очишћења и искуства, знају како да помогну људима у вези са тешким животним питањима. Многи старци имају велике духовне дарове. Многи немају.

Већина монаха нису Старци... али то ни у ком случају не умањује њихову способност да служе као исповедници, утешитељи и духовници. Без обзира на то да ли се ради о парохијском свештенику, јеромонаху, монахињи-старици или опитном старцу, извор савета и утехе је, у крајњем исходу, исти: Бог.

Истински Старац је онај који човеку увек оставља истинску слободу, чак и када му открије вољу Бо-жију. И ту никада нема никакве манипулације нити личних интереса. Старац једноставно жели спасење човеку и он служи као средство Божије љубави и праштања према човеку. Велико је искушење идолатризовати Старца или чак њиме замењивати Христа. Култ личности води ка духовној пропасти и старца и ученика. Послушност је врло важна у духовном животу. Међутим, послушност свагда мора да се креће у извесним оквирима. Послушност никада не укључује чињење онога што је незаконито или неморално. Истинска духовна послушност има један циљ: да нас узводи ка послушности Богу.

Послушност је свагда у Цркви, и свагда нас води ка дубини општења, како црквеног тако и личног. Велико искушење. нарочито за нас савремене западњаке, јесте у томе што покушавамо да пронађемо старца (или свештеника, то јест епископа) који је „достојан да му будемо послушни“. Ово је потпуна духовна гордост и прелест.

Ми тада у ствари мислимо да нам је потребан „велики старац“ и то искључиво најбољи, да бисмо му се предали у послушност, зато што једино такав богообдарени старац може да нас „разуме“. И помишљамо у себи: «Могу да будем послушан искључиво ономе ко може да препозна и развије моје јединствене потенцијале". Охоло је, уображено и арогантно, мислити о себи као о некоме ко је на високом духовном нивоу.

Опитни и истински духован Старац је, уколико имамо такво мишљење о себи, заправо последња особа са којом бисмо желели да имамо посла, јер би нас он брзо свео на нашу праву меру.

Наша гордост то не 6и могла да издржи, и ми бисмо пренебрегли његов савет, чак и када би оно што нам он саветује било најбоље за нас.

Пето искушење: „црквена“ оговарања

Последње велико искушење јесте укључивати се у оговарачке разговоре о људима, заједницама: праксама и, нарочито, о горућим питањима“ са којима се суочава Црква. Било да се ради о томе шта ко ради, како ко служи ову или ону службу, или са ким служи, или било шта слично овоме... све је то оговарање.

Било да се ради о великим проблемима са којима се суочава Црква као што је екуменизам, питање календара или о томе шта ови или они уче или не уче на том и том Богословском факултету... У оваквим испразним разговорима нема ничег плодоносног, а има много тога штетног. Господ је рекао да ћемо одговарати за сваку изговорену реч.

Овакво оговарање нас не увлачи само у осуђивање људи, нарочито епископа, свештеника и учитеља који ће сами за себе одговарати пред Богом, већ нас одвлачи од онога јединога што је потребно: од нашега пута ка спасењу. Ми смо пред Богом одговорни искључиво за своје спасење, а не за питања на које не можемо да утичемо.

Једна од најтужнијих ствари јесте то што има монаха који воле да, у овом смислу, окупљају око себе  (духовно незреле) људе који, под изговором тежње к озбиљном духовном животу, у ствари падају у прелест, јер све ово оговарање и секташење разара њихове душе.

Довољно је лоше што људи о оваквим стварима разговарају: има многих који читају читаве књиге које су, у суштини, скандалозни памфлети. Интернет је, вероватно, најгори медијум за такво трачарење.

То није ништа друго до црквена „порнографија“ коју морамо избегавати по сваку цену!

Прави разлози за посету манастиру

Верни православни Хришћани би требало да често одлазе на поклоничка путовања у манастире, да се труде да подражавају монашкој побожности и подвижништву, колико је то могуће, као и да траже духовне савете од духовних отаца и матера.

Искушења и невоље долазе првенствено од наше духовне незрелости и незнања. Морамо да постанемо свесни наших слабости и да тежимо истинским духовним вредностима: смирењу, вери и љубави.

Молитва Св. Јефрема Сиријског нека свагда буде са нама, као врхунски путеводитељ нашег духовнога живота:

„Господе и Владико живота мога! Дух лењости, унинија, празнословља и властољубља не дај ми! Дух смиреномудрености, целомудрености, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Своме! Да, Царе и Господе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осудим брата свога, јер си благословен у векове векова! Амин!“

Превод са енглеског: Матеј Арсенијевић

Извор: “Православни-одговор“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5228271

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.